Proba, moj azil

Ako ste reditelj, u pozorištu za vas zadovoljstva i uživanja nisu toliko mnogobrojna, ali su zato intenzivna. Za razliku od muka, sumnji i strahova koji su takođe intenzivni, ali ih ima koliko hoćete. Da li je moja ideja sa kojom sam došao na prvu probu objektivno dobra, da li i saradnici i glumci misle da je dobra ili se samo prave da je dobra, da li će nekome od glumaca iskrsnuti neka od zilion TV serija pa ćemo imati muke da se okupimo za probe, da li će kostimi i scenografija stići na vreme iz radionica, da li će publika: a. biti zadovoljna; b. shvatiti šta su umetnici imali da im kažu; c. uopšte se pojaviti, da li će kritika i pozorišni bifei biti iole blagonakloni ili će nas rutinski upropastiti, da li… Zbog svega navedenog, svaki iole iskusniji reditelj zna da za ne tako česte trenutke opuštenosti i sreće mora sam da se potrudi.

I tako, ja sam svoj azil našao na probama. Osim radosti kreativnog rada, nekada i igranja, zašto ne, sa sjajnim ljudima, probe su i onaj lepi prostor između osame i dilema tokom meseci priprema za radnim stolom i zastrašujućeg susreta sa publikom. Mala laboratorija/igraonica za odrasle.

Na probama reditelj najčešće sedi ispred bine ili u trećem, četvrtom redu publike i odatle komanduje paradom. Ali prava uživancija je, verujte mi na reč, išunjati se odatle i otići iza scene, skembati se negde iza bočnih zavesa, mi ih zovemo ulice i špijunirati stvari inkognito. Odatle se najbolje vidi ko od glumaca možda nije baš skroz tu na toj probi, možete tačno videti kako drže ramena, kako stoje, koliko su prisutni. Osim toga, iz tog ugla lepo se vide i izrazi lica i reakcije saradnika ili ponekog gosta na probi. Jako zgodno da šacnete da li se dremucka i pogleduje u telefon ili se prati sa pažnjom.

Osim toga, u probama zaista ima nečeg sasvim izuzetnog. Taj začudni proces tokom kojeg, naizgled iz malo čega ili sasvim ni iz čega, nastaje nešto. U prvom slučaju radi se o transmutaciji, alhemiji. Nešto malo, obično, ne tako vredno postaje nešto retko, jedinstveno, skupo. Od olova zlato. Od kamena iz Karare Mojsije i Pijeta. U drugom slučaju, radi se o čistoj magiji, zečić išeta iz praznog šešira, Ljuba Tadić iz mraka scene brani Sokrata, Šerbedžija nam otkrije da Lir nije lud nego očajan. Taj zec, ta odbrana, Lirov bol, samo su se stvorili pred nama, iz praznine, from the thin air… Ideja o očajanju napuštenog oca postaje očajanje sāmo, tu pred nama. I svi jedva čekamo da to doživimo na probama. Taj nastanak, otelotvorenje. Želimo da stvorimo malo čudo.

Ali tu imamo još jedan zadatak – publici to čudo mora izgledati kao događaj a ne kao proces, oni ne smeju da vide kako je do magije došlo. Naprotiv, ako bi to otkrili, čak i ako bi samo naslutili, sve bi propalo. I to je najteži izazov za pozorište. Kako da tokom stotinak minuta predstave publika ne oseti mesece priprema, proba, rada u radionicama, u montaži…

A proces nastanka pozorišnog spektakla je neverovatno komplikovan i gotovo uvek veoma težak. Pozorišni ljudi će vam reći da lagan i gladak tok proba veoma često vodi ka osrednjem rezultatu. Pokušaji i greške, zablude i neočekivana otkrovenja tokom rada nisu, iskustvo nas uči, samo očekivani, već i neophodni. Nije slučajno što predstava nastaje kroz probe. Ne radi se samo o uvežbavanju nekih postupaka i radnji, na probama se proba. Makar na onim dobrim. I kada je sve isprobano, najbolje ideje odlaze pred publiku a ključna veština je da one izgledaju kao da su nastale tu pred njima, baš ovog trenutka, bez napora, u blesku inspiracije… A nisu, budite sigurni. Iako gledaoci, naravno, dolaze u pozorište da vide rezultat, nije nikakvo čudo što je i sam proces nastanka predstave predmet gorljive radoznalosti. Mnogi bi želeli da zavire u probne sale, krojačnice, radionice, u skrivene kutke pozorišta i upoznaju se sa njegovim mehanizmima, mirisima, a mnoga mudra pozorišta im to i omogućavaju kroz vođene ture. Pamtim da mi iskustvo prolaska kroz radne prostore, salu za probe, garderobe i hinterbinu u “Rojal Šekspir kompani” u Stratfordu, pre nekih godina, nije bilo mnogo manje vredno od gledanja njihovog inače izvanrednog Henrija V.

Verujte mi, u probama zaista ima nečeg sasvim izuzetnog. A kada se, uz uspone i padove, između ushićenja da smo na pragu revolucionarnog dela i očajanja da to sve ništa ne valja, ličnih preispitivanja šta je ovo sve meni trebalo i onog finog treperenja u stomaku koje javlja da će sve biti dobro, nekako dotetura i do premijere, svi – i glumci i mi oko scene – reći ćemo vam da su nam osećanja ipak malo pomešana. Lepo je, svakako, što je predstava pred publikom, ali svima je u glavi i pomalo tužnjikava pomisao da sutra nema probe.