Predsednik

„Halo, da dobili ste predsednika, ali predsednik nije tu, na važnom je sastanku, ne zna se kad će biti slobodan.“ Garant vam je ovo poznato, kad vas, pod obavezno, sekretarica ljubaznim, utišanim glasom obaveštava da „vaš“ predsednik stranke, opštine, važnog upravnog odbora, desi se i nevladine organizacije, za ambicioznije, a ima nas i takvih, i sam predsednik države, za vas nije tu. Naravno, to treba da se razume, jer ma koliko je svaki predsednik tu zbog vas, nema teorije, praksa pokazuje, da je svima, u vašem slučaju vama, i baš kad treba na raspolaganju.

Ali, ako nikad niste ni okretali predsednike, bilo to tuđe, bilo otuđeno, danas, kad natrčite na ljubaznu sekretaricu, i ljutnete se, upitate, šta je ovo, pa naši smo, za koga ima vremena ako ne za svoje. Ali, treba razumeti i predsednike, jesu oni naši, ali ne može se sve postići, ima prioriteta, viših interesa, većih ciljeva, ne može predsednik baš sa svakim i o svemu, pogotovu sad, kad od predsednika zavisi da li ćemo stići u bolju budućnost. Zna se kako je bilo ranije, ma zlo i sećati se, sve po šablonu, samo se setite koji je songlav bio predsednik razredne zajednice, izviđača, ferijalaca, pa i komandant radne akcije, od takvih posle regrutovani svi predsednici, ako ne od najgorih, a ono od najprosečnijih, od poltrona i ziheraša. Sad drugačije, predsednike priprem’o ovaj naš pluralizam. Kalilo se to, borilo, krvarilo, kakav predsednik, to sve spremno za megapredsednika. Koliko se zna, samo jedan od poznatijih predsednika drži kontinuitet sa prošlim vremenima, onaj što je izjavio da je od kad zna za sebe, od kad je izabran za predsednika reazredne zajednice, uvek bio predsednik. Svi ostali iz novog vremena, dokazano i spremno za dokazivanje. To spremno na sve, stalo na branik i ne odstupa. Eto, onaj Velja Ilić, popeo se na kran i spasao dečaka od samoubijanja, odr’o ruku pentrajući se, ali skinuo momka koji nije hteo da siđe sa krana dok se Velja nije ižrtvov’o. I nije to požrtvovano samo kad su drugi u pitanju, to ni porodicu ne zapostavlja, harmonija na sve strane. Eto, jedan mladi bračni par, on predsednik, ona samo što nije predsednica, skoro se javno izjavili, načisto uskladili predsednički i privatni život pa, na primer, često iznenađuju jedno drugo malim poklonima. Kako, kaže on koji je već predsednik: Ponekad joj ostavim poklon ispod jastuka, i tek kad krene da spusti glavu na njega, ja joj kažem da bude pažljiva, ko zna šta je ispod. Može li se tek zamisliti šta tek Nataši, koja je Predsednik, koja je VD Predsednik, i na koju smo svi ponosni, ostavljaju, neka ne bude jastuk, pod milje i ostali ručni rad.

Ali, ajmo na život, ajmo na uživanje. Predsednik, neka bude opštine, post’o u odsudnom trenutku, kad smo srušili Onog diktatora, kad smo rešili da okrenemo list. Sve regularno. Nije da se nije nad’o, pa nad’o se više od onih koji su se začudili otkud on tu. Jednostavno, bio u partiji, nije to bilo tek tako biti u partiji, šta je on proš’o, šta ima da se priča, došle stvari na svoje mesto. Normalno da je u početku zortov’o od predsedničkog mesta, funkcija je to. Ali, navik’o se, na sve se čovek navikne pa i na predsednikovanje. Nisu to neka ovlašćenja, vodi sednice skupštine, nije to jednostavno, treba složiti rogove u vreći, predstavlja opštinu i grad. Na početku obeć’o totalnu transparentnost i sve u interesu građana. Sa zatečenim službenicima nije im’o problema, prihvatili ga, valjda navikli da prihvataju. Ma ne da su ga prihvatili, naš čovek je čudo, što zna da te poštuje, ne kažeš, on uradi. I porodica ga prihvatila kao predsednika, nisu to bile neke promene, ali video da je ženi čisto milo. Dobro, nije znao da ima toliku familiju, a i promenili se, nisu bili u svađi, ali uzeli mnogo da se javljaju, te svaka čast, te znali smo mi da će neko iz naše kuće biti Čovek, te što su ti deca porasla, au, isti ti, kako ne znaš Milicu, pa dete tetkine prije, pa jašta nego je dete završilo školu, ali one krvopije nisu htele da je zaposle… I komšije ljubazne, preljubazne, ko što biva ima i komšija koji tek sad okreću glavu, samo što ne pljuju kad prođe, ali razume on to, takav je naš narod, ne može da vidi tuđi uspeh. Što ti je narod, na pijac, u prodavnicu, uvek se neko nađe, predsedniče, pa predsedniče, kako ne zna, pa kumov kum, zna ga od ‘volikog… Nema tu mnogo prostora za velike teme, obore te ljudi svojim problemima, navalili ko mutavi, njihov problem je najveći, najprioritetniji, koje, ne da plaču, nariču, ne brišu se. A tek stranački drugovi, ulaze bez kucanja, tačno znaju šta hoće, pa koji pos’o, neće da čuju da ne može, pa ko će ako ne oni, posle se to ljutne, kostreši, ogovara, ma garantuje daju keca kad interno u stranci članovi ocenjuju funkcionere.

Pa dobro, ne može da kaže, ima funkcija svojih prednosti, nisu to samo kola i vozač, ali i odgovornost je to, kad nešto ne valja, on je prvi na udaru. I zovu brate, te ajde ovde, te ajde onde, i svi u problemima, te bandere, te ulica, te put, te kanalizacija, svi nešto ‘oće, šta će, uzme blokčić, pa beleži, oni o visokom naponu, on olovku pa ubeleži, vidi, deluje. Dobro, bude tu i druženja, takav narod, ‘de da bude nepristojan, te evo ovo parče predsedniče, ma kako ne može, zar ne vidi da je meso ko duša. I to ne bude kraj „druženja“, domaćin redovno okreće telefon, hoće da nastave „pos’o“, ako ne prihvati, taj nastavlja sam, ništa ga ne zaustavi, kako, samo tera, pa rek’o predsednik. Ženske, bude i toga, krne nešto sa strane, skoro pod moranje, pa to od njega svi očekuju, što da razočara narod.

Ali, nije baš sve tako, krvav je to ‘lebac, crče od posla, nema ti’ para, tih parapara koje to mogu nadomestiti, i šta još, retko ko shvata da je sav njegov angažman u interesu građana i opšteg društvenog napretka. Naš čovek, da ne kaže naš član, te meri samo kroz svoj slučaj, očas te oceni kecom, pa gledaj šta ćeš.