Pivo

Prvi gutljaj piva popio sam za svoj sedmi rođendan. Sećam se – muzika je bila utišana (Doživotni se tek navikavao na Kuću cveća), a iz ugla mi je namigivao Pinokio sa tek kupljene školske torbe. Otac je, u skladu sa prazničnim protokolom, koji je vazda u sebi krio nasladu zabranjenim voćem, dopustio da se i meni, skoro školarcu, naspe piva u tešku čašu. Bilo je gorko, bilo je čudno, mehurići pene golicali su mi nos i oči i kao da mi je neki varljivi fantom odškrinuo tajna vrata.

Godine su prolazile izdajnički brzo, smejući se mojoj naivnosti. Na rđavo kaldrmisanom putu znanja, kljukan nepotrebnim istinama, odlučio sam – pivo će biti moje piće. I neću ga piti samo leti, kad se njegovim čarima prepuštaju i staramajke što štrikaju na plaži, već tokom cele godine – često i puno.

Večeras obred teče po utabanom redu. Prvo biram čašu koja će, milošću izbora, postati medijum seanse. Ignorišem izazovna uvijanja tulipan-čašâ, usedelica oblih bokova, gracilnih kupica uskog struka, rumenih peharčića. Dežmekasta krigla okrnjene drške odnosi pobedu. Iz ledene samice frižidera pristiže strasno orošena flaša, koja tek što mi ne izmigolji iz ruke. Setih se Bodrijara: „Dovoljno je da vodena opna klizne po glatkom kamenu, pa da kamen postane erotičan.“ Dakle, otvaram flašu. Pramičak dima izvi se i osetih bistar miris sladi koji se pojačava. Tečnost pohita niz zdepaste ivice. Jednim trzajem ispravih flašu i prebogata pena se volšebno preli preko ruba krigle. Pokupih je, zaronivši u sitnozrnu šuškavost o koju su se odbijali mehurići čineći piruete dostojne unjkavog komentara Milke Babović. Otpijam. Efemerna kruna pene zapucketa, a ispod nje razli se čarobni ukus ledenog, gorkog meda. Prvo resko udari u zube i pehar ushita preli grlo, burno se zapenuša o nepce i nestade. Pa se vrati kroz miris pokošene trave i poljskog cveća. I slede gutljaji, dugi i halapljivi, jer pivo se pije neoprezno, u njega se žustro, muški srlja. O posledicama se ne misli jer ukusna tečnost mora se što pre osloboditi staklenih okova i postati suština pivopije.

Čitao sam negde (kao vi sada) da je pivo nastalo oko 6000 g.p.n.e. Penušavi izum patentirali su Sumeri. U početku ga spravljaju žene, a lokalni Gilgameši ga loču kad se vrate iz lova ili ratova (a ratovali su često, kao Srbija devedesetih). Snajke suše i drobe proklijala zrna žitarica, pa ih potapaju u više voda i seku na nekakve rezance (kao Kertes onomad carinske profakture), opet kvase i… šta ti ja znam. Civilizacije se menjaju, jedna drugoj staje nogom za vrat, ali proizvodnja piva ne jenjava. Faraoni ga, balzamovani, nose u piramide, Grci i Rimljani ga piju da se odmore od vina. U Evropu ga prenose Kelti (alal im vera), pa ga preuzimaju Germani (ih, kapitalisti), prepuštajući proizvodnju lukavim kaluđerima koji ga bogougodno proizvode i (manje bogougodno) prodaju vernom puku. U jednoj finskoj sagi pivu se posvećuje čak 400 stihova, a stvaranju sveta tričavih 200. Skeptici, dovoljno? U redu, idemo dalje.

Vratimo se meni (pa valjda sam ja gospodar u rođenom tekstu). Zapalio sam cigaretu (a uz pivo dobro pleše ona bez filtera) i naizmenično prištinem glasne žice oporim duvanom, pa ih rashladim moćnom, gorkom poplavom.

Pivo, inače, vezujem i za jednu svoju sakupljačku pasiju. Drugi su skupljali navijačke rekvizite (uključujući i izbijene zube i skalpove), uvojke kose draganâ (tu se nisam pokazao), kutije stranih cigareta – osveženje bizarnog socijalističkog enterijera, limenke koje je zakasneli zulumćar ostavljao kraj puta… Moja kolekcionarska žudnja usmerila se na pivske etikete. Flaše sam kvasio, čekao da lepak popusti, etikete sušio i čuvao u prikladnom albumu… Nije ta zbirka osobito vredna, ali za mene je jato svitaca u mraku sećanja.

Hladno i bistro union pivo ispijeno u malom slovenačkom mestu. Isplaženi zmaj s etikete podseća me na pogrešno presedanje blagosiljano od strane zlobnog mašinovođe. Zatim, pomalo sparušena etiketa sarajevskog piva koje sam žednim gutljajima otpijao u stoletnom hladu kraj vrela Bosne, dok me je s vokmena polivao i treznio prozukli Džonijev glas sa tek kupljene Balkanske rapsodije. Etiketa holandskog amstela čije su boce pripremljene da budu krstaški ratni plen u mučnoj noći kada je prečka dugo, bolno ječala. Sledi šarena bulumenta etiketa stare pivare koja se kao nečastivi vraća na tržište pod raznim imenima. Svetitelji (gde im mesto nije), kraljevi, manufakturni pejzaži, sindikalni prospekti, amblemi ispraznog vremena posrtanja i lažnog uspenja, neprirodno zaošijane zveri… Pa etiketa otužnog piva istih inicijala (i učinka), kao i zloglasni poučak Sime Gajina. Ožujsko pivo koje je prijatelj – strahujući da ga prvo verbalno, a onda i kakvim letvama nacionalno ne identifikuju – tražio od konobara rečima: „Gospon, prosim jedno štovano pivo.“ Sjajna etiketa istarskog favorit piva na kojoj je neki divojarac – duhoviti pandan opasnim pivskim životinjama. Češka etiketa – uspomena na davno zimovanje u opskurnom hotelu čijim se hodnicima vasceli dan šetala sablasna crna doga. I za kraj omiljeni slogan piva iz Koprivnice: KAJ buš ti, bum i ja! Sve te pričice podsećaju me da sam „u mladosti bio prenaglio tačno onoliko koliko se danas ustručavam“. Ali, neka to!

Da je Kraljević Marko kojim slučajem pio pivo (a ne kiselo vino) – Šarac bi svakako ostao suve gubice. Uz pivo se sklapaju pobratimstva u hmelju, gaji se kabasti, teško prenosivi pivski stomak, uživa se u gutljaju slobode – čudu života. Stari Latini mudro vele da je u vinu istina. Čini mi se, može se reći i da je u pivu sudbina. Mutna, gorka i… tako omamljujuća!