Palačinke

Ko ih ne voli?

Pa sad: slane ili slatke. Tanke ili debele. Svetlije ili tamnije. Za doručak, ručak, užinu ili večeru. Na svim meridijanima, palačinke su uvek tu. A sve je, po nekim izvorima, počelo još u neolitu, kada su ljudi koristili različite žitarice, koje bi zatim mleli u brašno i mešali sa jajima i mlekom, kako bi napravili preteču današnjih palačinki. Neki drugi izvori pak tvrde da su palačinke nastale mnogo kasnije, krajem 5. veka naše ere, kada je jednog dana u Vatikan pristiglo toliko hodočasnika da nije bilo dovoljno hrane za sve, a ostala su jaja i brašno. Kuvar tadašnjeg pape Gelasija Prvog se dosetio da od preostalih namirnica spremi sasvim novo jelo ne bi li spasao stvar. Rezultat je oduševio posetioce, a nova poslastica je izbila na dobar glas i izvan zidina Vatikana. U svakom slučaju, osnovna ideja o mekoj smesi od brašna i tečnosti koja se peče na vrućoj površini prisutna je još od najranijih ljudskih zajednica.

Ne bih umeo da vam kažem ni gde ni kada se odigrao moj prvi susret sa palačinkama. Znam samo da se to zbilo dovoljno davno da imam dugogodišnji staž “palačinkaša”, a u jednom periodu me je oduševljavala tehnika prevrtanja palačinki uvis iz tiganja i nazad (mada se nisam nikad usudio da je isprobam). Kod jedne babe pičolinke su se služile uglavnom sa orasima, a kod druge sa sirom ili džemom. S protokom vremena počeo sam da obilazim lokale koji ih imaju u ponudi i – izdvojila se znamenita palačinkarnica u centru Zemuna (pripišite to mom lokalpatriotizmu) jer nudi najbolje palačinke na teritoriji Beograda. Za početak, možete da birate između kombinacije šunka-kačkavalj-pavlaka, pečenica-kačkavalj-pavlaka, pršuta-kačkavalj-pavlaka. Ako biste da se zasladite, imate izbor da se čovek raspameti: eurokrem-plazma, eurokrem-kokos, nutela-orasi, eurokrem-brusnica-orasi, nutela-brusnica, nutela-banana-kokos, banana-eurokrem-lešnik… dobro, shvatam da ste već ogladneli na sve ovo. Koliko li sam puta, nekad sam, a nekad u društvu, tamo utolio glad nakon ture piva ili šetnje kejom.

Ako vas ipak interesuju neke druge palačinkarnice, južno od Tašmajdana naići ćete na vrlo dobar izbor palačinki: sa kačkavaljem (tanko sečenim) i pavlakom, sa suvim vratom, sa kadaifom, pistaćom i čokoladom (slatka bomba), sa kremom od maka. Blizu Trga Republike nije ništa lošiji izbor: tanušne, ali ukusne palačinke sa džemom i orasima, sa šlagom i čokoladom, sa sirom i šunkom. Nedaleko od hale Pionir možete da uživate u klasičnim kombinacijama ukusa sa inovativnim nazivima (Sekretarica, Student, Komercijalista itd.), a za one sa posebnim prehrambenim potrebama tu su i bezglutenske verzije.

Čitajući zanimljivosti o ovom jelu, nedavno sam naišao na zanimljivu crticu iz naše novije istorije. Tokom 70-ih godina prošlog veka u posetu Jugoslaviji došao je tadašnji predsednik Francuske Žiskar d’Esten. Iz protokola je naređeno da se gostu iz zemlje galskih petlova servira neka tradicionalna srpska poslastica. Međutim, ispostavilo se da je izbor dosta skroman, pa je trebalo pribeći nekom originalnom rešenju. To se i desilo: Titov kuvar, čuveni Mića Stojanović (koji danas ima svoju kafanu u Zemunu – opet ja i Zemun, izvinite!), osmislio je oplenačke palačinke. Recept? Deluje komplikovano, ali zapravo i nije: potrebni su vam mleveni orasi, suvo grožđe, suve šljive, rakija i šećer u prahu. Prvo se pripremi testo za palačinke kako red nalaže: jaja, mleko, brašno i voda. Prava magija sledi kada treba spremiti fil. Suve šljive se iseckaju na kockice, pomešaju se sa suvim grožđem, mlevenim orasima, šećerom i rakijom. Sve se to zatim kuva nekoliko minuta. Pa onda: svaka palačinka se premaže filom i ređaju se jedna na drugu. Tako ćete dobiti celu tortu, a od belanaca i šećera se zatim napravi kompaktan šam kojim se premaže cela torta. U ovoj fazi na scenu stupaju dva kulinarska trika: prvo nožem napravite uzdignute ivice na vrhu i malo udubljenje na sredini, kako biste dobili oblik šajkače. Potom napred stavite jedan veći orah. Sada se već vizuelno nazire nešto zaista posebno. Na samom kraju stavite tortu u rernu na 220 stepeni da se peče ne duže od 5 minuta, tek da testo porumeni. I eto, to je to! Svedoci kažu da je D’Esten bio oduševljen ovim jelom, a srpsko kulinarsko nebo je dobilo novu zvezdu.

Ako ste gladni posle svega ovoga, pravac do najbliže (ili najdraže, ako vam je taj ugao bliži) palačinkarnice i poručite svoju čaroliju umotanu u meko i ukusno testo. A ako ste stvaralački raspoloženi, pa rešite da je sami napravite, još bolje. Obradovaćete i sebe i bližnje, a uz to ćete i pustiti mašti na volju. Šta god da odlučite, uživajte i prijatno vam bilo!