Naši

Deset godina je tek kap u toku istorije a za ljudski život je to akumulaciono jezero. Mulj je sakriven na dnu. Sada, kad zaronim u tu dubinu, podsetim se od čega sam zapravo pobegao – od naših. Te godine je za napuštanje zemlje bio neophodan papir koji potvrđuje da Armija-odbrana-naša nema ništa protiv. Bez te se potvrde ostajalo unutra, u dvostrukom zatvoru – državnom i ličnom. Meni se ovaj drugi činio neizdržljivim. Tako se jednog jutra zajedno sa mnom probudila i odluka da odem. Činila se tvrdom i neopozivom. Samo, trebala mi je potvrda. Nisam je dobio.

Ovako je to bilo. Sa svojom tek probuđenom odlukom da otputujem otišao sam u opštinu gde sam saznao da je vojni odsek preseljen u kasarne bivše Titove garde. Iako država nije imala nikakve veze sa ratom, ovo je bio siguran znak da ne miruje. Topčider je za mene i moju odluku bio tek prolazna stanica. Papir se nije izdavao tu već tamo gde sam pripadao „po rasporedu“. Jedino čega sam mogao da se setim s tim u vezi bila je ledina ispod odvojka za Avalu, gde su me desetak godina ranije zadužili uniformom i pripadajućom opremom.

Ledina je još bila tamo. Tragovi kamiona takođe. Ni traga kasarni. U kiosku veličine telefonske govornice sedeo je beskrajno usamljen čuvar. Iscrpno me je obavestio da je to poligon za vežbanje budućih vozača kamiona. Na putu oko Avale, udaljavajući se od tornja, nagađao sam gde bi bilo logično da se nalazi strateški objekat. Sama intuicija me je odvela u šumu, do pred kapiju kasarne. Tu smo, rekoh sebi, spreman da branim razloge za putovanje. Vežbao sam intonaciju. Sa portirnice su me uputili u zgradu komande. Hodajući zasenčenim i praznim hodnikom sa jezom sam pomislio da se cela vojna pošta iselila negde na položaje.

Najzad ugledah dva znaka nade. Prvi, na papiriću selotejpom zalepljenom na vrata je pisalo „Daktilo biro“. I drugi, ispred vrata, na podu, metalni poslužavnik sa neopranim šoljicama za kafu. Zakucah i provirih. Oko daktilografskog stola sedeli su plavo blajhana daktilografkinja iz vremena mašina „remington“ i poručnik. Ona puši. Dobar dan – dobar dan, ja sam za potvrdu za put u inostranstvo. Blajhana glava je za tren skrenula pažnju sa čvaraka na mene.

„Obratite se komandantu. Moraćete da sačekate, vrata preko puta“, kaže poslovno. „Sumnjam da ćete dobiti“, dodaje kao za sebe.

„Sačekaću“, kažem.

Za pola sata epolete su napustile vrata u sredini. Za njima se u dovratku pojavila blajhana glava: „Nema ga?“

„Ne“, odgovaram.

„Vi ste već treći ovog meseca koji traži isto. Oni pre vas nisu dobili. Nećete ni vi. Sigurna sam“, uverljivo zaključi daktilo-biro i potonu iza vrata.

Posle oko sat čekanja pojavio se punački major. Nije pušio. Bio je znojav.

„Nema nikakvih potvrda za rezerviste!“

„Ali, meni je to neophodno da bih…“

„Naši ljudi, bre, samo nešto hoće. Rekao sam: Ne-mo-že! Potvrde rezervistima izdaje zastavnik zadužen za evidenciju. E, on je na terenu“, dodaje opuštenije.

„Pa, da ga sačekam?“

„Vraća se sledeće nedelje. Zbogom.“ Vrata daktilo-biroa bila su ispunjena zluradim osmehom.

„Niste dobili? Šta sam rekla!“

Pre nekoliko sati probuđena, moja odluka se cementirala. Posle dve nedelje, u ambasadi SRJ, u Hagu, prostrelio me je friz fotografija Dubrovnika. Službenik na šalteru je imao brkove. Pušio je.

„U pasoš mi je pogrešno upisana godina rođenja.“

„A, to? Sa’ ću“, kaže prostosrdačno službenik. „Daj izvod iz matične knjige rođenih“, dodaje poslovno. Srećom, imao sam krštenicu. Uzeo je corex, premazao broj, dunuo u pasoš, ubacio ga u valjke pisaće mašine i kažiprstom pronašao traženu tipku. „Evo, gotovo“, kaže službenik gurajući pasoš između dva šalterska stakla. Palio je cigaretu. U belu, reljefnu fleku posred stranice pasoša bio je utisnut ispravljen broj. Vidi se, ručni rad.

„Da li biste mogli da pored ispravke stavite neki pečat i potpis?“

„A što?“

„Pa, može neko da pomisli kako sam ovo sam ispravio“, kažem poverljivo.

„Ajd´ dobro, naši smo. Daj ‘vamo taj pasoš.“

Na izlazu me sačekao starina vratar. Imao je jak lički naglasak. Pritiskao je dugme automatske brave nervozno i s nadom, kao da očekuje da mu se slože tri šljive. Nije mu se složilo. Vrata se nisu otvorila.

„Pričekaj“, kaže, „da dozovem naše. Ja sam, znaš, ovdje novi.“

U proteklih deset godina držao sam se podalje od te male haške enklave naših. Beograd sam posećivao uredno. Poslednji put za vreme bombardovanja. Tada sam rešio da u Beograd ne odlazim bez nužde. Bez mene je sve krenulo nabolje. Naši su otkrili novog najboljeg sina i od tada mi se život okrenuo naglavce. U zemlju u koju sam došao da ga se ratosiljam stigao je prvo vođa sam. Nekadašnji najveći sin našeg naroda. Sledila ga je Familija. Naši još dolaze. Ekipa se kompletira. Poznati trabanti: Lilić, Šainović… vojnici, policajci i službenici. I dalje besramno lažu kao da veruju u to što govore. To što sede s one strane zida ne doprinosi da se osećam manje nelagodno. I u Beogradu je samo saznanje o njihovom postojanju normalan život činilo nemogućim.

„Moraš da dođeš da ga vidiš“, kaže moj prijatelj, godinama opsednut zločinom i kaznom. Miloševića. „Dovode eskurzije, ali uvek ima mesta.“

„Nemam želju. Nisam gledao ni ranije.“

Postoji sudbina i postoji izreka. Čerčil je verovao da sudbina predodređuje ono što se nekom događa, a ako u nju duboko verujemo, onda je neminovno i njeno ostvarenje. Izreka kaže: Ako neće breg Muhamedu, Muhamed će bregu. Ovde je došlo do inverzije. Nisam se vratio. Brdo naših je došlo k meni.