Misto

Kuću u Mistu smo nasledili od dede koji je tu i rođen. Njegova majka je na drugom porođaju umrla zajedno sa bebom, a kako je kuća bila njena, deda je bio jedini naslednik. Iako se pradeda posle ponovo oženio i imao s novom ženom decu, deda je ipak ostao jedini naslednik. Može se reći da smo imali sreću u nesreći što danas tu kuću ne delimo sa još gomilom rodbine.

Pradeda je, kao i mnogi sa otoka, otišao u SAD da živi i radi. Posle jedne godine u Njujorku vratio se u Misto jer mu „nije prijala arija“ (vazduh). Vratio se na otok, prodao pola brda vojsci za ozbiljne pare i potrošio posle na piće i kocku (ne znam za žene, nisu mi tako pričali). Posle su decu motivisali da budu vredni da „ne bi bili ka Miće P“. Posle su se i on i moj deda preselili u Zemun i od tada kuća u Mistu služi kao letnjikovac.

Baka je prvi put videla more kad je stigla u Misto. Nakon inicijalnog šoka dočekala ju je gomila dalmatinskih baba koje su uvek sedele ispred kuća i naglas ogovarale svakog ko bi prošao, bez pardona. Babe su imale još jednu vrlo bitnu ulogu. Kad bi neki mladić prošao kroz selo sa svojom rodicom, one bi se, takođe naglas, skandalizovale i naglašavale da su to rođaci, kako ne bi došlo, jelte, do mešanja.

Na otoku pored Mista ima i drugo misto. Drugo misto je možda i najgore selo na svetu. Čuj možda, sigurno! Tamo žive „kurbe i pijanci“ i od malena smo učeni da ne idemo i da ne trošimo pare tamo. Moja mama je imala manje od 10 godina kad je sa rodicom otišla tamo da se okupa i po povratku dobila par „triski“ (šamara) od svog oca.

U drugom mistu zapravo ima velikih i lepih kuća, jer su se tu gradili letnjikovci za gradsku vlastelu iz obližnjeg Grada, dok je naše Misto starije, tradicionalno ribarsko i siromašnije naselje. Između dva mista su i dva groblja „da se mrtvi ne bi mišali“, a između njih ima i granica. Jedno 30-ak centimetara granice je godinama bilo nebetonirano, jer se nije znalo čija je tu jurisdikcija. Moj ujak se seća da su se tu kao mali nalazili i kamenovali sa suparničkim mistom. Sva sreća pa danas postoje „Bodulska pripetavanja“ (Ostrvska nadmetanja) pa se ljudi nadmeću organizovano u plemenitim sportovima kao što su povlačenje konopa i kartanje, ali i vaterpolo, plivanje, mali fudbal…

Naše Misto je bilo pobednik prvih bodulskih pripetavanja. Drugo misto nikad nije pobedilo na Bodulskim pripetavanjima. Naravno da nikad nisu nastupali zajedno protiv drugih otoka.

Moja istorija s Mistom počinje i pre nego što sam napunio godinu dana. U Misto nismo išli jedino 1991–1993, ali već 1994. smo preko Budimpešte došli na otok. Od tada sam svake godine posećivao Misto, sem 2003. kad me je smaralo da idem s mamom na more. Kakva sam budala bio. Išli smo par puta preko Mađarske, par puta direkt sa vizama, par puta kombijem, par puta nekim bosanskim taksistima koji su mogli na obe strane, par puta busom i poslednjih par puta avionom.

U Misto se dolazi brodom iz Grada. Brod je isti otkad znam za sebe, sagrađen 1947. Jedino je ime promenio, jer se nekad zvao Ohrid. Zadnjih par godina prečesto odlazi na remont, ali se još uvek vraća. Glavno mesto okupljanja Mista je u potpalubi broda gde lokalci sede i igraju briškule i trišete, i ogovaraju sve i svašta dok idu u Grad na posao, školu ili u nabavku.

Od lokalnih zvezda izdvajam preminulog Macolu, koji je kad ga žena naljuti znao da malo više popije i isplovi sa svojom barkom nasred uvale i peva mađarske opere. I to ne strašno loše. Tu je i Musa koji non-stop samo šeta, brat i ja ga zovemo Walkman. Bosonogi, koga tako zovu jer dugo nije mogao da nađe obuću za svoja stopala broj 50.

A Misto, kao svako misto, jedan dućan, oskudno snabdeven, par kafana, imamo čak i hotel, koji je ranije bio osnovna škola gde je moj deda išao. Na pijaci – dve tezge i jedan piljar, monopolista. Sveža riba stigne na svakih par dana i plane dok se ja i probudim. Zadnjih par godina se budim i pre nego što plane.

Ako se pitate da ću vam na kraju reći koje je to Misto i koji je to Grad u blizini, varate se. Ne želim da sad sednete i tražite ga na internetu ili da me slučajno pitate da vam nađem neki smeštaj tamo sledeće godine. Ne želim vas tamo, ne želim da se išta promeni, želim da zauvek ostane isto.