Konobarica

Ko kroz život prođe, pod obavezno, ili pod razno, upozna kafanu. Biće da nije samo naš specijalitet, da ne kažem domet, da je kafana, naravno svojevrstan, univerzitet, i, opet naravno, samo sad svojevrsna, učiteljica života. Tako u mnogi’, ili bar u neki’. Ne misli se ovde o ovi kafići, razni klubovi, instantu pojma kafane, reč je o staroj dobroj kafani u koju se svraćalo, i svraća, kao na posao, bolje kao kući, baš tako, jer tamo ti porodica, dobro familija kafanska. Neko „Arilje“, neki „Podrum“, „Šumatovac“, kako uđeš, vidiš svoga, ne naručiš a eto ti Nje, pa konobarice, bez koje ni kafana ne bi bila, niti jeste, ono što treba da bude. Nije ti to ogroman šank, separei, glasna muzika, ogledala, fotelje, da osoblje samo prođe pored tebe, to ti je, takoreći, prošlo vreme, kad se gluvarilo, dangubilo, osvanjivalo, ali, treba li reći, uvek sa svojima, uvek u kraju. To ti je, bre, Ona, pa konobarica, u elementu, naručuješ, gledaš, počinješ da piljiš, opet svraćaš, fajrontiraš, pa iznova, čekaš šansu… Ako izvisiš, čekaš smenu, menjaš kafanu, ne odustaješ, tako pisano, nisi džabe ušao i u literaturu kao periferijski zmaj.

Ko što se kaže, u početku tzv. života, od kafana zazir’o, to bilo ko bauk, možda i zato što je u montažnom objektu, u kraju, koga su zvali „Razvod braka“, ordinirala konobarica Ruža. U prolazu, kroz zamagljena stakla, videle su se samo siluete, neartikulisani glasovi, pesma neke Trofrtaljke… Bila je to baš pećina stroga, kojom su plašili i mlado i staro. Onda se stasalo, izašlo u grad, prava kafana, sa pravu muziku, sa pravo piće, još se sećam da me je konobar, gde konobar, očinski posavetovao, i ispratio kući. Konobaricu nisam potrefio ni na maturskoj ekskurziji, izjavim se prodavačici u samoposluzi, u Novoj Gorici, čak mi poslala razglednicu, napisala da sam joj všeč, ali ipak to nije bila konobarica. I pored početka koji nije obećavao, stasavanje se nastavi, život je to, nastavim da tragam, u raznim objektima, u raznim razvodima brakova, pored raznih ruža… Književnik je svedok, naravno da ima i drugih kustosa, šta je tu bilo manastirke, špricera, raznog mezeta, pa i prečnjaka, dok nisam naišao na pravu, malo je reći, na inkarnaciju, na san snova, malo je reći od konobarice.

Kao što sve biva, i to bilo slučajno, ode društvo u kafanu zbog jedne, pa konobarice, ispadne druga. U početku je nismo primećivali, sve regularno, izvolte, hvala lepo. Ma nismo je primećivali, nekako neugledna, sačuvaj bože… Ali, vidimo napreduje, ne moraš da kažeš šta ćeš, donosi piće, ako nema, ide u drugu kafanu da donese, fajronta nema, sve kako treba, sve na persi, vidimo, školovana, gost na prvom mestu, uvek u pravu. Kad su prevaziđeni prvi utisci, vidimo, počela da se licka, te frizura, i to trajna, te volani, te karneri, čipke, a tek domindžos (za neupućene, suknja trofrtaljka, ali mnogo kraća)… Tad nas je kupila, komplet i đuture, sve budibogsnama, ali stoji joj, prava instalacija za ljude sa ukusom, za ljude koji, treba li reći, znaju šta hoće od kafane. Da se razumemo, nije to neki lokal, društveno to bre, šank, iza roštilj van upotrebe, nekoliko stolova, ali kad je Ona u smeni ko košnica, i to traje.

Vidimo, nije od juče, ima tu stare klijentele, a ona u odnosu, poslovnom, sa svakom uniformom koja uđe, zna šta joj je činiti, kad gost, jašta nego značajno, kaže, špricer, zna se da će fajront biti ranije. Gost joj uvek na prvom mestu, tako se školovala, objašnjava, a ima i drugih prednosti, profesija kad je u pitanju, takav gen, jednostavno, rođena za pos’o. Pa njoj je baba abortirala u sedamdeset i nekoj, jes’ očiju joj, kakve je ona sise imala, šta zevamo za onima što prolaze, pa ‘nekcije je primala da ne budu tolike. Ali nikad sa gostom, tako se školovala, mogu simpatije, može prijateljstvo, dalje jok. Dobro, desi se, ali to mora da bude prava stvar, nema kod nje prvo veče, to ima da traje, pa kad dođe momenat. A imala, nije da nije, šta nije prošla, jedne godine ceo komšiluk, zahvaljujući njoj imao turšiju, kakve je paprike doterav’o onaj od Leskovca, i sad kad svrati, džak paprika. Šta mislimo, da se ona za paprike, jok, kol’ko je tu cementa bilo, zlata, raznu sitnuriju da ne pominje… E, bato moj, samo da je htela… ali njoj pos’o uvek bio na prvom mestu. Kuća je kuća, ali prvo pos’o.

Dođoše promene, ode kafana u privatne ruke, novi gazda otvori prodavnicu sa onim sve za dolar. Ali, naša se snašla, zaposlila se u drugoj kafani, mi za njom, povremeno, ali za njom, blago je to. Takva, ne može bez posla, to joj na prvom mestu, tako, na prvom, sutra da bira, opet bi bila konobarica. Komunikacija je to, ništa bez toga, šta je sve upoznala, pa kod doktora idu samo bolesni, a kod nje svi dolaze. Vidimo, dolaze, i u novom okruženju vlada, samo čini, izvolteee. I sa svakim sedne, sasluša, ima savet, ima dijagnozu, i za pijanog, i za drugačije olinjalog. Nema kod nje bato, kad vidi gosta zna odakle je i šta pije, zna još, ali to nije za priču, takvo joj šesto čulo, takva joj zona sumraka, pa kad si krenuo zna da si pošao kod nje, to joj od babe, one što je u sedamdeset i nekoj morala na kiretažu, ma zna da je na babu. Prima goste, ispraća, izlazi, sačekuje, sutra stiže onaj iz Italije, evo ga ovaj samo što nije preko Tare… ma zna.

Sa gostom uvek na distanci, ali to je njena distanca, odmah vidi šta hoće, ako viče piće, daje bakšiš, vidi koja mu je namera, ne može to odmah, ako prihvati igru, dođe i momenat, ili ne dođe. Ali zna da je uhvati, to sa momentom, to kad kasni, onaj iz neke Italije, tad nervozna, stisne je u želucu, stisne je u glavi, ne pomaže nikakav prašak, to ne pušta. Takva, sva u poslu, uvek u šesnaestercu, uvek u šansi. Sutra da može da bira, opet bi bila isto, ne može bez kafane, to joj druga, šta druga, to joj prva kuća, ima ona pravilo, svaki gost isti, za svakog na jeste. Izvolteee. Ima ona i kasetu o sebi, muzičku, pokazuje kasetu izdatu u nekoj domaćoj produkciji, piše zlatna, naslovna numera, Ništa bez Milese, a refren, Neka grmi, nek se zemnja trese/ nema ništa bez Milese…