Klompe

Prvi par dobila sam za osmi rođendan. Poklonu su prethodile nedelje kukanja, zapomaganja i pravljenja scena pred izlogom „Borova“ u kome su se, između ostalih dečijih cipelica, sandalica i papučica, nalazile i one – bele, kompletno rupičaste i „iste ko tatine“ (samo manje). Kako se do zgrade nije moglo, a da se ne prođe pored pomenute prodavnice cipela, roditelji, baka i deda su bili svakodnevno izloženi ubeđivanju i maltretiranju „na temu“ – klompi. Očekivano, poklek’o je deda.

Kada se pojavio na vratima sa kutijom uvijenom u crveni ukrasni papir, svi ostali prezenti, takođe pažljivo birani, pali su u drugi plan. Od trenutka kada su otpakovane bele, kompletno rupičaste i „iste ko tatine“, postale su neopozivo najdraži obuvni predmet u kolekciji. Nošene su u bukvalno svakoj prilici i uz sve odevne kombinacije – haljinice/suknjice, šortseve/bermude, napolju i po kući. U njima se trčkaralo po poljančetu, vozio bicikl (na dva točka), igralo između dve vatre, skakale „školice“, ali se i tuklo sa braćom. Osim što su se pokazale kao ubojito oružje, bilo da se njima šutira ili gađa, par puta su poslužile i za „igranje baleta“. Tvrdi, drveni đon omogućavao je skoro bezbolno propinjanje na prste, pa čak i pravljenje pirueta, koje su se obično sastojale od jednog okreta. Bile su posebne i zbog toga što su bile „prve u društvu“. Ostale drugarice su ih dobile tek kasnije – jedna crvene rupičaste, druga plave, treća sa skoro ravnim đonom, ali nijedne nisu bile tako popularne. Čak ni Tijanine, takođe bele, ali bez rupica i sa redom cvetića preko risa, nisu bile proglašene za najbolje. Time je istoj Tijani uzvraćen udarac koji je zadala prethodnog leta donevši sa mora crvene plastične nanule sa Štrumpfetom i tim činom postala zvezda u društvu. Gledano sa ove vremenske distance, sve prethodno nabrojane deluju nekako lepše i „baš za devojčice“, ali ove rođendanske bile su identične onima koje nose lekari i medicinske sestre, pa su valjda zbog toga bile omiljene (svima osim mojoj braći).

Izdržale su tri sezone. Crvena nalepnica sa oznakom proizvođača koja je stajala na peti vremenom postala je ružičasta, potom bela i na kraju odlepljena. Drveni đon je bio unesrećen i na peti i na prstima. Na prstima zbog šutiranja i „baleta“, a na peti zbog konstantnog tabananja. Iako su bar dva puta nošene na pendžetiranje, zajedno sa flekicama gulilo se i otpadalo je i drvo, pa su pete dobile malu kosinu. Bela rupičasta koža je ispuckala na prevojima i naročito na prednjem delu, a jedan ekserčić koji je držao „poklopac“ leve klompe počeo je da se izvlači iz ležišta i nemilosrdno da bocka. Postale su nereprezentativne i nenošljive, a vremenom je počela i da boli peta jer je stopalo poraslo za pola broja. Poslednje, treće sezone, nošene su samo prilikom igranja na poljančetu, ali ni tada nije dolazilo u obzir da budu bačene ili ostavljene pored kontejnera, kako je majka nemilosrdno predlagala. Prelomila je baka i tim činom dokazala svoju kompatibilnost sa dedom. On ih je kupio, ona ih je bacila.

Dugi niz godina nakon toga nisam nosila klompe. Delimično zbog toga što su izvesno vreme bile demode, a delimično zbog sećanja na bolne trenutke provedene u njima. Svako leto u klompama počinjalo je žuljevima pozicioniranim na risu sa unutrašnje strane stopala. Za razliku od žuljeva koji su bili neizbežna, ali prolazna kategorija, rešiva flasterima, razbijeni čukljevi su bili konstanta. Do samopovređivanja je dolazilo ne samo usled izvođenja raznoraznih egzibicija, već i prilikom hodanja. Konačno, sporo su se sušile što je naročito iritiralo kada se u njima gacalo po morskom plićaku. Kada bi se i osušile, postajale bi krute ne samo odozdo, već bi se od morske soli učvrstila i koža „poklopca“. Zašto su onda bile tako neodoljive? Prvo, u njima se „poraste“ za dobra tri centimetra. Drugo, na njima se izgleda vitkije. Treće i glavno – proizvode taj fenomenalni klapćući zvuk koji prilikom silaženja niz stepenice neodoljivo podseća na klepetanje kastanjeta. Upravo taj zvuk ih izdvaja od ravnih i visokih papuča i sandala svih vrsta, naročito onih plastičnih sandala za plažu, koje su em bešumne, em se u njima noga znoji i skuplja prašinu.

Slično, istina, klepeću i nanule, ali njihovo klepetanje obično prati i zvuk udaranja drvenog đona o petu – „šljiskanje“, što je kod klompi, naročito onih dubljih modela, redak slučaj. Ljubitelji klompi najčešće navode dva razloga zbog kojih je praktičnije nositi klompe umesto nanula: jedan je taj da nanule mogu da naprave žuljeve i na unutrašnjoj strani stopala, ali i na prstima (pogotovo na palčevima), drugi je da se u nanulama prljaju i prsti i nokti, a u klompama samo pete i to vrlo retko. Nanule, sa druge strane, jesu atraktivnije, ali se ni klompe ne daju. Bele, crne, žute, crvene, zelene, plave, šarene, sa rupicama i bez njih, pliće i duboke do gležnja, sa kaišićem i bez njega, sa aplikacijama i klot, sa poliuretanskim i sa drvenim đonom, sa drvenim đonom na pregib… Sve u početku žuljaju, svima pre ili kasnije ode đon, nijedne ne odolevaju zubu vremena, ali jednostavno su – posebne.

Pre dve godine baka je, sređujući tavan, među prašnjavom starudijom našla i jednu plavu kutiju. Onako prašnjava i „ugažena“ od dugogodišnjeg stajanja pod samim krovom, nije odavala utisak kao da krije nešto dragoceno. Međutim, dobro upakovane u novine, položene jedna naspram druge, u kutiji su bile baš te, prve klompe. Ostale su onakve kakve ih pamtim: bele, kompletno rupičaste, „iste ko tatine“, sa odranim petama, ispucalom kožom i bez nalepnica. Onaj isti ekser je i dalje sam ispadao iz ležišta. Ipak nije imala srca da ih baci.