Izgubljeno

Razmišljajmo na trenutak i, koliko je moguće, trezveno. Ako na jastuku nade da ćemo se probuditi drukčiji provedemo trećinu živovanja, još dobar komad vremena smažemo poguzijski demontirajući paklene kalorijske naprave, ponešto i privredimo zarad opstanka finansijskog, na sve ostale akrobacije tela i duha pretekne nam tek par sati dnevno. Smola je što i te šture minute spiskamo u stalnom traganju za izgubljenim, ali đavolski neophodnim stvarima!

Barjak dukser-gaća vijori o lusteru nad hirošimskom pometnjom stana, dok zubima razvlačite gumu vešmašine, ginekološki prtljate u bojler, izvaljujete parket, drmusate krastavog mačka, nadajući se da će panično mnjaukanje stvora (koji se usput i besomučno grebe) preseći spasonosni cilik ključeva automobila o kuhinjski pod, među kolutove salame „pseća radost“, čije ste blagovanje prekinuli, setivši se čega vam nema i bez čega ni vas nema. Trepere perverzni prekidači mašte u kratkom spoju činjenice da sve gubite i pre nego što, budistički zagledani u vlastiti pupak, zapamtite da imate!

Predmetima koje sam ja izgubio mogao bi se zatrpati bunar. Stalno se pretresam, izvrćem džepove, skraćujem razlomke panike, dok mi kroz prste sipi sve čuvano. Ako neku stvarčicu skrivaš na tajno mesto, obavezno se s njom bratski izgrli – rastajete se zauvek!

Traženi dokument uvek je na dnu gomile razbarušenije od frizure paljanskog stihoklepca. Kreneš li u raciju na više predmeta, najtraženiji te čeka na kraju, odmeravajući ti lakat. Digneš li ruke od pročešljavanja kućnih zalizaka, te vrednu stvar nanovo popazariš, na kraju dana ćeš besno gledati u blizance. Traženo, praćakajući perajima, izroni prekasno, tek da izmami setni ili nervozni uzdah: abonentska sa akademski nadrkanom facom, a vi već i zaboravili šta ste studirali; ulaznice za koncert, kad se pevač škartirao od droge… Jedini užitak je gonetanje švrakopisa prošlosti: školske sveske s uporno ispisivanim (i još upornije precrtavanim) imenima simpatija, uvojci ko zna čije (mirisne) kose, palimpsesti fotografisanih osmeha, zarđali žetoni flipera, telefonski brojevi lutanja iz pocepanih postava, podsetnice zaborava u nedočitanim knjigama…

Često se gube i dvonošci, i to ne samo u prenesenom značenju. Komšinica, narodna heroina, je svoje putanje mrsila od opuštene pređe budnosti ukućana. Sumnjali su da se odmetnula u šumu zbog najnovijih odluka SIV-a, tražili je u birtijama gde je drmala lozu i godinama prebacivala ćebence preko švapskog tenka, zabacivali čaklje i u Dunav – da bi na kraju doznali da s vrha zgrade, uz lokalne dripce, cevči pivo i vazdušarom desetkuje ptičje eskadrile. Kada su joj poneli na osmatračnicu šaku dijabola, dočekala ih je naškrabana poruka da je ne traže, jer se okanula snajperaja i prebegla u naručje nekog (sic) golubara iz Deronja! Ljudi se majmunasto veru uz lijane besmislenog vapaja: „Nemoj me nikad zaboraviti!“ Ama, imaš li, pobratimkoviću dragi, neke zrcalne adute da ne potoneš u kašu zaborava? Bešćutno si zanimljiv, pleniš mokrim loknama, suvim špilom kreditnih kartica, smetovima seksualne vragometine? Ništa od toga? E, onda, putuj igumane i ne pitaj za manastirska goveda i debele voštanice u rukama monahinja.

Gorka je i strepnja. Kućni aparati, naoko umiljate puslice, postaju monstrumi što iz zobnice mozga kljucaju i tegle crve savesti. Noćna morija – zaboravljeni toster tuberanski iskašljava luču mikrokozmu, pali zavesu koja plameni poljubac jezikom daruje susednom stanu. S buktinje solitera, crveni petao uskoro kukuriče nad celim gradom… Nije Fata luda što nosi peglu čaršijom: „Aman, dojadilo mi svaki dan kontati jesam je isključ’la, nisam je isključ’la“.

Prepečeni pogledi vlasnika praznih džepova stalno traže neki sveti gral, potonule pozlaćene karavele, ukopane ćupove napukle od komešanja dukata. Drugu nedavno zapade tomahavka u med. Ruševnu švapsku kuću otkupi mu tajkun za megačardak. Svi ga bodrimo da pljune u šake i pijukom pocopa zidove iz kojih samo što nije šiknuo gejzir zlatnika. On odmahuje rukom ali, čim trkne da pristavi kafu, noktima odvaljujemo malter, jer ko zna šta se iza zida valjuška…

Stvari nestaju, ne ostavljajući ni krljušti traga nama – bespomoćnim kukcima na leđima. Tragačima su živci rasklimataniji od skorbutnih zuba Magelanovih mornara. Ne zna se ko je gori – začinjavači, koji vam popujući o sortiranju stvari, ispiraju vijuge u sapunjavoj vodi, ili jezive šejtanbaše koje tek malo razgrnu prahaos predmeta, izviju rukom iza ormana pod somnabulnim uglom, zadignu tepih i već vas pobednički začikavaju iščačkanim predmetom. Ti sigurno u sebi imaju koji decilitar krvi onih Indijanaca koji samo njušnu, šušnu i odmah znaju ima li u bisagama dolazećih vojnika dovoljno biskvita i grke kafe. Tu skidam ćelepuš i našim službama koje vešto, kao da beru zrele mušmule, izvlače za ušesa glavate zločince iz klozeta ili pećina gde se uzalud drže za stalaktite i batrgaju nožicama…

Ajoj, ali čudo se desilo! Ipak na svetu ima deset deka pravde i za vas. Lična srećna zvezda je svojim zavidnim drugaricama pokazala čvrstu zadnjicu: razgrćete obezglavljene krakate barbike i genocidnom slašću, iz plišanih iznutrica zlog zeca, čupate spasonosni svežanj ključeva, koji su deca tu ućuškala. Lice vam se natprirodno kezi, blaženo škripe dveri duše, krv juri u (skoro sve) udove. Hipnotisano, kao Kjubrikov majmun u kost, pikirate u plen… Ali, kakav to fijuk para šavove vazduha dok vam se strela zariva u Ahilovu tetivu samozadovoljstva? Sablazan u očima, drhturenje prstiju, ljuspanje glasa i moždanih ovojnica: „Auu, majku mu, a gde sam parkirao auto?“