Eliksir

Nekada se znalo: pop, doktor, veterinar, učitelj i grobar. Bez njih selo ne može, a ostali su tek sekundarni faktor. Baš kao što se u medicini, nauci egzaktnoj kakva jeste, na prvi pogled pouzdano zna jedino sledeće: ako su zenice raširene, organskog je porekla. Znači: nije dobro, a da li će biti – ne zna se. Upravo u toj sivoj zoni ljudskog tela i duha oduvek je operisala i svojevrsna duhovno-medicinska supkultura. Iako „s onu stranu“ priznatog, vidovnjaci i vidari, travari, vračare i hodže bili su jednako prihvaćeni, mada se korišćenjem njihovih usluga malo ko hvali bez nekog posebnog razloga.

Sećam se pokojne baba-Sofije, riznice svega svetu po PS-u tih osamdesetih naizgled onostranog, a od čega je nas decu podilazila jeza. Znala je sve moguće narodne medecine za boljke opšte prakse koje čeljad za vakta na ovom dunjaluku zapadaju: od kosopada do kurjih očiju, od uroka do ještravice. Njeno verno slušateljstvo, mahom komšijska deca, nije se nikada zapitalo o poreklu i razlozima postojanja njenog mentalnog arhiva o isterivanju zlih duhova iz devojaka mladi’ po zabačenim vodicama i onih o noćnim vilama bunarušama, koje veštice vrebaju na avlijskim vratima tako što „sede na njim’ k’o crne mačke, a oči im se sjaju“. Međutim, vaspitni efekat njenih besedničkih sesija bio je akutno delotvoran, ali i dugoročan. Osim što smo kao deca lokalnog protu i velečasnog respektovali, da ne kažem zazirali od njih, verski obredi, naročito onda kada sveštenik kadi ili prisutne škropi bosiljkačom (rekvizitom posebno fascinantnim jer pravi kišu!), uvek su nam naterivali suze na oči. Potom bi kod kuće primenili drugu alternativnu metodu, poznatu kao „klin se klinom…“. Onako rasplakane tim navodno svečanim trenutkom, kod kuće su nas, u najboljem slučaju, još i grdili.

Naša Mariška, žena vrlo simpatična i netipična za seoske sredine, svoju reputaciju zabavne komšinice redovno je ugrožavala svojim preparatima kojima je, zajedno sa našim majkama, nastojala da predupredi odlazak u onaj pomodni, konformistički Dom zdravlja. (Tamo idu samo stvarno bolesni, a doktori im daju koješta što se lako pije i prijatnog je ukusa.) Razne njene mašće, pomade i otopine bile su na bazi svinjske masti. Sva je sreća pa su bile za spoljnu upotrebu, te stoga samo blago neprijatne kada se krenu topiti. Smese od seckanog bilja bile su na bazi meda. Odlično, rekli bi naivni. Međutim, iako nalik onome što živini izlazi na „zadnja vrata“, one su se morale i progutati, a pritom se pola sata posle toga ništa nije smelo piti. Osim eventualno bućkuriša i napitaka koje je Mariška nazivala čajevima, a koji su razlog što čajeve i dan-danas pijem samo kad sam stvarno bolesna. Verujem da bi i drugi čajoobožavajući narodi činili isto da su iskusili sledeće: osim što su ti nazovičajevi za popiti, verovatno sa svoje lekovitosti, po pravilu bili odvratnog ukusa, bilo je i onih za kišeljenje bolesnika u njima, a nakon višesatnog kuvanja kojekakvog sena zlokobnog izgleda u loncu za veš. Opis tog plezira bio bi dovoljan da nadležni, da je onda takav red bio, možda pokrenu i neki postupak.

Jedan moj rođak pokušao je stoga da se medicinski emancipuje tokom odsluženja vojnog roka. Uveren da mu je iskustvo iz detinjstva dovoljno i zazirući od lekara, on je stidne vaši, koje je, prema sopstvenoj tvrdnji, dobio preko neiskuvanog vojničkog veša, rešio da istrebi pipsom.

„Buba, ko buba“, pomislio je i naprskao insekticid na akutno ugroženo mesto.

Detalje posledičnog razgovora sa lekarom i anamneze nakon alternativnog, ama modernog tretmana pokušava da nam dopriča već decenijama jer se slušaoci već kod „buba…“ svi poizvrću od smeha.

„Utisci iz detinjstva ostavljaju naročito dubok trag na duši“, veli Nušić. Zbog jake prehlade, sibirskih hladnoća i uprkos zdravom razumu, onomad sam ponovo nasela na jedan od Mariškinih lekova „za sve“. Ova faza bi pod normalnim okolnostima bila znak za uzbunu jednak onome usled RBH opasnosti.

„Rekla mi je za jedan eliksir„, veli moja majka iz telefona. „Uzmeš tri velike glavice belog luka i tri limuna. Luk očistiš i istisneš, a limune dobro opereš i samelješ u blenderu zajedno s korom. Onda to sve naliješ s litrom vode i ugreješ, tek onako da prostruji, al’ ne da provri. Ostaviš po’ dana da se ‘ladi, procediš na gazu i svako jutro našte srca popiješ po deci.“

Taman zaustih da upitam, kad će ona: „Ne sekiraj se, ništa se ne oseća, a dobro je za sve.“

Rečeno – učinjeno. Tad i nikad više. Već prva doza ovog čarobnog napitka, dostojnog uvršćavanja u fusion cuisine zbog svojih naizgled benignih sastojaka, stvarno je učinila da zaboravim na prehladu: da se, progutavši ga, nisam pretvorila u sopstveni želudac, te da je išta potom bilo kojim putem htelo van, rekla bih da je iskustvo bilo vantelesno. Ovako, svet je privremeno stao i nestao, a čudotvorni efekat eliksira još nekoliko dana je osećala i moja najbliža okolina.