Dvorište

Sanjala sam baba Ljubicu. Ista je. Niska, suvonjava, pogrbljena, kosa tanka, bela, kockastom ukosnicom skupljena u punđu na temenu, bledog, skoro providnog lica s mekim borama.

U snu me pita: „Sole, je si l’ to ti?“ Isto onako kako me je u stvarnosti pitala čim bih se približila njenoj kućici. Bilo je to u Kragujevcu, pre, neću da kažem koliko godina, kad sam ja živela na početku jednog dvorišta u kome su bile tri kuće, a ona na njegovom kraju.

Baba Ljubica je imala ustaljen i postojan dnevni raspored. Ustajala bi rano. Pričalo se da još niko nije video da je svanulo a da su leti njena vrata još zatvorena ili zimi svetlo ugašeno. Prvo bi joj bilo da sa dvorišne česme natoči vodu. Zatim bi budila sinove za posao. Na stolu su ih čekali slatko i čaša sveže vode, da se osveže pre šoljice kafe. Mića je bio stariji, školovala ga je u Beogradu za pravnika. Imao je svoju kancelariju, što je baba Ljubici i svima koji su ga znali bilo dovoljno da ga smatraju velikim autoritetom. Mlađi se zvao Draganče, a drag je i bio. Predavao je matematiku u jednoj školi, išao je na časove biciklom, svakom je bio pri ruci, i večito nasmejan i mlad.

Oko sedam bi stala na kapiju da sačeka seljanke koje su se spuštale Karađorđevom odozgo od Velikog parka prema pijaci. Smatrala je nepotrebnim da baš svakodnevno ide po zeleniš i ostalo, kad je mogla sve to i ovako, na kapiji, da obavi. Svakoj seljanki je znala ime i selo odakle je, pela se na prste da odabere ponešto iz korpi na njihovim obramicama, i obavezno se cenkala. Sa punim posudama koje je ponela da ima u šta da stavi kupljeno, vraćala bi se preko dvorišta kući, pa brzo nazad, do ćoška po meso i do bakalnice po hleb. Usput bi sa svakim poznatim stala i naširoko se raspitivala za sve novo u porodici, pa za sve u familiji i za zajedničke poznate. Niko to nije doživljavao kao nepristojno ljubopitstvo.

Prvu kafu je pila sama, za stolom, čitajući novine. Sve ju je zanimalo i o svemu je sve znala. I sve je pamtila. Bez greške bi navodila koliko čega smo uvezli iz ove, a koliko i čega izvezli u onu državu, i znala je najnovije vesti i iz najudaljenijeg rata na svetu. Zato su je prozvali Trumanka.

Zatim bi pristavila ručak. Lonac sa obaveznom supom i šerpe sa nečim da se jede kašikom, postavila bi na ivicu šporeta gde je slabija vatra kako bi se ručak polako, temeljno kuvao, taman da bude gotov kad joj se sinovi vrate s posla. Još bi malo poslovala po kući, da sačeka kad će njene komšinice iz druge dve kuće da posvršavaju šta koja ima, pa da zajedno popiju kafu. Nije postojalo nikakvo pravilo koja će kod koje. Ako gospa Zora prva završi, viknula bi Ljubicu i Miru da požure, a tako bi isto radile i druge dve. Slagale su se, i svaka je za sebe mislila da je bolja od druge dve.

Onda sam na red dolazila ja. Bila sam jedino dete u dvorištu, i kao i svako samo dete izmišljala sam i zamišljala svašta. Pa tako i da pevam u Mikrofon je vaš. Bila je to moguće najpopularnija muzička emisija Radio Beograda, obavezna tema razgovora. Ja sam u mojoj igri bila naravno konferansije i pevačica, a baba Ljubica je bila moja publika i moji obožavaoci. Ne sećam se da je osim nje neko drugi u dvorištu hteo sa mnom da se igra Mikrofon je vaš.

„Dragi slušaoci Radio Beograda, za tri minuta počinje naša sledeća emisija: Mikrofon je vaš„, rekla bih ja dovoljno glasno ispred baba Ljubičinih vrata i sačekala da ona odglumi svoju ulogu.

„Evo, samo da skinem kecelju i da sednem“, odgovarala bi ona, što nije bilo ništa neprirodno zato što je tada bilo uobičajeno da se komunicira sa čikama i tetama iz radio-aparata, i nameštala stolicu u dvorište okrenuta ka svojoj kući.

Kad bi baba Ljubica bila spremna, ja bih se popela na najviši deo njenog praga kao na binu i, poklonivši se, počinjala.

„Dragi slušaoci, dobro veče. Počinjemo sa našom emisijom Mikrofon je vaš. Danas će vam pevati Lelica Savić.“

Zašto sam izabrala baš to ime, pojma nemam. U svakom slučaju, opet bih se poklonila, sačekala aplauz i otrčala iza vrata da se opet vratim, ali sad kao najavljena pevačica. Otpevala bih pesmu, slala poljupce razdraganoj publici, otišla iza scene, pa se opet vratila da najavim recitatora, odrecitovala neku pesmicu, i tako u beskraj dok se moje poznavanje hitova i poezije ne bi iscrpelo. Baba Ljubica je u svemu tome učestvovala i, potpuno se predavajući iluziji, vikala „bravo“, tapšala, ponekad i došaptavala reč koju zaboravim.

Kako je dalje tekao njen dan, ne znam, verovatno zato što sam ja u njemu već odradila svoj deo. I ne znam šta sam radila noćas u snu, možda sam joj opet pevala i recitovala, ali znam da mi je bilo lepo kao što odavno nije.