Ciganski hepening

Ponekad se zapitam da li se dobro sećam imena događaja. Nema mu pisanih i elektronskih tragova, ni svemoćni Gugl ne pomaže. Ako se ukuca „ciganski hepening hala pionir“, dobijaju se samo linkovi na izveštaje o tučama „Grobara“ i „Delija“. Ipak, mogao bih se zakleti da se tako zvao. U to vreme politička korektnost još nije uhvatila tako krute verbalne korene, mada je u životu te korektnosti na ovim prostorima bilo mnogo više nego danas.

Godina je sigurno bila 1986, kraj zime ili rano proleće, napolju je bilo prohladno. Koncert nije bio baš mnogo reklamiran, što je bilo čudno s obzirom na spisak izvođača. Organizatori su kasnije pričali da je ideja bila da se na jednom mestu, prvi put, okupe svi koji su tada nešto značili u svetu ciganske muzike, da kriterijum nije bio nacionalnost, već odanost i posvećenost („Ciganinom se rađa, ali i muzikom postaje“), da niko nije odbio poziv i da niko nije pitao za honorar.

„Pionir“ nije bio pun, valjda zbog pomenute loše reklame, ali to nije smetalo atmosferi. Publiku je činila čudna mešavina, od dugokosih rokera i okasnelih hipika, srednjoškolaca i studentarije, do porodica sa predstavnicima bar pet generacija, obučenih svečano kao za svadbu, svih boja puti. Osećalo se od početka neko radosno uzbuđenje, čini mi se da je i glas konferansijea Svete Vukovića drhtao dok je najavljivao početak: „Marina Cvetajeva je pisala: ‘Po kafanama i apsanama, na zemlji propismo carstvo nebesko…’ “

Kakva je postava nastupala, najbolje govore imena onih koji su zagrevali publiku: O đila, svetska zvezda Raja koja je došla iz Norveške, grupa koja je svirala u filmu Cigani lete u nebo, Cigani Ivanovići, koji su u to vreme punili i parisku Olimpiju… Doduše, za zagrevanje i nije bilo potrebe, vrilo je od samog početka, kao u vulkanu, samo su erupcije bivale sve češće i jače što je vreme odmicalo. Jedna je grunula kada je na binu izašla Sar e Roma, a Haris Džinović, sa crnim šeširom i u crnom odelu, zagrmeo i oduvao čaršijske priče o „lažnom Ciganinu“: „Amange… Romalen… o đilaaa!“

Tribine su se i pre toga već skoro ispraznile, ono što je moglo da hoda sišlo je na parket. Tačno u ponoć su svi muzičari izašli na binu, a Olivera Katarina je podigla ruke i pozvala: „Hajdemo, Cigani, himnu“, pa zapevala Đelem, đelem. Dok su se prozori još tresli, a pesma lagano zamirala, opet se čuo glas Svete Vukovića: „Kada je pevala u Indiji, majka Indira je slušala i plakala. Evo Kraljice, Esme Redžepove.“

U neko doba noći, Dule i ja smo čekali u redu pred šankom, blizu ulaza u „Pionir“, kada je pored nas prošao beli konj. Pogledali smo se, sa strahom. Pilo se, onoliko, ali baš nije izgledalo da je stiglo do halucinacija. Konj je ipak bio pravi. Otkasao je niz halu, sve do bine, na koju je direktno iz sedla zakoračio jahač u belom odelu. Šaban Bajramović je uzeo mikrofon i zapevao: „Geljan dade, tu dureste, amen ačađaaan…!“, a ko je i tada ostao da sedi, džaba je i dolazio.

Iz transa i mahnitog zajedništva u sreći, kakvo ponekad dođe kada muzika sruši sve granice, iskočila je poneka slika. U jednom trenutku, video sam Duleta kako kleči na centru hale, usred ogromnog kruga ljudi, dok oko njega igra tamnoputa devojka duge plave kose, a onda se krug zavrteo i sve je opet potonulo u kovitlac čiste, divlje radosti.

Svitalo je dok smo se ćuteći peli ka studentskom domu na Zvezdari, sa onim srećnim „imalo se rašta i roditi“ osmehom na licu. Da, bio je „Romski hepening“ i sledeće godine, na istom mestu, sa mnogo istih učesnika. Bilo je i mnogo više ljudi, pročulo se od prethodne godine. Igralo se, pevalo, bilo je veselo, ali to nekako nije bilo to. Nedostajao je onaj naboj i zanos, valjda zato što su svi došli sa velikim očekivanjima, a to retko prostruji, naročito na reprizama. Ima opako dobrih stvari koje se samo jednom dese, pa ko ima sreće, bio je i pamti.