Celivanje

Retko idem u crkvu. Jednom godišnje, na Veliki petak. Tada idem da celivam Hristov grob. Moje strogo pridržavanje ovog običaja vuče poreklo s početka sedamdesetih, iz Petrinje. Pošto su u Drugom svetskom ratu ustaše srušile pravoslavnu crkvu, jedna soba u protinom stanu služila je kao kapela. Moja baba nije više izlazila iz kuće i te godine, na Veliki petak, na celivanje smo otišli majka i ja. Baba je ostala da pripremi sve što je potrebno za farbanje jaja. Ušli smo u protino dvorište i majka je pozvonila na ulaznim vratima. Otvorila nam je protinica i, kada nas je ugledala, lice joj se ozarilo. Protinica Marija bila je istinski ljubazna žena, ali je njeno oduševljenje ipak bilo neuobičajeno. Kada smo ušli u kapelu, postalo je jasno i zašto. Osim nje i prote koji je služio, u kapeli nije bilo nikoga. Po praznom tasu bilo je jasno da smo mi bili jedini koji su došli da celivaju Hristov grob. Iako je majka imala običaj da posle celivanja odstoji desetak minuta službe i potom ode kući, ovaj put smo ostali neuobičajeno dugo. Majka se uzalud nadala da će se još neko pojaviti.

Kada smo se preselili u Beograd, odlazio sam na celivanje plaštanice u Sabornu crkvu, čiji sam parohijan. Krajem osamdesetih godina, tamo je na celivanju bila tolika gužva da sam odlučio da idem na celivanje u Crkvu Svetog Marka. Tu ne samo što je red bio kraći već i nije bilo žamora tokom čekanja u redu za celivanje. Tih godina žamor u Sabornoj crkvi bio je toliki da se, jednom prilikom, sveštenik okrenuo i podsetio prisutne da nisu u kafani. Ispostavilo se da odlazak u Markovu crkvu na celivanje za mene predstavlja i svojevrsno putovanje u prošlost. Šezdesetih godina, moj otac je bio član crkvene opštine pri Crkvi Svetog Marka. Ovoga posla se prihvatio jer je smatrao da je sramota što najveća srpska crkva tog doba stoji nedovršena. Pošto je bio advokat, otac je bio i zastupnik Patrijaršije, besplatno. Bio sam mali, i otac me je odveo u šetnju na Tašmajdan, a potom smo otišli i do Crkve Svetog Marka. Tamo je bio i patrijarh German. Dok su razgovarali, meni je bilo dosadno. Pažnju mi je privukla patrijarhova duga brada, koju sam u jednom trenutku povukao. Otac je hteo da me udari, ali ga je patrijarh sprečio rekavši da se nije desilo ništa strašno. Patrijarh je zaboravio, ali ne i moja majka, koja je do kraja života tvrdila da je od mene ništa ne može iznenaditi, jer čak ni Turci nisu vukli patrijarha za bradu.

Kada uđem na celivanje u Crkvu Svetog Marka, pogledom prvo pređem preko mermernih tabli na kojima su uklesana imena ljudi koji su zaslužni za tu crkvu. Negde među njima je i ime moga oca. Pošto zapalim sveću za mrtve, stajem u red za celivanje i, dok se on polako pomera, uživam u sjaju novog ikonostasa. Tada razmišljam koliko bi otac bio srećan da vidi kako crkva konačno ima pravi ikonostas. Kada red dođe do sarkofaga u kojem počiva car Dušan, osmehnem se. Osamdesetih godina, kada sam polagao ispit na Pravnom fakultetu, moje znanje Dušanovog zakonika bilo je takvo da mi je profesor rekao da je jedini način da dobijem šesticu da mu makar kažem gde počiva car Dušan. To sam znao i tako sam položio ispit.

Nakon što celivam Hristov grob, moram da prođem i pored sarkofaga u kojem počiva patrijarh German. Tada se osmehnem jer se setim događaja koji mi je doneo epitet „gori od Turaka“. Potom, stižem do crkvenih vrata, okrećem se ka ikonostasu, prekrstim se. Tu se moje celivanje Hristovog groba i mali izlet u prošlost završavaju.

Na celivanje obično odlazim oko devet uveče. Tako je bilo i prošle godine. Ušao sam u Markovu crkvu, zapalio sveću za mrtve i, kada sam krenuo da stanem u red za celivanje, shvatio sam da nešto nije u redu. U Crkvi je dvadesetak vernika pratilo službu, ali nije bilo nikakvog reda za celivanje Hristovog groba. Vratio sam se do žene koja je prodavala sveće i pitao je da li mogu da celivam Hristov grob.

„Zašto ne biste mogli?“, odgovorila mi je.

„Pa, nema reda…“

Slegnula je ramenima. Koliko je velika Markova crkva, shvatio sam dok sam išao ka Hristovom grobu. Bio je to dug put, iako sam hodao brzim koracima. Nisam mogao da zastajkujem. Nisam mogao da se divim ikonostasu i nisam mogao da se osmehnem pred sarkofazima. Stigavši kući, pozvao sam telefonom rođaka za kojeg sam znao da je išao na celivanje u Sabornu crkvu. Rekao mi je da ni tamo nije bilo reda. Zaključili smo da celivanje više nije moderno. Ne znam da li će ove godine biti reda za celivanje u Markovoj crkvi. Ako ga i ne bude bilo, ja ću ići sporim koracima ka Hristovom grobu, diviću se ikonostasu i osmehnuću se pred sarkofazima. Ništa me neće omesti.