Bivša draga

Ova ljubavna priča namestila se mom prijatelju Milomiru, slučajno i zasluženo. Mogla se, isto tako, desiti i meni. Ili bilo kome ko je voleo, a potom plakao.

Milomir je vredan dečko, srčan i bučan, jednostavnog smisla za humor i čudnog smeha. Pragmatičar je koji dobro razume kako se prave i pronalaze rupe u kojima se ovde živi. Zajedno smo učili kako se prepisuje u školi.

Za razliku od nas ostalih vikend-pijanica iz društva, Milomir je jednom ozbiljno pio i to zbog ljubavi. Bilo je dugo i mučno. I dalje svi vrtimo glavom kad ga se setimo. Sedeo je sa našim profesorom iz srednje škole u kafani „Torino“, ćutao je, plakao ako je imao ko da ga sluša i palio cigaretu za cigaretom. Nikad pre nisam video tako prazan, a vlažan pogled. Imao sam osećaj da mu neki žiroskop drži oči otvorene, kao kod onih lutaka koje same zažmure kad ih staviš „da spavaju“.

Dugo nije hteo da prihvati da je priča zbog koje je pio završena. Džaba smo mu svi pričali da je kasno da sad nešto menja, da ne dosađuje ženi više, da mu preostaje samo da bude čovek, dostojanstven u svom porazu i sve ostale izlizane istine… Sve je on razumeo, ali ljubav je češće ćorava nego slepa.

„Sedim ja tako u Balkanskoj. Pijem, naravno. Kad vidim na trotoaru neki novčanik“, kreće Milomir da priča jedne večeri u „Torinu“.

„U novčaniku sva dokumenta: vozačka, kartice, bus-plus, dozvola za čamac, neka vizitkarta, lična karta… Para nema! Piše u ličnoj: Goran Babić, ‘48. godište. Mislim se, odžeparili su dedu i bacili novčanik.“

Gledam ga i ne mogu da prokljuvim da li izmišlja. Definitivno je pričljiviji nego inače…

„Okrenem ja 988, pitam za telefon sa adrese iz lične karte. Niko se ne javlja… Okrenem broj sa one vizitkarte, ne sećam se čija je bila… Dobar dan, dobar dan. Znate li broj mobilnog Gorana Babića? Čovek se malo zbuni, ali kad sam mu objasnio da sam našao novčanik, kaže: ‘Sine, Goran Babić je naš poznati pesnik. Nemam njegov broj, ali imam njegove sestre, ona radi u Istorijskom muzeju.’“

Ne laže, siguran sam. Ne bi mogao da izmisli sve ovo.

„Pozovem je sestru, ona mi bogzna kako zahvali i da mi mobilni. Je l’ to Goran Babić? Jeste. Našao sam ti novčanik. Jao, hvala vam mnogo, gde ste vi? Tu i tu. Eto mene odmah… Nastavim ja tako da sedim za šankom delimično pijan, kad eto ti sedog dede. Sedne malo, pita me šta radim, ja reko’ pijem zbog ljubavi, ostavila me žena… Kako da ti se odužim, pita on. Ma nikako, bre, matori, piči kući.“

„A baš si mu tako rekao, ne seri!“, skačem ja jedva dočekavši rupu u priči, ljubomoran što se meni to sve nije desilo…

„Slušaj, konju! Dobro… Nisam rekao ‘matori’, rekao sam ‘deda’… Ode on, ja ostanem opet delimično pijan. Kad… Nešto mi ne da mira! Okrenem ja njega na mobilni: ‘Alo, Gorane, Milomir ovde.’ Kaže: ‘Izvoli’, ali vidim da je malo zbunjen. ‘Ipak mi duguješ! Oću da mi napišeš pesmu!’ – ‘Jao, sine, ja sam malo zarđao, ne znam hoću li znati.’ – ‘Ma znaćeš, znaćeš!’ – ‘A je l’ mogu da ti nađem neku pesmu, pa da ti poklonim?’, pita on. ‘Možeš. Važi, važi…’ Prođe mesec dana, ja sedim u ‘Torinu’ s koleginicama, kad zvoni telefon. Nepoznat broj. ‘Alo, Milomire, Goran Babić ovde!’ Ja zaboravio, čoveče… ‘Gde si?’, pita me. ‘Evo pijem sa koleginicama, ajde dođi, baš im pričam o tebi.’ I eto Gorana Babića. Kaže: ‘Našao sam ti pesmu!’“

ne mogu to učiniti

ne mogu to učiniti
ne mogu ništa loše reći
o mojoj bivšoj dragoj
ne mogu
ne mogu to učiniti

ako kažem nešto loše
njen će je novi prijatelj
možda ostaviti
ne mogu
ne mogu to učiniti

ali šta da učinim
kad me upitaju
zašto smo se zapravo
nas dvoje razveli

reći ću im
da smo se u trenu jednom
toliko voljeli
da se to nikako
nije moglo izdržati

ništa drugo
i ništa više
za nju
za moju bivšu dragu
ne mogu učiniti

I zaista, gledam dva fotokopirana lista. Na prvom piše: „kako se uči ljubav / goran babić stihovi / arsen dedić glazba / dušan vukotić crteži / august cesarec Zagreb 1979“. Na drugom papiru, naslov, pet strofa i svojeručni potpis pesnika:

„I ne znam sad… Kako ja njoj da dam ovu pesmu? Kako da joj ispričam ovo? Mislio sam da joj kupim zvezdu. Znaš da ima ono da neka zvezda dobije ime po tebi ili nekom. E, našao sam na internetu kod nas za 3000. I da joj uz zvezdu dam i ovu pesmu, kao poslednji poklon. Samo još to i neću više da je zovem i smaram. Šta misliš?“