70

Jako, da ne kažem otoič, mi bio rođendan. Rođen na Dan pismenosti, ali pre nego što je proglašen za međunarodni praznik, tako da je Precednik možda to imao u vidu kad je izjavio da sam nepismen. Da skratim, napunio šezdest devet godina, i ušao u sedamdesetu, da se uplašiš brojeva. Ko da je juče bilo kad sam računo koliko ću leta imati 2000. godine, izračuno 44 i pomislio kako je to daleko. I tako, došlo vreme da se svode računi, da parafraziram Mihiza, da se i na ovaj način piše Autobiografija o sebi i o drugima.

Kako majka rekla, na svet došo u dva sata posle ponoći. U horoskopu devica, draga Zaga Milošević, koja bila urednica u “Borbi”, izračunala da sam u podznaku strelac. Kad me odvojili od sise, dali me babi Ruži u selo, očeva strina, koja nije imala dece. Njen muž, deda Ljubo, držo me u krilu i govorio: “Moj Dragan, moj tamjan”. Spavo sa baba Ružom, na slamarici, zimi se pokrivali guberom, krstio se pred spavanje, baba bila “bogomoljac”.

Roditelje takoreći nisam poznavo; kad bilo veme škole, odveli me u grad, u sobu iznad prodavnice kožuha. Onda bilo ‒ ja u školu idem i dobar sam đak. Jedva čeko letnji raspust da celo leto budem sa babom. U vinogradu video zeca, bos stao na slepića, nisam dao da ovce i krave uđu u detelinu, na međi između Radojkine njive i Osoja stajo pod ogromnom džanarikom i gledo kako letnji pljusak dovde pada, a odavde ne pada…

Upiso gimnaziju, čuveni profesor psihologije me proglasio najpametnijim u školi, to je bilo tako pedagoški da sam sledeće godine ponavljo razred. Kako nisam upisao šta sam hteo, majka me prijavila na Pravni fakultet. Na ispitu iz Istorije prava, kod čuvene Ljubice Kandić, bio jedan od četiri studenta koji su dobili prelaznu ocenu, bila je to jedna od dve sedmice. Za raspust se vratio kući i zabazo. Majka me prijavila u vojsku, valjda izmolila da budem sanitet, bio u Trebinju i Puli, naučio sve dijagnoze i šifre, pročito Dom sve dalji Petka Vojnić Purčara…

Kad se vratio iz vojske, opet zabazo, bez da se prijavio, “neko” je to uradio, pozvali me u vojnu fabriku “Krušik”; posle testa u Zavodu za zapošljavanje psiholog reko da bi trebalo da nastavim da studiram. Tako postanem PK pirotehničar, uglavnom na poslovima punjenja za ručni bacač. Bio sam takav mladi radnik samoupravljač da sam svaki mesec bio jednu sedmicu na bolovanju, plus koristio slobodan dan i osam sati izlaznica. Kroz život me vodile noge, jok glava.

Još od gimnazije piso poeziju, počeo da objavljujem i dobijam nagrade, i čito, čito, i čito, da ne nabrajam, Ružević, Zbignjev Herbert, Česlav Miloš… imo sve brojeve Livadinog “Pisma”. Uzeo da sarađujem u regionalnim Omladinskim novinama, pa u NON-u, gde sam upoznao Slavišu Lekića, njegove drugare, Mrđena, Zozona, Pavu… kafanu “Grgeč”, kod Pravnog, što je “odlučujuće” uticalo na moj novinarski put. Počeo sarađujem u “Borbi”, gde sam prvo bio na paušalu, pa me primili u radni odnos, preuzimanjem PK pirotehničara. Kad dolazio u Beograd, a dolazio, bio u Klubu “Borbe”, “Arilju”… Počeo sarađujem u “Vremenu”, ‘93. me Žarković pozvao da pređem u “Vreme”, koje je u to vreme bilo novinarska reprezentacija. Malo po prelasku lektorima rečeno da ne diraju moje tekstove, tako sam posto “nepismen”. Toliko nepismen da je Žare govorio da ja nisam novinar, a Ljuba Živkov, u svojoj kolumni, koja je za tu priliku bila dajdžest izdanje “Vremena”, među autore čije tekstove je simulirao, stavio samo Mišu Vasića, Žara, Teofila, mene, i naravno, sebe. Ima i da je renesansni Đorđe Matić objavio “Vreme uživanja” pod naslovom “Todor”!

Tek kod kuće, u Valjevu, bio svoj na svome. Takoreći osnivač KANU (Kafanska akademija nauka i umetnosti), koju je krstio dramaturg Brano Lukić. Pored njih dvojice, u prvoj postavi bio Radovan Beli Marković, i kasnije prvi demokratski gradonačelnik Valjeva Toma od Rađevog sela. Ljuba Pačeta, koji je znao da kaže da ne pije trezan, nije mogo ni da prismrdi.

Kao reporter gde nisam bio: Guča, uža Srbija, Istočna Bosna, Slavonija… U Borovu Selu gledo kako razgaćeni rezervisti JNA tenkovima gađaju Vukovar, na Ravnoj gori opiso kako je Prestolonaslednik usto od ručka i istorijski reko: “Gibanica je bila otlična”, kad mu je princeza, gurkajući ga, pokazala na ćevape, dodao je: “I čevavpčiči su bili otlični”, i uz aplauz je završio zdravicu rečima: “Granica nije na Drini!”

Inače, ideju za prvu knjigu mi je dao lično akademik Matija kad me je, gore u manastiru Soko, pito što ne ukoričim tekstove. Posle ukoričio još šest knjiga, da ne pišem ko piso predgovore i pogovore, sve faca do face. Uglavnom, za članstvo u reprezentativnom Srpskom književnom društvu, koje ima tek nešto preko trista članova, predložio me dobri Vasa Pavković, jedan od naših najboljih kritičara.

Da ne zaboravim, gde to da zaboravim, kad sam upozno Nadu, reko sam joj da ima ime ko moja majka, ona kasnije odgovorila rečima: “Gde si bio dosad?” Pre dve godine udomio mačku Mašu; ako nisam znao da brinem o sebi, valjda ću znati o njoj.