Zašto ministar Đurić ispraća mošti babe i dede Teodora Hercla

Vest zvuči bizarno: u četvrtak (30. jula) ministar spoljnih poslova Marko Đurić, ambasadorka Izraela u Srbiji Avivit Bar-Ilan, predsedavajući Svetske cionističke organizacije Jakov Hagoel i vrhovni rabin Jevrejske zajednice u Srbiji Isak Asiel ispratili su na aerodromu „Nikola Tesla“ posmrtne ostatke babe i dede Teodora Hercla. Ne mošti lično utemeljivača modernog cionizma, ili, hajde, njegovih roditelja, nego babe i dede.

Đurić je tom prilikom poručio da „u ovim teškim vremenima, suočeni sa dosad nezabeleženim pritiscima na jevrejski narod u mnogim delovima sveta, Srbija ponosno stoji uz jevrejski narod“, prenosi Insajder. Poželeo je pritom da prijateljstvo dva naroda i države dugo živi.

Pa je još iskoristio priliku da kaže da će Srbija nastaviti da neguje uspomenu na Teodora Hercla i njegovu porodicu, „koji su postavili temelje cionizma i živeli u epohi koja je nadahnula srpski nacionalni pokret i stvaranje moderne Srbije“, i rekao da je ponosan zbog toga što je Beograd bio „dom oca cionizma“.

Obaška što Srbija ni na koji način ne neguje uspomenu na Teodora Hercla i što uglavnom niko pojma nema ko je on, i što Beograd niklada nije bio „dom oca cionizma“, zašto ministar spoljnih poslova uopšte ispraća posmrtne ostatke njegove babe i njegovog dede? Ili bilo čije posmrtne ostatke?

Odgovor se krije u Jerusalimu.

Veza Herclovih sa Srbijom

Nekoliko generacija porodice Hercl je živelo u Zemunu. Njihova porodična kuća nalazila se u današnjoj Gundulićevoj ulici broj 17. Jakob Hercl, otac Teodora Hercla, se sredinom 19. veka odatle preselio u Budimpeštu gde je rođen „otac“ modernog cionizma.

Teodorov deda Šimon Lajb Hercl bio je pobožan Jevrejin i član zemunske opštine u kojoj je između 1825. i 1874. ordinirao čuveni sefardski rabin Jehuda ben Šalom haj Alkalaj, koji se zalagao za odlazak u Svetu zemlju, u tadašnju Palestinu, što je i sam učinio 1878. godine. Umro je u Jerusalimu. Teodorov deda Simon i rabin Jehuda bili su prijatelji.

Alkalaj se smatra jednim od najvažnijih preteča modernog cionizma, jer je daleko pre Teodora Hercla propovedao povratak Jevreja u Svetu zemlju i ponovnu izgradnju Jerusalima.

Šimon Hercl je navodno posedovao jedan od prvih primeraka Alkalajevog revolucionarnog dela iz 1857. godine, koje je opisivalo povratak Jevreja u Palestinu. Uvreženo je mišljenje da je deda ove ideje preneo na porodicu i da su one tako oblikovale i cionistički identitet mladog Teodora Hercla.

Nema, međutim, podataka da je Teodor posećivao dedu, možda i upoznao starog rabina i od njega prvi put čuo za mogućnost odlaska Jevreja u postojbinu.

Foto: Wikimedia / Arhivska fotografija / Carl Pietzner

Ekshumacija i sahrana u Jerusalimu

Krajem jula 2026. godine posmrtni ostaci Šimona i Rivke Hercl ekshumirani su iz njihovih grobova na Jevrejskom groblju u Zemunu, a sve na osnovu dogovora između Svetske cionističke organizacije i srpskih vlasti.

Svečana državna sahrana za njih dvoje biće održana 5. avgusta 2026. godine u Jerusalimu, na brdu Hercl, pored njihovog unuka Teodora Hercla.

Ceremoniji bi trebalo da prisustvuju i izraelski premijer Benjamin Netanjahu i predsednik države Isak Hercog. Tako će se Herclova porodica ujediniti u zemlji za čije je osnivanje on posvetio svoj život, stoji u zvaničnom saopštenju.

Teodor Hercl nema direktnih potomaka, pa je celu akciju očigledno pokrenula Vlada Netanjahua.

Otuda i Marko Đurić na ispraćaju na aerodromu “Nikola Tesla”. Diplomatski protokol ne predviđa ispraćaj posmrtnih ostataka nečijih babe i dede, pa je valjda doneta politička odluka da Srbija na visokom nivou učestvuje u iventu koju organizuje premijer Izraela.

Foto: Wikimedia / Marco Plassio

Ko je bio Teodor Hercl

Do afere “Drajfus” Teodor Hercl je bio odani podanik Austrougarske monarhije, ateista, građanin nezainteresovan za jevrejska i prva cionistička udruženja, čak ih je pomalo prezirao, pisao je Ivan Ivanji u “Vremenu” u tekstu San o jevrejskoj državi.

Teodor se nije pridržavao verskih običaja i zalagao se za asimilaciju Jevreja. Tek nakon afere „Drajfus“ i antisemitske histerije koju je u delovima Evrope, pa i u Monarhiji izazvala, duboko se zamislio. Počeo je da pravi beleške za neki svoj manifest, iako još nije bio svestan da će to postati knjiga, a još manje koliko će značajna postati za nekoliko godina.

Osnovnu ideju zabeležio je dok je sedeo u kafani: „Ne treba da se nazove fantazijom, u najgorem slučaju nekakvom kombinatorikom…“ Nastavlja na drugoj cedulji: „Zar patnje Jevreja još nisu dovoljno velike? Videćemo…“

Hitler tada još nije bio ni na vidiku, mali Adolf još nije krenuo ni u osnovnu školu.

Argentina ili Palestina

„Možda bismo mogli da se rastočimo unutar naroda koji nas okružuje ako bi nas bar dve generacije ostavile na miru. Neće nas ostaviti na miru“, zapisuje Hercl. Razmišlja o tome šta su Jevreji, ako nisu vernici. Naciju u kontekstu Jevreja niko ni ne spominje. Jer, ako su nacija, potrebna im je država.

Hercl se isprva poigrava idejom o masovnoj selidbi Jevreja u Argentinu, jer je tamo stajalo na raspolaganju mnogo slobodne zemlje. Pritom je naravno znao rečenicu koja se izgovara na kraju svečane sederske večere uoči praznika Pashe: „Ove godine ovde, a sledeće u Jerusalimu“. Ali Palestina je u to doba u sastavu Osmanskog carstva, tamo žive nekakvi Arapi.

Ipak, Hercl zapisuje: „Ako bi nam njegovo veličanstvo sultan dao Palestinu, mogli bismo zauzvrat da mu ponudimo da u potpunosti sredimo finansijske prilike u Turskoj…“

Foto: Wikimedia / Arhivska fotografija

Brinuo se i kojim jezikom bi se govorilo u toj novoj, jevrejskoj državi koja mu se javljala, činilo mu se da bi najpogodnije bilo da to bude nemački jezik, te beleži: „Možda će poneko pomisliti da ćemo imati poteškoće, jer nemamo zajednički jezik. Ali ne možemo međusobno da razgovaramo na hebrejskom. Ko od nas zna dovoljno dobro hebrejski da bi na tom jeziku kupio voznu kartu? To je naprosto nemoguće.“

Tačno tim rečima je svoje razmišljanje posle zapisao i objavio u knjizi „Jevrejska država“, koju su prvo dva izdavača odbila, da bi najzad bila štampana 1896. godine i potresla svet.

Koliko je samo pogrešio u pogledu jezika. Da može da vaskrsne u današnjem Izraelu, prvo bi morao da pohađa kurseve hebrejskog, da na tom jeziku kupuje kartu za voz ili avion.

„Jevrejska država“

Knjiga Jevrejska država – Pokušaj modernog rešenja jevrejskog pitanja nastala je kada je Teodor Hercl razočarano shvatio da građani jevrejskog porekla ni u državama kao što su Francuska, Austrougarska i Nemačka nikada neće biti potpuno ravnopravni. Sam bi najradije bio Austrijanac, ali imao je osećaj da mu ne daju, iako je u vreme kada je radio kao novinar sedamdeset odsto novinara u Beču bilo jevrejskog porekla.

U bečkom društvu Hercla su smatrali „lošim literatom, a dobrim novinarom“. Kao mlad čovek se žalio da su mnogi Jevreji cicije, neotesani, zapravo je pothranjivao antisemitske predrasude, podržavao stereotipe. Valjda je to bio otpor prema omalovažavanju koje je osećao ili uobražavao.

Foto: Wikimedia / Arhivska fotografija

Smatrao je da su uzrok iseljavanja Jevreja iz istočne Evrope u Palestinu bili pogromi u Rusiji, Belorusiji, Ukrajini i Poljskoj, gde su se oni po običajima, nošnji i jeziku – jidišu – bitno razlikovali od većinskog stanovništva. Hercl je, međutim, pisao i nastupao u ime Jevreja koji su nemački, odnosno francuski jezik govorili kao maternji, možda i bolje od Nemaca, Austrijanaca i Francuza. Jevreji iz istočnih evropskih zemalja većinom su bili vernici i strogo se pridržavali komplikovanih propisa svoje religije, izjednačavali su jevrejsko poreklo sa religijskim zakonima.

Jevreji u čije ime je želeo da govori Hercl samo su se donekle i ne baš strogo pridržavali običaja i tradicije, mnogi su kao i on bili ateisti.

Herclovo uverenje da su Jevreji narod – ili, ako su to zaboravili, da treba to opet da budu – bilo je novo. On nije želeo jevrejsku državu koju su prizivali biblijski proroci na osnovu halaha – Mojsijevih zakona – a koja će biti moguća samo pojavom mesije, nego sekularnu, za to vreme modernu multinacionalnu i multikulturalnu zajednicu u kojoj Jevreji dominiraju.

Već u predgovoru Jevrejske države naglašava da ona nije utopija, nego „konstrukcija mogućeg rešenja“. Uskoro će promeniti, odnosno revidirati svoj stav, jer svoju knjigu Stara nova zemlja, objavljenu šest godina kasnije, naziva „utopijom“ i piše je u obliku romana.

U prvim poglavljima kritikuje Jevreje koji žele da budu patriote u zemljama u kojima žive želeći samo da sačuvaju svoju veru i praznike. O cionističkim pokušajima pre njega govori sa izvesnim prezirom. Osnovna ideja je sadržana u misli: „Dajte nam suverenitet na dovoljno velikom parčetu zemlje, ostalo ćemo uraditi sami.“

Mnogo pažnje posvećuje pitanju da li da se jevrejska država osnuje u Argentini ili Palestini. Zanimljivo je da naglašava da je pogrešna ideja da se od Jevreja „naprave seljaci“, jer po njegovom mišljenju „seljaštvo“ u modernom svetu „izumire“.

To je u totalnoj suprotnosti sa razvojem cionizma posle njegove smrti, a pogotovu sa osnivanjem države Izrael, jer je ona dobrim delom počivala na kibucima, najdoslednijim seljačkim radnim zadrugama u istoriji.

Pobeda cionističke ideje

Teodor Hercl umro je 3. jula 1904. Pred smrt je stigao da poseti papu Pija X da bi ga zamolio da podrži osnivanje jevrejske države. Poglavar rimokatoličke crkve ga je primio, ali energično odbio. To je bila njegova poslednja akcija da pridobije važne ličnosti za svoju ideju.

Cionistička organizacija je nastavila da se širi i jača i posle Herclove smrti, što je dovelo do takozvane Balfurove deklaracije, zapravo pisma lorda Balfura u ime vlade Velike Britanije Cionističkom savezu Velike Britanije i Irske, u kojoj se podržava „osnivanje nacionalnog ognjišta Jevreja“ u Palestini pod uslovom da se ne učini ništa „što bi narušilo građanska i verska prava postojećih nejevrejskih zajednica“. To se dešava za vreme Prvog svetskog rata, Palestina je još uvek deo Otomanskog carstva.

U najkraćim crtama razvoj koji sledi: Velika Britanija 24. jula 1924. na osnovu mandata Društva naroda preuzima vlast u Palestini i smesta počinje da sprečava useljavanje Jevreja. To se nastavlja i kada Jevreje počinju da proganjaju u Nemačkoj i za vreme holokausta. Zbog toga je Irgun, paravojna organizacija Jevreja u Palestini, započeo borbu protiv Engleza. Njen komandant Menahem Begin, docniji predsednik vlade Izraela i dobitnik Nobelove nagrade za mir, 1943. godine je „objavio rat“ Velikoj Britaniji i – pojednostavljeno rečeno – pobedio.

Britanske oružane snage su 14. maja 1948. godine definitivno napustile teritoriju koja je do tada obično nazivana Palestinom i time je omogućeno proglašenje države Izrael.

Tako je ostvaren neobični san koji se Teodoru Herclu javio u jednoj bečkoj kafani, austrijskog novinara čiji je otac poreklom iz Zemuna.

Herclov grad i Herclovo brdo

U Izraelu se sa velikim poštovanjem odnose prema Teodoru Herclu. U školama se obavezno uči o njemu kao čoveku koji je prvi govorio o Jevrejima kao naciji i o potrebi stvaranja njihove države.

Veliki savremeni izraelski pisac Amos Oz piše: „Izrael je nastao od snova. Ljudi su imali različite predstave. Neki su se nadali da će Izrael postati moderna socijalna demokratija. Drugi Jevreji su se nadali da će postati duplikat istočnoevropskih štetla (jevrejskih gradića). Treći bi voleli da Izrael ponovo oživi biblijska vremena. Bilo ih je koji su hteli da izgrade Izrael kao marksistički raj. Najzad, bilo je i ljudi koji su se nadali da će Izrael poprimiti mediteranske karakteristike sa sijestom između dva i četiri, dobrim ljudima i mnogo dobroćudnosti“.

„Ako danas pogledate Izrael, doživećete razočarenje. Međutim, to leži u prirodi snova. Jedini način da se san – svaki san – održi neiskvarenim jeste da se i ne pokuša da se oživi. Izrael je ostvareni san. Zbog toga je prirodno da pomalo ima i ukus razočarenja“, pisao je Ivan Ivanji.

U čast Hercla u Izraleu je izgrađen grad Herclija. Tel Aviv nosi ime po hebrejskom izdanju njegovog romana. Pored Jerusalima se nalazi Herclovo brdo. Postoji muzej o Teodoru Herclu.

Godinu dana pre svoje smrti Tedor Hercl je u svom testamentu napisao: „Želim da budem sahranjen u metalnom kovčegu pored svog oca i da tamo ostanem sve dok jevrejski narod moje posmrtne ostatke ne prenese u Erec Izrael. Kovčezi sa mojim ocem, mojom sestrom Paulinom i mojim bliskim srodnicima, koji će dotle umreti, takođe će se preneti.“

Foto: Wikimedia / Arhivska fotografija

Njegova želja je ispunjena. Na Herclovom brdu se nalazi nacionalno groblje, grobovi čoveka koji je idejni tvorac države, njegovog oca, sestre, kćerke Pauline, sina Hansa i jedinog unuka Štefana Teodora Nojmana, koji je u Vašingtonu izvršio samoubistvo.

Kroz saradnju, dobru volju i međusobno poštovanje dve zemlje, počelo njihovo poslednje putovanje u Jerusalim”, rekla je u četvrtak na aerodromu “Nikola Telsa” ambasadorka Izraela u Srbiji Avivit Bar-Ilan.

A predsedavajući Svetske cionističke organizacije Jakov Hagoel je zahvalio Đuriću i predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću na iskrenom prijateljstvu koje gaje prema Izraelu, kao i na podršci i pomoći u ispunjenju poslednje želje Teodora Hercla – da kada država Izrael bude uspostavljena, njegova porodica u njoj počiva.

Nedostajaće samo Teodorova ćerka Margareta i njen muž koji su stradali u holokaustu.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!