San o jevrejskoj državi

Dopisnik iz Pariza „Noje fraje presea“, jednih od najuticajnijih austrijskih, pa i evropskih novina s kraja devetnaestog veka, sedi u kafani i nervira se. Doktor Teodor Hercl je odlučio da prihvati da se vrati u Beč i bude urednik kulturne rubrike. Uzbuđen je zbog afere Drajfus o kojoj je izveštavao od samog početka. Francuski vojni sud je kapetana Alfreda Drajfusa rođenog u Alzasu 1894. godine osudio zbog navodne špijunaže za Nemačko carstvo. Merodavno za presudu je očigledno bilo njegovo jevrejsko poreklo, jer su dokazi protiv bili krajnje neuverljivi. U javnosti to izaziva buru antisemitizma koju podstiču monarhistička i klerikalna štampa. Književnik Emil Zola, koji je 1898. u odbranu Drajfusa napisao vatreni članak „Optužujem“, zbog brojnih pretnji i napada mora privremeno da napusti Francusku. Drajfus je kasnije amnestiran, ali će tek 1906. biti potpuno rehabilitovan, unapređen u majora i viteza legije časti, jer se ispostavilo da je špijun zapravo bio ugledni austrougarski plemić Ferdinand Valsin-Esterhazi.

Sve do tog slučaja Hercl je bio odani podanik Austrougarske monarhije, ateista, građanin nezainteresovan za jevrejska i prva cionistička udruženja, čak ih je pomalo prezirao. Nije se pridržavao verskih običaja i zalagao se za asimilaciju Jevreja. Tek nakon afere Drajfus i antisemitske histerije koju je u delovima Evrope, pa i u Monarhiji izazvala, duboko se zamislio. Počeo je da pravi beleške za neki svoj manifest, iako još nije bio svestan da će to postati knjiga, a još manje koliko će značajna postati za nekoliko godina.

Osnovnu ideju zabeležio je dok je sedeo u kafani: „Ne treba da se nazove fantazijom, u najgorem slučaju nekakvom kombinatorikom…“ Nastavlja na drugoj cedulji: „Zar patnje Jevreja još nisu dovoljno velike? Videćemo…“ Hitler tada još nije bio ni na vidiku, mali Adolf još nije krenuo ni u osnovnu školu.

ARGENTINA ILI PALESTINA: „Možda bismo mogli da se rastočimo unutar naroda koji nas okružuje ako bi nas bar dve generacije ostavile na miru. Neće nas ostaviti na miru“, zapisuje Hercl. Razmišlja o tome šta su Jevreji, ako nisu vernici. Naciju u kontekstu Jevreja niko ni ne spominje. Jer, ako su nacija, potrebna im je država.

Hercl se isprva poigrava idejom o masovnoj selidbi Jevreja u Argentinu, jer je tamo stajalo na raspolaganju mnogo slobodne zemlje. Pritom je naravno znao rečenicu koja se izgovara na kraju svečane sederske večere uoči praznika Pashe: „Ove godine ovde, a sledeće u Jerusalimu“. Ali Palestina je u to doba u sastavu Osmanskog carstva, tamo žive nekakvi Arapi.

Ipak, Hercl zapisuje: „Ako bi nam njegovo veličanstvo sultan dao Palestinu, mogli bismo zauzvrat da mu ponudimo da u potpunosti sredimo finansijske prilike u Turskoj…“

Brinuo se i kojim jezikom bi se govorilo u toj novoj, jevrejskoj državi koja mu se javljala, činilo mu se da bi najpogodnije bilo da to bude nemački jezik, te beleži: „Možda će poneko pomisliti da ćemo imati poteškoće, jer nemamo zajednički jezik. Ali ne možemo međusobno da razgovaramo na hebrejskom. Ko od nas zna dovoljno dobro hebrejski da bi na tom jeziku kupio voznu kartu? To je naprosto nemoguće.“

Tačno tim rečima je svoje razmišljanje posle zapisao i objavio u knjizi „Jevrejska država“, koju su prvo dva izdavača odbila, da bi najzad bila štampana 1896. godine i potresla svet.

Koliko je samo pogrešio u pogledu jezika. Da može da vaskrsne u današnjem Izraelu, prvo bi morao da pohađa kurseve hebrejskog, da na tom jeziku kupuje kartu za voz ili avion.

Pitam se u kojoj li je bečkoj kafani Hercl pravio beleške, možda i napisao svoje dve najvažnije knjige, Jevrejsku državu (Der Judenstaat) i Staru novu zemlju (Altneuland). Krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka gotovo su svi pisci u Beču imali „svoje“ kafane u kojima su čitali novine, razgovarali sa prijateljima, primali poštu i telefonske pozive. Hercl je uglavnom navraćao u „Grinštajdel“ i „Lantman“, koji su i danas među najelegantnijim i najprivlačnijim mestima kako za stare Bečlije tako i za turiste. Zamišljam ga u „Lantmanu“, iako je jedina Herclova fotografija u cionističkom društvu snimljena u kafani „Luvr“.

ZEMUNSKO POREKLO: Teodor Hercl je rođen 2. maja 1860. godine u Budimpešti. Otac ga je matičnom uredu prijavio pod imenom Tivadar Hercl, međutim, po starom običaju je dobio jevrejsko ime, i to Benjamin Ze-ev Hercl. U današnjem Izraelu ga zvanično pominju tim imenom, varijanta Tivadar ili Teodor, a kako se kao novinar potpisivao i pod kojim imenom je objavio svoje knjige, tamo ih ne zanima.

Njegov otac Jakob se doselio iz Zemuna, gde su deda i baba nastavili da žive. O poreklu njegovih predaka postoji dosta priča. Očigledno su se iz Španije odselili u Tursku, pa odande na obalu Dunava. Kada o nečemu ima isuviše raznih podataka, na kraju ostajemo zbunjeni. Naišao sam tako i na podatak da su dvojica braće Teodorovog dede prešla u pravoslavnu veru, da je Moše Hercl postao Lafero Spasojević, a Heršl Hercl – Kosta Petrović. To mi se učinilo sumnjivim, jer zašto bi Jevreji u ugarskom Zemunu prešli u pravoslavnu, a ne u katoličku veru, ako su već hteli da se asimiluju?

Pošto se ta tvrdnja pojavljuje na više mesta, ipak sam proverio koji je njen izvor. Pronašao sam ga u knjizi pod naslovom Beč je drugačiji Filipa fon Hornaua. Bilo bi zanimljivo da neki radoznali istoričar proveri matične knjige pravoslavnih crkava u Zemunu i okolini od početka do sredine 19. veka i da možda pronađe prave tragove, ako postoje.

Nema sumnje da je u Zemunu od 1825. do 1874. godine živeo rabin Jehuda ben Šalom haj Alkalaj, koji se zalagao za odlazak u Svetu zemlju, u tadašnju Palestinu, što je i sam učinio i 1878. godine. Umro je u Jerusalimu. Teodorov deda Simon i rabin Jehuda bili su prijatelji. Nisam naišao ni na jedan podatak da je Teodor kao dete ili mladić posećivao dedu, možda i upoznao starog rabina i od njega prvi put čuo za mogućnost odlaska Jevreja u postojbinu. Šteta. Još jedna tema koja bi mogla da se istražuje.

TRAGIČNA PORODICA: Činjenica je da je Jakob Hercl u Budimpešti živeo kao imućan bankar i trgovac. Sina je nekoliko puta vodio u tamošnju sinagogu, ali se inače nije pridržavao verskih običaja, čak ni na trinaesti rođendan sinu nije priredio uobičajenu svečanost barmicvu, kojom se mladići primaju među odrasle Jevreje. Majka Žanet je insistirala da sin čita i uči jezike, približavala ga nemačkoj kulturi i udaljavala od jevrejske. Porodica se 1878. preselila u Beč gde je Teodor studirao, a 1884. doktorirao pravne nauke. Godine 1889. oženio se Juli Našauer, koja mu je donela veliki miraz. Dobili su troje dece, Paulinu, Hansa i Margaretu. Godine 1891. prihvatio je posao dopisnika iz Pariza i otada u priličnoj meri zapostavljao porodicu.

Sudbina njegove porodice je tragična. Supruga je umrla u bolnici za duševne bolesnike, starija kćerka postala je zavisna od morfijuma i izvršila samoubistvo, sin je takođe izvršio samoubistvo kad je čuo za sestrinu smrt, najmlađa kćerka bila je manično-depresivna i život izgubila u koncentracionom logoru Terezienštat. Sam Teodor umro je mlad 1904. u četrdeset četvrtoj godini života.

Svog „greha“ prema najbližima postao je svestan tek kad je postao slavan. Govorio je da je porodicu žrtvovao zbog borbe za svoj narod, za stvaranje svetovne jevrejske države. Hansu je govorio da treba da bude svestan šta znači biti njegov sin: „Jednog dana bićeš knez Jevreja, a ja ću ti se obraćati sa vaša visosti, dragi sine.“ Međutim, Hans je kao odrastao čovek napustio jevrejsku veru i prešao u baptiste.

NACIJA I SUVERENITET: Knjiga Jevrejska država – Pokušaj modernog rešenja jevrejskog pitanja nastala je kada je Teodor Hercl razočarano shvatio da građani jevrejskog porekla ni u državama kao što su Francuska, Austrougarska i Nemačka nikada neće biti potpuno ravnopravni. Sam bi najradije bio Austrijanac, ali imao je osećaj da mu ne daju, iako je u vreme kada je radio kao novinar sedamdeset odsto novinara u Beču bilo jevrejskog porekla.

U bečkom društvu Hercla su smatrali „lošim literatom, a dobrim novinarom“. Njegova komedija Njegova visost izvedena je u manjim pozorištima u Berlinu i Pragu, napisao je i tekst za operetu Đavoljeva žena i dramu Geto, koju je u drugoj verziji nazvao Novi geto. Kao mlad čovek se žalio da su mnogi Jevreji cicije, neotesani, zapravo je pothranjivao antisemitske predrasude, podržavao stereotipe. Valjda je to bio otpor prema omalovažavanju koje je osećao ili uobražavao.

Smatrao je da su uzrok iseljavanja Jevreja iz istočne Evrope u Palestinu bili pogromi u Rusiji, Belorusiji, Ukrajini i Poljskoj, gde su se oni po običajima, nošnji i jeziku – jidišu – bitno razlikovali od većinskog stanovništva. Hercl je, međutim, pisao i nastupao u ime Jevreja koji su nemački, odnosno francuski jezik govorili kao maternji, možda i bolje od Nemaca, Austrijanaca i Francuza. Jevreji iz istočnih evropskih zemalja većinom su bili vernici i strogo se pridržavali komplikovanih propisa svoje religije, izjednačavali su jevrejsko poreklo sa religijskim zakonima. Jevreji u čije ime je želeo da govori Hercl samo su se donekle i ne baš strogo pridržavali običaja i tradicije, mnogi su kao i on bili ateisti.

Herclovo uverenje da su Jevreji narod – ili, ako su to zaboravili, da treba to opet da budu – bilo je novo. On nije želeo jevrejsku državu koju su prizivali biblijski proroci na osnovu halaha – Mojsijevih zakona – a koja će biti moguća samo pojavom mesije, nego sekularnu, za svoje vreme modernu multinacionalnu i multikulturalnu zajednicu u kojoj Jevreji dominiraju.

Već u predgovoru Jevrejske države naglašava da ona nije utopija, nego „konstrukcija mogućeg rešenja“. Uskoro će promeniti, odnosno revidirati svoj stav, jer svoju knjigu Stara nova zemlja, objavljenu šest godina kasnije, naziva „utopijom“ i piše je u obliku romana.

U prvim poglavljima kritikuje Jevreje koji žele da budu patriote u zemljama u kojima žive želeći samo da sačuvaju svoju veru i praznike. O cionističkim pokušajima pre njega govori sa izvesnim prezirom. Osnovna ideja je sadržana u misli: „Dajte nam suverenitet na dovoljno velikom parčetu zemlje, ostalo ćemo uraditi sami.“

Mnogo pažnje posvećuje pitanju da li da se jevrejska država osnuje u Argentini ili Palestini. Zanimljivo je da naglašava da je pogrešna ideja da se od Jevreja „naprave seljaci“, jer po njegovom mišljenju „seljaštvo“ u modernom svetu „izumire“. To je u totalnoj suprotnosti sa razvojem cionizma posle njegove smrti, a pogotovu sa osnivanjem države Izrael, jer ona dobrim delom počiva na kibucima, najdoslednijim seljačkim radnim zadrugama u istoriji.

TEMELJI JEVREJSKE DRŽAVE: Piše da su Jevreji veoma vezani za svoje grobove i kolevke, ali zahteva da se, iako sa bolom u srcu, grobovi napuste, a u kolevkama će se poneti novi život.

Veoma detaljno se bavi osnivanjem ustanove koju naziva Jewish Company, Jevrjejska kompanija. Ona treba da preuzme svu nepokretnu imovinu, radionice i fabrike Jevreja koji se iseljavaju, da pomoću banaka i dobrotvora doda potreban kapital, a u novoj zemlji gradi naselja, organizuje proizvodnju, prosvetu, zdravstvo, vojsku. Bitno je da Hercl zamišlja da zemlja za novu državu treba da se otkupi da bi postala vlasništvo Kompanije, a ne da je Turska pokloni Jevrejima ili da se uzme silom. Do te mere ide u detalje da predlaže sedmočasovno radno vreme, ali podeljeno u dva bloka od po tri i po sata.

Hercl opisuje svoju naklonost prema monarhiji kao društvenom uređenju, ali kaže da je za novu jevrejsku državu nezamisliva. Kritikuje parlamentarnu demokratiju kakva je postojala u njegovo doba. Odbacuje ideje referenduma, jer tvrdi da je nemoguće postaviti bitna politička pitanja na koja se može odgovoriti sa „da“ ili „ne“. Kao ideal navodi pojam „aristokratska republika“ po uzoru na Veneciju, ali uz izbegavanje „njenih grešaka“, ne upuštajući se u to šta pod njima podrazumeva. Iako nije sasvim jasno ko bi trebalo da bude ta „aristokratija“, na jednom mestu kaže da posebne počasti treba da uživaju oficirski kor i kler. Inače se religioznim pojmovima ne bavi, samo naglašava da je pomoć rabina neophodna. Predlog ustava nove države treba da napiše Jewish Company, predlaže da državna zastava bude bela sa sedam zlatnih zvezda. Hercl smatra da u državi Jevreja treba da se uspostavi rimsko pravo, znači nikako jevrejsko tradicionalno pravo sa svojim strogim zahtevima i zabranama.

Više puta naglašava i ponavlja: Mi smo narod. Time hoće da kaže da su Jevreji mnogo više od verske zajednice. Ne koristi ni najmanju aluziju na jednu od osnova jevrejske vere da su Jevreji „izabrani narod“, a da je pradomovina „obećana zemlja“.

Već sam pomenuo da misli da hebrejski ne može da bude zvanični jezik jevrejske države. Sam je govorio šest jezika, ali hebrejski relativno slabo.

Ja mislim da Hercl nije dovoljno znao o Palestincima, arapskom življu u eventualnoj novoj jevrejskoj državi, za njega je bilo bitno da je to deo Osmanske carevine, da mora da se pregovara sa sultanom. Izražavao je uverenje da će „oni Jevreji koji žele svoju državu, sigurno da je dobiju“. Pred kraj knjige stoji njegova želja da „najzad kao slobodni ljudi živimo na svojoj grudi i mirno umremo u svojoj otadžbini“.

Zajedno sa Oskarom Marmorekom, Maksom Nordaom i Davidom Farbštajnom, Hercl u Bazelu od 29. do 31. avgusta 1897. godine organizuje Prvi svetski cionistički kongres. Tu je odlučeno da se Jevrejska država osnuje u Palestini i odbacuje se ideja o Argentini, a Teodor Hercl se bira za prvog predsednika. On u svom dnevniku beleži: „Ako ću kratko da sažmem, ja sam u Bazelu osnovao Jevrejsku državu. Ako bih to danas rekao glasno, odgovor bi bio univerzalan podsmeh. Kroz pet godina možda će svako to da uvidi.“

Potrajalo je znatno više od pet godina, ali Herclov san se ostvario.

BRDO PROLEĆA: Nisam uspeo da otkrijem zbog čega je Teodor Hercl razradu svoje ideje o jevrejskoj državi objavio kao utopijski, ljubavni roman. Učinio je to u vreme kada je praktična borba za ostvarivanje njegove ideje već uzela maha, pa mi se čini da bi bilo logičnije da je to učinio konkretnim, političkim spisom. Da li je hteo da podseti na svoj oronuli, zaboravljeni, po njegovom mišljenju potcenjeni literarni rad? Da li je verovao da će takvim umetanjem opisa zamišljene države u roman sa izmišljenim junacima privući publiku koja nije uzela u ruke njegovu prvu knjigu, koju možemo da nazovemo i manifestom?

Moto na naslovnoj stranici knjige je „Ako poželiš, ovo nije samo bajka“. Junak romana je mladi Bečlija, Jevrejin, nezaposleni pravnik Fridrih Levenberg, nesrećno zaljubljen u nepristupačnu ženu. Zbog toga potpisuje ugovor sa nemačko-američkim milionerom Kingskurtom da kao neka vrsta družbenika živi s njim na usamljenom ostrvu na Pacifiku. Akontaciju koju dobija poklanja mladom jevrejskom prosjaku Davidu Litvaku. Na početku plovidbe zaustavljaju se u Palestini, posećuju Jerusalim, sve je strašno zapušteno. Plovidbu nastavljaju kroz Suecki kanal, koji je otvoren 1869. godine. Na pacifičkom ostrvu provedu dve decenije, pa Kingskurt 1923. odluči da se vrate u Evropu da vide šta se dogodilo. Znači, Hercl vremenski sa svojom utopijom skače samo dvadeset godina unapred.

Ponovo se zaustavljaju u Palestini gde je sve mnogo bolje nego dve decenije pre. Litvak je postao važna ličnost u Novom društvu za koloniziranje Palestine, koje praktično vlada zemljom. Levenberg naleti i na svoju izgubljenu ljubav iz Beča. Sad se detaljno upoznaje sa razvojem zemlje, najvažniji deo knjige je opis kako je Hercl zamišlja, na neki način ostvarivanje Jevrejske države, iako još nije u potpunosti država. Ima naravno i raznih ljubavnih zavrzlama, bitno je da i milioner i njegov pratilac zauvek ostaju u Palestini.

U knjizi se detaljno opisuju društvo, infrastruktura, urbanizam, zdravstvo, školstvo. Palestina tu ipak nije prava država, nego neka vrsta džinovskog koncerna sa nekim elementima zadrugarstva, ali na osnovu privatnog vlasništva. Posebno je zanimljivo da su prvo izgrađene robne kuće u kojima doseljenici mogu da se snabdeju. Važni proizvodi za izvoz su vino, limunovi i pomorandže. Zemlja je prekrivena prugama za električne vozove i asfaltiranim drumovima.

Najvažniji problem se rešava na fantastičan način. Koristeći činjenicu da je Mrtvo more na mnogo nižoj nadmorskoj visini od Sredozemnog mora, taj pad se koristi za kanal sa džinovskim turbinama koje proizvode električnu energiju. Mrtvo more se ne napuni tom vodom, jer se desalinizira i koristi za navodnjavanje.

Zdravstvo i školstvo sve do univerziteta su besplatni, škole za dečake i devojke su strogo odvojene. Postoje opera i pozorišta, posetioci moraju da budu uredno odeveni, čak su propisane bele rukavice.

Govori se nemački, jevrejski i jidiš. U tom pogledu je Hercl popustio u odnosu na svoje ranije poglede kada je pisao da je nezamislivo da se karte za voz kupuju na hebrejskom i da je jidiš dijalekt geta. Dok je pisao tu knjigu, nagovarao je velikog pisca Štefana Cvajga da se preseli u Palestinu i tamo piše za pozorište.

Religija u Herclovoj državi nije naročito važna, ali ponovo je sagrađen veliki hram u Jerusalimu, a takođe ne samo brojne sinagoge, crkve i džamije, nego u primorskim mestima čak i bogomolje za budiste i hinduiste.

Već iste godine kad je roman izašao na nemačkom, Nahum Sokolov ga je preveo na hebrejski jezik, ali sa novim naslovom, Tel Aviv, što znači „brdo proleća“. Takvo ime kao mesto u Vavilonu pominje se već kod proroka Jezekilja. Moderni, drugi po veličini izraelski grad Tel Aviv osnovan 1909. godine dobio je ime po tom prevedenom naslovu Herclovo utopijskog romana.

POBEDA NAD VELIKOM BRITANIJOM: Teodor Hercl umro je 3. jula 1904. Pred smrt je stigao da poseti papu Pija X da bi ga zamolio da podrži osnivanje jevrejske države. Poglavar rimokatoličke crkve ga je primio, ali energično odbio. To je bila njegova poslednja akcija da pridobije važne ličnosti za svoju ideju.

Cionistička organizacija je nastavila da se širi i jača i posle Herclove smrti, što je dovelo do takozvane Balfurove deklaracije, zapravo pisma lorda Balfura u ime vlade Velike Britanije Cionističkom savezu Velike Britanije i Irske, u kojoj se podržava „osnivanje nacionalnog ognjišta Jevreja“ u Palestini pod uslovom da se ne učini ništa „što bi narušilo građanska i verska prava postojećih nejevrejskih zajednica“. To se dešava za vreme Prvog svetskog rata, Palestina je još uvek deo Otomanskog carstva.

Nastaviću veoma pojednostavljeno, jer bi opis sledećih događaja zahtevao nekoliko članaka ovog obima. Velika Britanija 24. jula 1924. na osnovu mandata Društva naroda preuzima vlast u Palestini i smesta počinje da sprečava useljavanje Jevreja. To se nastavlja i kada Jevreje počinju da proganjaju u Nemačkoj i za vreme holokausta. Zbog toga je Irgun, paravojna organizacija Jevreja u Palestini, započeo borbu protiv Engleza. Njen komandant Menahem Begin, docniji predsednik vlade Izraela i dobitnik Nobelove nagrade za mir, 1943. godine je „objavio rat“ Velikoj Britaniji i – pojednostavljeno rečeno – pobedio. Britanske oružane snage su 14. maja 1948. godine definitivno napustile teritoriju koja je do tada obično nazivana Palestinom i time je omogućeno proglašenje države Izrael. Tako je ostvaren neobični san Teodora Hercla, austrijskog novinara čiji je otac poreklom iz Zemuna.

FROJD I AJNŠTAJN: U Izraelu se sa velikim poštovanjem odnose prema Teodoru Herclu. U školama se obavezno uči o njemu kao čoveku koji je prvi govorio o Jevrejima kao naciji i o potrebi stvaranja njihove države, ali se sadržina njegovih knjiga radije prećutkuje. Raspitivao sam se kod svojih rođaka, pišu mi da je jedna od unuka, koja je završila obavezno služenje vojnog roka, „gledala belo“ kada su je pitali šta je Hercl tačno napisao. Nije je zanimalo. Zvaničnici će na direktna pitanja reći da su pogledi Hercla bili „isuviše naivni“. To se, naravno, može razumeti jer je on pisao daleko pre onog militantnog antisemitizma u Evropi koji je doveo do holokausta.

Poznate ličnosti jevrejskog porekla imale su različite stavove o cionizmu i osnivanju države Izrael. Zigmund Frojd, koji nikad lično nije upoznao Hercla iako su u isto vreme živeli u istom kraju Beča, pročitao je Jevrejsku državu i rekao da razvoj cionizma prati sa „dobronamernim interesovanjem“, ali je napisao: „Ne verujem da Palestina ikada može da postane jevrejska država i da će hrišćanski i muslimanski svet biti spreman da svoje svetinje prepusti jevrejskoj zaštiti.“ Nije promenio stav ni kad ga je 1930. godine Albert Ajnštajn zamolio da se javno izjasni u prilog cionizma. Odgovorio je da mu to „trezveno gledanje“ ne dozvoljava.

Za razliku od Frojda, Albert Ajnštajn je već od dvadesetih godina 20. veka bio blizak cionističkoj ideji, u početku, doduše samo kao „sigurnoj luci za progonjene Jevreje“, tada još ne verujući u mogućnost osnivanja države. Pa ipak, prvi predsednik vlade Izraela David Ben Gurion ponudio mu je 1952. godine da bude predsednik Izraela. Veliki fizičar je odgovorio da je dirnut, ali da „iz raznih razloga“ ne može da prihvati, ne oseća se pogodnim za tu dužnost.

Veliki savremeni izraelski pisac Amos Oz piše: „Izrael je nastao od snova. Ljudi su imali različite predstave. Neki su se nadali da će Izrael postati moderna socijalna demokratija. Drugi Jevreji su se nadali da će Izrael postati duplikat istočnoevropskih štetla (jevrejskih gradića). Treći bi voleli da Izrael ponovo oživi biblijska vremena. Bilo ih je koji su hteli da izgrade Izrael kao marksistički raj. Najzad, bilo je i ljudi koji su se nadali da će Izrael poprimiti mediteranske karakteristike sa sijestom između dva i četiri, dobrim ljudima i mnogo dobroćudnosti.

Ako danas pogledate Izrael, doživećete razočarenje. Međutim, to leži u prirodi snova! Jedini način da se san – svaki san! – održi neiskvarenim jeste da se i ne pokuša da se oživi. Izrael je ostvareni san. Zbog toga je prirodno da pomalo ima i ukus razočarenja.“

U čast Hercla izgrađen je grad Herclija. Tel Aviv nosi ime po hebrejskom izdanju njegovog romana. Pored Jerusalima se nalazi Herclovo brdo. Postoji i muzej o Teodoru Herclu.

Godinu dana pre svoje smrti Tedor Hercl je u svom testamentu napisao: „Želim da budem sahranjen u metalnom kovčegu pored svog oca i da tamo ostanem sve dok jevrejski narod moje posmrtne ostatke ne prenese u Erec Izrael. Kovčezi sa mojim ocem, mojom sestrom Paulinom i mojim bliskim srodnicima, koji će dotle umreti, takođe će se preneti.“

Njegova želja je ispunjena. Na Herclovom brdu se nalazi nacionalno groblje, grobovi čoveka koji je idejni tvorac države, njegovog oca, sestre, kćerke Pauline, sina Hansa i jedinog unuka Štefana Teodora Nojmana, koji je u Vašingtonu izvršio samoubistvo. Nedostaju samo Teodorova kćerka Margareta i njen muž koji su stradali u holokaustu.