Zar se ovako pravi rečenica

“Izbor tekstova Ive Andrića O pisanju donosi eseje, fragmente, manje poznate piščeve zapise i neobjavljene beleške i marginalije o odnosu između stvarnosti i umetnosti, o zadacima i dometima književnosti, o posebnoj ulozi jezika u očuvanju kulture, komentare o važnosti reči, o pitanjima stila, forme, kompozicije i strukture književnih dela”, napisala je Žaneta Đukić Perišić o svojoj najnovijoj knjizi o Andriću.

Žaneta Đukić Perišić je verovatno najpredaniji izučavalac zaostavštine Ive Andrića. Njene knjige o njemu, ma kako bile posvećene stručnim temama, svima su privlačno štivo. I zato, osim onako kako je Žaneta Đukić Perišić predstavlja, knjiga O pisanju može se čitati i kao leksikon Andrićevih saveta i odgonetki tajni umetničkog stvaranja.

Knjigu je, povodom obeležavanja pedeset godina od smrti Ive Andrića, objavila “Akademska knjiga”.

“VREME”: Ova knjiga je posebna pre svega zbog dela u kom su prvi put objavljene Andrićeve poetičke pribeleške i kritički komentari o štivu koje čita. Da li je Andrić bio strog?

ŽANETA ĐUKIĆ PERIŠIĆ: Koliko god u knjizi O pisanju ima tekstova koji su, istina manje, ali ipak poznati, ako ne široj onda svakako stručnoj javnosti, toliko je razumljivo što najveću pažnju privlače upravo nepoznati i neobjavljeni fragmenti. To su, zapravo, Andrićevi zapisi na marginama knjiga iz njegove lične biblioteke. U Andrićevoj privatnoj biblioteci od 4502 knjige, gde su sakupljena različita izdanja njegovih dela u originalu i prevodima, knjige o njegovom stvaralaštvu, jedan poseban deo čini piščeva lična kolekcija u okviru koje, pored knjiga koje je sam odabirao i kupovao, nailazimo na velik broj publikacija koje su mu poklanjali sami autori. Takozvane marginalije, piščevi zapisi na belinama knjiga koje je čitao, pokazuju nam jednog posve novog pisca. Te beleške ispisivane su najčešće grafitnom olovkom, pa zapisi, nažalost, polako blede, tako da možemo zahvaliti viziji nekadašnje uprave Zadužbine Ive Andrića da se sve te marginalije popišu i koliko je to mogućno i raščitaju: taj posao maestralno su pre četiri decenije uradile bibliotekarke-savetnice iz Univerzitetske biblioteke Milana Đurđulov i Branka Andrejić omogućivši, tako, radoznalim istraživačima i priređivačima poput mene lakši uvid u tu odista raskošnu riznicu Andrićevih kritičkih pribeleški. Te beleške u velikoj meri srodne su njegovim meditativnim zapisima koji su ušli u Znakove pored puta, kao i ispisima i beleškama u mnogobrojnim (ima ih preko pedeset) sveskama koje su ostale za njim. Ja sam za knjigu O pisanju odabrala deo onih marginalija koje se neposredno odnose na proces pisanja i pitanja spisateljskog posla.

Čini se da je prema Branku Ćopiću bio izuzetno strog. Bez ulepšavanja je na margini Osme ofanzive zapisao šta misli o tom delu. Da li ste u Andrićevim zapisima učitavali i privatne odnose između njega i pisca čije delo komentariše?

Nisam osetila Andrićev stav prema ličnosti pisca, toga se on oduvek klonio. Interesovalo ga je delo mada je, pišući o umetničkim sudbinama mnogobrojnih svetskih i naših autora, često posezao za podacima iz njihovih ličnih života, demantujući unekoliko sopstveni stav izražen Geteovim rečima – da pisac govori svojim delom. Iz tih stranica izranja manje poznat pisac, principijelan kritičar, pažljiv analitičar, zainteresovani čitalac koji u tišini i miru svoje radne sobe komunicira sa tuđim tekstom i zapisuje svoja razmišljanja. Tu je pisac sam sa knjigom koju čita, izvan očiju javnosti, sa svojim mislima, u potpunosti otvoren i iskren. Bez nastojanja da zadovolji spisateljske sujete koje su oduvek i posvuda goleme, Andrić čita i komentariše, bez popustljivosti ili podilaženja: njegov sud nepotkupljiv je i odlučan, precizan i kao uklesan u kamenu, može biti i zato što je pisac svestan da se neće naći licem u lice sa očekivanjima svojih kolega, niti zapise obnarodovati, što mu daje slobodu da bude otvoren u komentarima. A kada, ponekad, u susretima sa kolegama-piscima, nije mogao da izbegne da odgovori na njihova očekivanja povodom knjiga koje su mu poklonili, Andrić je često, svedoče neki njegovi prijatelji i novinari, izbegavajući da daje vrednosne sudove, govorio o vrsti papira na kojem je knjiga štampana, o obliku slova i veličini sloga, o tome kako se knjiga lepo drži u ruci…Kad me pitate o Branku Ćopiću, iz svega onoga što sam saznala i pročitala, rekla bih da je među njima dvojicom bilo zavičajne srodnosti, razumevanja i ljudske simpatije. O tome lepo, duhovito i šarmantno svedoči glumac Toma Kuruzović. Sâm Ćopić govorio je da mu je Andrić bio uzor, a Andrić je umeo, na svoj uzdržan način, da Ćopića kao pisca pohvali. U komentarima romana Osma ofanziva, kao što rekoste, Andrić je bio odlučan i nepotkupljiv kritičar i pronicljiv čitalac. A, s druge strane, tiho je i nenametljivo podržao Branka Ćopića u “vunena vremena” kada je zbog Jeretičke priče bio u nemilosti. Isto tako, Andrić je imao razumevanja i zaštitio je pisca Dragoslava Mihailovića u trenutku kada je on bio na crnoj listi vlasti zbog romana Kad su cvetale tikve.

Bio je i čitalac i lektor i redaktor. Za koga je to radio? Da li su njegove beleške, pre nego što ste ih vi objavili, nekome koristile?

Nije mi poznato da se neko sistematski pozabavio Andrićevim marginalijama: mora se reći da je to odveć pipav i osetljiv posao. Ja sam u nekoliko tekstova opisala i analizirala neke od Andrićevih poetičkih pribeleški koje su se prevashodno odnosile na književni postupak, ulogu književnosti, jezik, stil kao i na piščeve socijalne veze (Andrićeve posvete, pribeleške u antologiji indijske poezije, marginalije na belinama četvorotomne Gogoljeve prepiske i druge). Na jednom mestu, razmatrajući pitanje jezika, Andrić parafrazira ruskog basnopisca Krilova dajući kratku preporuku za uspešno pisanje: “A Krilov je govorio: treba pisati tako da rečima bude tesno, a mislima prostrano. Tu misao on je odmah objasnio dodavši: da rečenicu treba glačati dok ne prestane da bude dosadna”.

Za vreme boravka u Sarajevu, 1945. godine, Andrić je pribeležio svoje mišljenje o pripovetkama koje mu je tada mladi pisac Erih Koš dao na procenu. U kratkom zapisu Andrić daje jasno sročenu poetičku preporuku i sažeto formulisanu poetiku kratke priče prema kojoj je i sâm saobražavao svoje shvatanje te forme.

“1) Pripovetke, naročito kratke, treba da imaju živu i jasnu fabulu i u njoj skrovitu ali utoliko oštriju poentu. Kod Vas je linija fabule na mahove krivudava i mutna. To znači da stvar treba još ᾿pročešljati᾿ i pojedina mesta još jače istaći.

2) Vaš stil je vrlo dobar, samo mestimično ima malo krt i poslovan ton, a on treba da je svuda miran i narativan.

3) Na jezik morate paziti; izbegavati provincijalizme. Jezik se ne može nikada dovoljno negovati.”

Ili, recimo, koliko je Andrić sistematičan i otvoren kada u pismu svome kumu Aleksandru Vuču, pročitavši njegovu knjigu Poziv na maštanje, u pismu iz Herceg Novog 1966. godine ukazuje na nedostatke i mane s jedne strane, kao i na pozitivne strane njegove proze, iz čega se da videti da pisac istorijskih romana nema previše senzibiliteta za nadrealističku poetiku (“U nadrealizmu meni se ne sviđa ono ‘nad’” – zapisaće u jednoj od svojih beležnica).

“Zar se ovako pravi rečenica?”, komentariše Andrić zbirku priča Izvidnica Mihaila Lalića i nastavlja: “Ovo je prvi bačeni nacrt rečenice; posle toga trebalo je dva ili tri puta menjati je. On naziva četnike izdajnička banda. Bolje ih je tako prikazati da čitalac sam usklikne: Ovo je izdajnička banda. A Lalić često anticipira, iako ne bi trebalo, jer on dobro slika i samo treba da (…) još koju realist[ičnu] crtu doda, i čitalac će kazati ono što treba sam”.

Neće ga mrzeti da obeleži i prebroji koliko je puta Dobrica Ćosić u pripoveci Pepeo upotrebio tu imenicu, smatrajući učestalost korišćenja te reči nedostatkom dobrog stila. Umeće da pohvali neka od jezičkih i stilskih rešenja Meše Selimovića, nabaciće kratke komentare u knjigama Marka Aurelija, Nikolaja Gogolja, Lava Tolstoja i drugih autora.

U drugom delu knjige su Saveti piscima. Šta bi pisac mogao da nauči od Andrića?

Poput Rilkea i njegovih Saveta mladom pesniku, zbirka Andrićevih tekstova O pisanju može se razumeti i kao niz dobronamernih umetničkih saveta ili sugestija o veštini pisanja i za mlade i za manje mlade pisce, o suštini odnosa između stvarnosti i književnosti, jednom od temeljnih pitanja književne teorije. “Od onog što nije bilo i što nikad neće biti prave vešti pisci najlepše priče o onom što jeste” – naći ćemo u knjizi O pisanju.

Pišući o umetnosti, poglavito o književnosti, Andrić najčešće govori iz pozicije pisca, svedoči o svom radu, manje izlažući načela, a više govoreći o sopstvenim putevima stvaranja. Posebno su dragoceni oni medaljoni u okviru kojih pisac efektno i pogađajući u sam centar stvari, daje esenciju svoga načina pripovedanja.

Da li je Andrić uticao na vas?

Za mene je bavljenje Andrićem pre svega privilegija, nadahnuće, pa čak i neka vrsta misije. Ako imam makar i zrno dara za proučavanje književnosti, za razumevanje Andrićevog umetničkog sveta, ili pak za pisanje, uvek sam smatrala da je moja obaveza da ih razvijem i upotrebim na korist naše kulture. Zato i ne prestajem, preko trideset i više godina, da sa različitih strana prilazim tome neprolaznom delu, kao i Andrićevoj stvaralačkoj, pomalo zagonetnoj ličnosti. I kada bih u sopstvenom radu uspela da bar i deseti deo primenim Andrićeve savete iz knjige O pisanju, smatrala bih da sam “ispunila svoju sudbinu”.

Andrićev savet

Pišite brže ili sporije, življe ili opreznije, kako vas misao vodi i osećanje nosi, i ne zaustavljajte se bez potrebe i ne kidajte magiju nadahnutog trenutka koji se možda nikad neće vratiti. Pišite bez bednog obzira i lažnog stida, sa jednostavnom iskrenošću same prirode. Pišite i znajte da vam je iz okeana vremena darovan jedan tren, i u njemu misao, slika ili reč koja se takva više nikad ni vama ni ikome drugom neće javiti. Pišite slobodno i nesvesno, kao što dišete. Ali…

Ali, kad prođe taj trenutak, koji je čist, dragocen, munjevit i neobjašnjiv kao trenutak oplođavanja, i kad se nađete pred svojim rukopisom, koji je sada dobio svoje mesto u ovom našem svetu u kome, pored svih nemira i besporedaka, vladaju ipak red i odgovornosti, tada mu priđite bez slepe roditeljske ljubavi, hladno i neumoljivo strogo, ne žaleći ni njega ni sebe, ne štedeći snage ni vremena. Savijte svaku rečenicu po deset puta preko kolena, stanite na svaku reč celom težinom, ispitajte njenu “nosivost”, jer od tih krtih reči i slabih rečenica treba da bude sagrađen most koji će nepogrešno i neprimetno preneti čitaoca preko ponora besmisla i nesvesti u zemlju života i stvarnosti, koju ste vi za njega i sve ljude uspeli da prikažete. Ispitajte svoju rečenicu očima i uhom, isperite njome usta po nekoliko puta kao što radi vinar sa vinom koje hoće da kupi. Izgovorite je nečujno, poluglasno i glasno, i pet i deset puta (nemojte brojati!), u raznim raspoloženjima i u razno doba dana. Mislite o njoj pre spavanja i noću kad se probudite i rasanite (Šta ima bolje i pametnije na što bi čovek mogao upotrebiti svoju nesanicu?). Upitajte se da li bi ljudi vašeg jezika u jednom određenom trenutku svoga života zaista izgovorili vašu rečenicu i priznali je kao svoju. Izgovorite je i u njihovo ime i ispitajte da li je verna i tačna, da li joj štogod nedostaje ili je pretrpana. I kad nađete da je sve kako treba i utvrdite da ste zadovoljni svojim poslom, nemojte stati; tek tada nemojte, jer nema u piščevom radu ništa opasnije i nesigurnije od toga zadovoljstva samim sobom. Ono je rđav savetnik i podmukao putovođa, koji je mnogoga odveo na pogrešnu stranu. Ne zaboravite ni za trenutak da vaše delo treba čitaoca da podigne i zadovolji, a da ste vi pisac, i da tek u čitaočevom zadovoljstvu imate pravo da tražite svoje, ili još bolje i tačnije: da o vašem zadovoljstvu ovde uopšte nije reč. Imajte na umu da ste vi vesnik istine, tj. stvarnosti. Po vama velika ljudska stvarnost šalje svoje poruke. Ona vas je izdvojila od ostalih ljudi utoliko (i samo utoliko!) što vam je poverila važno poslanje da ljudima vašega jezika iznesete pred oči sliku i smisao određene stvarnosti koju oni inače ne bi možda nikad mogli u celosti da sagledaju ni potpuno da shvate.

(I. Andrić, Beleške za pisca)