Vučićev „kontramiting“: Organizovano i neorganizovano ludilo

Aleksandar Gubaš, koji decenijama procenjuje broj učesnika protesta i mitinga, tvrdi da je na dva najveća politička skupa u Beogradu, petooktobarskom prevratu 2000. godine i  mitingu Slobodana Miloševića na Ušću novembra 1988, bio otprilike  isti broj ljudi – oko 80.000. Juna 1989. na Gazimestanu je Miloševića, dok je najavljivao buduće bitke koje mogu biti i oružane, slušalo i podržavalo nekoliko stotina hiljada građana.

Sva tri pomenuta skupa imaju bar jednu zajedničku tačku: bili su organizovani, ali na njih verovatno nije došao niko ko to nije želeo. Motivi su bili različiti, na Ušće i Gazimestan su hrlili oni koje je Milošević hipnotisao svojim sumanutim idejama, petog oktobra su na ulice izašli oni koji su bili očajnički željni da sruše Miloševića.

Ima još jedna zajednička stvar koja povezuje pomenute događaje – niko se nije pitao ZAŠTO je na njih došao, mada ogroman broj Miloševićevih sledbenika sigurno nije očekivao da će ih kasnije snaći ono što ih je snašlo, ali to je već druga priča.

Stoga osnovno pitanje oko upravo završenog Vučićevog „kontramitinga“ nije koliko je ljudi na njemu bilo, nego – zašto je uopšte organizovan? 

Dobro, neki samo naizgled logični odgovori postoje. Vlast 12 godina čvrsto jaše u sedlu koristeći istu matricu kao odgovor na bilo koju vanrednu situaciju (svemoćni vladar u bezbrojnim logoreičnim nastupima demonstrira hrabrost, odlučnost, sveznanje, njegovi čauši horski razrađuju ono što je vođa rekao…), pa je to pokušano opet. Samo što je ovoga puta sve drugačije, a niko iz ove kukavne vlasti nije sposoban da shvati da nešto drugačije uopšte postoji.

Prvu grudvu ludila je zakotrljao Branko Ružić svojim idiotskim „objašnjavanjem“ zašto se masakr u Ribnikaru uopšte desio, samo nekoliko sati posle zločina; ubrzo posle njega se još luđeg objašnjavanja i televizije dohvatio predsednik države Aleksandar Vučić, potom ini, pa u istom amoku mediji, onda je usledio drugi masakr, i čitavo ionako sluđeno društvo se našlo u spirali ludila kojoj se kraj ne nazire.

Desetine hiljada ljudi su počele da izlaze na ulice, pre svega zato što je reakcija vlasti na teško zamislivu kolektivnu traumu celog društva bila takva kakva je bila, a odgovor vlasti na sve to je „najveći skup u istoriji Srbije“ na kome je Vučić obznanio (što radi godinama, na nedeljno/dnevnoj bazi) njegove odluke važne za budućnost zemlje i rasute misli o svemu (bez kišobrana, na kiši), a drugi govornici slične rasute misli (pod kišobranima, slabići), uz izlive obožavanja Vučića i lojalnosti njemu…

Potpuno je nevažno koliko je ljudi bilo na ovom (o)tužnom i nesrećnom skupu, osnovno pitanje je da li je ikome od onih koji su mu (dobrovoljno ili prisilno) prisustvovali, ili ga javno podržavali, jasno čemu je sve TO zaista služilo, osim daljem sluđivanju? Jezu izaziva pomisao da to verovatno ne zna ni sam Aleksandar Vučić.

Druga je tema ono što se danas dešavalo nesrećnim ljudima na Kosovu, i pitanje da li je rezultat gluposti ili kalkulacije da se na pomenutom mitingu ima još o čemu govoriti, to što neko na sav glas razglasi da su ukućani na putu (na mitingu u Beogradu), da su vrata razvaljena i otvorena, pa ko bi da silom uđe u stan neka izvoli, dobra je prilika.

Ima još suštinski važnih pitanja, na primer, ima li pilota u avionu sa sluđenim putnicima koji bezglavo ponire? Dobro, ima ga, mada kopilota i osoblja očigledno nema, ali u kom je stanju pilot i šta mu je u glavi, s obzirom na sve nabrojano? I šta dalje?

Organizovano ludilo, a to bi bila najbliža definicija onoga što se u Srbiji događa u poslednjih nekoliko nedelja, je tragično i opasno po bilo koje društvo. Na takvu vrstu organizacije najviše uticaja ima vlast, bez obzira na spoljašnje i unutrašnje okolnosti, naročito ako je apsolutna, kao što je ovdašnja. Postoji samo jedna stvar koja je gora od toga, a to je kada organizovano ludilo pređe u neorganizovano, što je neminovno, a kako to može da izgleda svedočili smo u prošlosti, nedugo posle pomenitih mitinga na Ušću i Gazimestanu.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com