Šta nakon studentskih protesta: Ujedinjenje opozicije ili još jedna propuštena prilika?

Studentske blokade se nastavljaju, a vlast se nada zamoru materijala. Za to vreme, podeljena opozicija nije još povukla potez ni ka ukrupnjavanju ni ka zajedničkom, političkom zahtevu.

Srbija je u novu godinu ušla uz političku krizu kakvu vlast Aleksandra Vučića ne pamti.

Dok predsednik zemlje u dnevnim „obraćanjima“ zaoštrava stvar – priča o umešanosti stranih službi i o „lojalistima“, tvrdom ekstremnom krilu svoje stranke koje mu se navodno u crkvi zavetuje krvlju – nema sumnje da univerziteti ostaju u blokadi.

Nedavno okupljanje na Slaviji, najveće još od Petog oktobra, kao da je dalo krila studentima da istraju u svojim zahtevima postavljenim posle pogibije petnaestoro ljudi pod nadstrešnicom u Novom Sadu, te reakcija vlasti na to.

No, i tokom tog mitinga na Slaviji, a i pre i posle toga, opozicija je bila – na rubu dešavanja. Kao gledaoci na drugom ili trećem prstenu stadiona, oni s jeftinijim kartama, koje kamera neće snimiti tokom utakmice.

Usitnjena i ranjena pređašnjim podelama, može li srpska opozicija da izađe s jedinstvenim političkim zahtevom? I ako može, kakav će to zahtev biti?

Ideje iz medija

Ako je po Zoranu Živkoviću, bivšem premijeru Srbije, demokratske snage trebalo bi hitno da se ujedine. Prema Živkoviću, to su Demokratska stranka, Narodni pokret Srbije, Kreni-promeni i Zeleni – to jest, kako je rekao, „ono što se bez navodnika može nazvati demokratskom opozicijom“.

Navodno je Živković to ujedinjenje u jednu partiju ili barem koaliciju već predložio i rekao da sve mora da se odigra brzo, do sredine januara.

„Neki su se već u tim razgovorima izjasnili pozitivno, a neki su rekli da treba da razmisle, da najpre moraju da srede stanje u svojim strankama“, rekao je Živković za N1, savetujući dalje toj ukrupnjenoj opciji da napravi Vladu u senci.

No, izvori DW iz nekih od pomenutih stranaka kažu da su za tu ideju saznali iz medija. Jedan visoki opozicioni političar gotovo posprdno je rekao da od toga nema ništa.

Ni do sada opozicija nije prolazila sjajno kad se „ideje“ za ujedinjenje ili zajedničke poteze plasiraju kroz medije. Iza njih su godine koalicija, raskida, priče o famoznim kolonama i referendumskoj atmosferi.

„Sigurno je da se još uvek osećaju posledice raskola oko bojkota junskih izbora, taj sukob i rasprava koja je sledila produbili su jaz unutar opozicije. Međutim, sad situacija zahteva da se to prevaziđe što pre“, kaže filozof Vladimir Milutinović.

Studenti ih neće

„Za stvar demokratije u Srbiji, verovatno je potrebno da nas razjedinjena opozicija iznenadi isto onoliko koliko su nas, navodno apatični, studenti iznenadili sada kada praktično svi kao jedan zahtevaju promenu korumpiranog sistema“, dodaje Milutinović za DW.

Tu postoji mali problem. Naime, studenti istrajavaju u tome da su protesti nestranački i izbegavaju kontakt s opozicijom.

U podkastu Agelast, ovih dana je troje studenata prepričalo nekoliko situacija zbog kojih su imali osećaj da opozicija hoće da im se „nakači“ i iz toga izvuče političku korist. „Mi nećemo moć, ali je imamo, a oni hoće moć, ali je nemaju“, rekao je jedan od studenata.

U toj situaciji – kada se ni vlasti, uz svu medijsku mašineriju, ne provode dobro kad se suprotstavljaju pobunjenoj omladini – opozicija kao da deluje pod ručnom kočnicom.

O tome svedoče i reči predsednika Pokreta slobodnih građana Pavla Grbovića na pitanje FoNeta šta može opozicije u pogledu studentske pobune:

„Da idemo u korak sa njima, da ih podržavamo, da ne smetamo kada oni rade dobro, a zaista u ovom trenutku rade veoma dobro i da razumemo poruku koju oni šalju“, rekao je Grbović.

Kako ne smetati

Neki posmatrači političke scene s dozom cinizma potvrdili bi upravo to – da je opoziciji najpametnije „da ne smeta“. Drugi bi pak primetili da studenti, čak i ako se izbore za svoje zahteve, ne mogu da se kandiduju na izborima i promene sistem. Da je to naprosto posao opozicije i da mora početi da ga radi.

Doduše, Grbović zastupa ideju prelazne vlade na čiji pomen Vučić i njegova pratnja reaguju kao opareni, tvrdeći da opozicija hoće na vlast bez izbora.

Kako kaže Grbović, to je laž, jer prelazna Vlada bi podrazumevala da vlast dele sadašnji režim, opozicija, stručnjaci i studenti, te da bi takva Vlada bila oročena dok se ne utvrde odgovorni za urušavanje nadstrešnice.

A kako posle toga? To bi se, kaže Grbović, jednog dana rešilo na slobodnim izborima, ali dotle je još dug put.

„Studenti i opozicija trebaju jedni druge“

Kako bilo, ni sa idejom prelazne Vlade opozicija nije izašla jedinstveno. Prema saznanjima DW, za sada ozbiljni razgovori i ne postoje, a kada će i da li će – ne zna se.

„Mislim da studenti i opozicija trebaju jedni druge. Na poziv studenata okupilo se sto hiljada ljudi da ih podrže u zahtevu za društvenim promenama. Opozicija to nikako nije mogla“, kaže Vladimir Milutinović.

„S druge strane, promene u sferi politike mogu da iznesu samo političari opozicije, jer studenti upravo traže da se promeni ovo što je sada. Čitava ova situacija morala je da učini da opozicija bude mnogo aktivnija“, zaključuje naš sagovornik.

Teško je predvideti dokle bi studenti mogli da istraju u blokadama, da li će se nastaviti protesti drugih društvenih grupa – prosvetnih radnika, poljoprivrednika, advokata – i da li bi pobuna protiv vlasti mogla da se omasovi ili ospe.

Tek, ona prolazi bez jedinstvenog nastupa opozicije i jedinstvenog političkog zahteva ljudi koji bi trebalo da su alternativa aktuelnim vlastima.

A nekako su svi saglasni da bi – ako će opozicija nešto da uradi – to moralo da bude brzo, već tokom ovih praznika. Inače bi još jedna šansa mogla da bude propuštena.