Advokat Rodoljub Šabić ocenio je da je potpuno neprihvatljivo i krajnje uznemiravajuće da ni posle dve sedmice od smrti D.D. u policijskoj stanici nadležni nisu pružili javnosti pouzdane informacije o okolnostima te smrti.
Šabić je u pisanoj izjavi ocenio da nadležni time dodatno kompromituju već višestruko kompromitovan postupak i ugrožavaju njegov tok i ishod.
„Iznenadna smrt relativno mladog čoveka, starog samo 40 godina, od početka nije delovala logično i izazvala je sumnje koje su u međuvremenu mediji potkrepili i obavestili javnost o postojanju nalaza veštaka Instituta za sudsku medicinu u Beogradu po kom je smrt posledica torture, odnosno teškog batinanja“, naveo je Šabić.
D.D. je bio pod sumnjom da je rođenom bratu pomagao u skrivanju tela dvogodišnje devojčice iz Bora za kojom je cela Srbija tragala desetak dana.
Nedeljnik „Radar“ je, pozivajući se na nalaze obdukcije, javio da je D.D. umro od posledica batinanja, nasuprot prethodnoj tvrdnji MUP-a da je umro prirodnom smrću.
Navodeći da vest o torturi nije iznenađujuća, Šabić je podsetio da je nedavno Evropski komitet za sprečavanje torture i nehumanog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja (CPT) objavio je izveštaj o prošlogodišnjoj ad hok poseti Srbiji u kom se, uz ostalo, navode šamaranje, šutiranje, batinanje palicama, stavljanje plastičnih kesa na glavu, čak i elektro šokovi.
Šabić je podsetio da srpski zakonik za službena lica koja zlostavljaju i muče ljude kako bi iznudili iskaz predviđa do deset godina zatvora, čak i bez smrtnog ishoda.
„Iznenada mu pozlilo“
Prema njegovim rečima, važne preporuke CPT – efikasno ostvarivanje prava na prisustvo advokata i uvođenje sistematskog audio vizuelnog snimanja svih intervjua koje obavlja policija – uporno se ignorišu. Šabić je ukazao da u ovom slučaju postoji nešto gore od „zatvaranja očiju“ kada policija krši zakon, a to je da je MUP, saopštenjem da je osumnjičeni umro prirodnom smrću jer mu je „iznenada pozlilo“, svesno obmanuo javnost i bezočno pokušao da zataška teško krivično delo.
Ako nalaz veštaka, što je po svemu sudeći izvesno, potvrđuje da je preminuo od posledica prebijanja i da je imao mnoštvo jasno vidljivih povreda reč je o svesnom, namernom obmanjivanju javnosti, o bezočno drskom pokušaju zataškavanja teškog krivičnog dela, smatra Šabić.
Tako se u slučaju pokojne devojčice, za čijim telom se i dalje traga, desila neka vrsta obrta. Ispada da će pre biti dokazano da policija ubija osumnjičene i onda to zataškava, nego da su osumnjičeni ubili devojčicu pa to zataškali.
„Kada je neko osumnjičen, zna se kako se policija ponaša i kako se prikupljaju dokazi. Ali policija je ovde zakazala svakako jer imamo zločin, a nemamo telo. Krivično delo bez dokaza“, rekla je ranije za „Vreme“ istraživačica Maja Bjeloš iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku.
Traljava istraga
Ranije je advokat Marko Pantić rekao za „Vreme“ da će slučaj vrlo teško dobiti pravni epilog bez tela.
“Priznanje je važan dokaz. Posebno ako uzmemo u obzir rekonstrukciju događaja da je osumnjičeno lice verbalno opisalo kako se sve desilo, a onda i odvelo policiju do nekih mesta gde se to navodno odigravalo. Mi smo saznavali od policije da su ih vodili čak do različitih mesta, ali telo nije pronađeno. Plašim se da ukoliko telo ne bude pronađeno, tužilaštvo neće moći da skupi građu za optužnicu”, kaže Pantić.
S obzirom da vreme neumitno teče, kaže Pantić, pitanje je i kada bi pronašli telo, da li bi mogao da se ustanovi uzrok smrti.
“Kako sam već govorio za ‘Vreme’, ukoliko bi se ustanovilo da je dete izgubilo život usled saobraćajne nezgode, to bi bila potpuno druga pravna kvalifikacija u odnosu na ono što je policija govorila u javnosti da se desilo i što se pisalo u tabloidima, da je dete naknadno ubijeno. Razlika je što u prvom slučaju kazna ide do 12 godina zatvora, a u drugom govorimo o doživotnom zatvoru”, objašnjava on.
Nestanak dvogodišnje devojčice iz Bora prijavljen je krajem marta da bi, desetak dana kasnije, bilo saopšteno da je ubijena. Uhapšena su dvojica radnika borskog „Vodovoda“ od kojih je jedan navodno priznao zločin.
