Gotovo da nema evropske zemlje koja danas neće odati počast stradalima u genocidu u Srebrenici, za koji mnogi smatraju da je najveći ratni zločin na evropskom tlu od Drugog svetskog rata.
Neke od njih odabrale su da to iskažu donošenjem rezolucije o Srebrenici, a poslednji u nizu je austrijski parlament koji je izglasao Rezoluciju o Srebrenici početkom jula ove godine.
Da bi osuda genocida trebalo da bude deo evropskih vrednosti vidi se još iz poziva Evropskog parlamenta državama Evropske unije, ali i balkanskim, iz 2009. godine da se 11. juli proglasi Danom sećanja na genocid u Srebrenici.
EP je usvojio i sopstvenu Rezoluciju o Srebrenici kojom obeležava sećanje na žrtve ovog genocida, u kojoj se kaže da se takvi zločini u budućnosti moraju sprečiti, kao i svaki oblik negiranja, relativizacije ili pogrešnog tumačenja genocida u Srebrenici.
Postjugoslovenski region i genocid u Srebrenici
Pozivu Evropske unije odazvale su se i države regiona. Među njima, poslednja je Albanija. Još 2005. godine hrvatski Sabor jednoglasno je usvojio izjavu o Srebrenici, a 2009. godine 11. jul proglašen je Danom sećanja na genocid u Srebrenici. Da li je ili nije bilo genocida za hrvatsko političko rukovodstvo već godinama nije tema.
Makedonsko Sobranje je 2010. godine izglasao Rezoluciju o Srebrenici, čime je praktično prvi put zvanično osudilo genocid nad bosanskim muslimanima 1995. godine.
Ni za Severnu Makedoniju, čiju javnost ne opterećuju dešavanja u Srebrenici koliko druge države u regionu, nije bilo dileme da je genocida bilo i da se to mora reći. Protiv je bila jedino tadašnja Demokratska stranka Srba koja je ostala dosledna u stavu da su svi zločini „višenacionalni“, te da bi makedonski parlament trebalo da donese rezoluciju o osudi svih zločina iz tog perioda.
Osudom genocida kroz usvajanje rezolucije u parlamentu, u julu 2021. godine pridružila se i Priština. Na predlog bošnjačke partije Vakat rezolucija je usvojena sa 89 glasova „za“, a glasanje je bojkotovala Srpska lista.
U sličnom tonu kao i kod drugih, u tekstu kosovske rezolucije stoji da da se „najoštrije osuđuje genocid srpskog režima u Srebrenici nad pripadnicima bosanskih naroda i sva kršenja ljudskih prava“. Dodaje se i da se osuđuje svaka tendencija „namernog ili javnog negiranja genocida u Srebrenici“.
Mediji bliski srpskim vlastima „sa ove strane Drine“ usvajanje rezolucije u Prištini okarakterisali su kao skandal.
Crnogorski „nož u leđa“
Nakon Prištine Rezoluciju o Srebrenici usvojio je i crnogorski Parlament. Poput drugih regionalnih i crnogorska Rezolucija o Srebrenici masovnu, organizovanu likvidaciju Muslimana u tom gradu ocenjuje kao genocid i osuđuje njegovo negiranje.
Međutim, u tekstu stoji i da se osuđuju pokušaji „pripisivanja odgovornosti ili krivice srpskom, bošnjačkom, hrvatskom ili bilo kom drugom narodu za genocid“, jer odgovornost za zločine protiv čovečnosti ili druge zločine leži na pojedincima. Više nego jasno stoji i da „nijedan narod ne može biti označen kao genocidan ili zločinački“.
To, međutim, nije bilo dovoljno ni Beogradu ni Banjaluci, koji imaju sopstvene predstave o 1990-tim godinama i nameću sopstvene standarde za tumačenje istorije. Bez obzira na to što crnogorska Rezolucija jasno kaže da srpski narod nije genocidan, predsednik Srbije Aleksandar Vučić ocenio je da je Podgorica ovim korakom udarila „protiv vitalnih interesa srpskog naroda“ i da on neće dozvoliti da se tom Rezolucijom „stavi kolektivni žig“.
Tada je ministar policije Aeksandar Vulin poručio svima onima koji su za Rezoluciju glasali da su se iz Srbije „ispisali“, a ubrzo je maltretiranje crnogorskih poslanika koji su glasali za Rezoluciju pri ulasku u Srbiju postala tužna praksa u odnosima dve države.
Srpska Deklaracija o Srebrenici
Za Vučića Deklaracija o Srebrenici koju je 2010. godine usvojila Narodna skupština Srbije izgleda ne znači ništa. Doduše, i tada je, zajedno sa ostalim članovima Srpske radikalne stranke, smatrao da je ona sramota i izdaja srpskih nacionalnih interesa.
Sa druge strane, mnogi tu deklaraciju vide kao propuštenu šansu da se Srbi suoče sa prošlošću jer se u tekstu nigde eksplicitno ne spominje reč genocid, već se osuđuje „zločin na način utvrđen presudom“ Međunarodnog suda pravde.
„Vreme“ je tada u tekstu pod naslovom „Srebrenica i partijska trgovina“ pisalo: „Tesnom većinom, poslanici Skupštine Srbije usvojili su deklaraciju kojom je osuđen zločin srpskih snaga nad Bošnjacima u Srebrenici, počinjen u julu 1995. godine… Podeljeni parlament svojim aktom, donetim 15 godina nakon zločina o kome je reč i 10 godina nakon pada režima Slobodana Miloševića, izazvao je jednako podeljene komentare, ali i gorak utisak da su se, uprkos različitom odnosu prema predloženoj Deklaraciji, poslanici ujedinili u jednom – u tome da su se, donoseći odluku o načinu glasanja, rukovodili prvenstveno sopstvenim političkim interesima, a tek na drugom mestu elementarnim ljudskim saosećanjem sa nevinim ratnim žrtvama (ako takve emocije uopšte postoje kod svih narodnih izabranika).
Osuda zločina u Srebrenici naišla je na (pretežno) odobravanje evropskih zvaničnika i medija, mada ne bez izvesne rezerve – većina komentara mogla bi se pojednostavljeno prepričati ne previše pohvalnom frazom – ’od koga je, dobro je’. Deklaracija je, s druge strane, izazvala oštre kritike domaće opozicije (predvođene Vojislavom Šešeljem, Tomislavom Nikolićem i Aleksandrom Vučićem, prim. RV), od ocene o ’sramnom razdvajanju nevinih žrtava’, do stava da osuda kojom je izbegnuto pominjanje genocida nije dovoljna.“
I posle 27 godina pitanje genocida u Srebrenici zalogaj koji se u Srbiji teško vari, a neki i danas „ne prestaju da metanišu pred ikonom generala“ Ratka Mladića.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
