Bojkot izbora danas znači poklanjanje još četiri godine vlasti koja je već potpuno uništila sve čega se dotakla i omogućiti joj da učini dodatnu štetu, za čije saniranje će jednog dana biti potrebno mnogostruko više vremena. A mi vremena nemamo.
Daću vam lični primer kao ilustraciju.
Živim u ulici dužine 164 metra. Rekonstrukcija je započeta avgusta prošle godine i završena je tek pre par nedelja. Tokom ovog mukotrpnog procesa radnici „Beograd puta“ su nanošenjem sloja asfalta na trotoar najpre uspeli da zazidaju ulaz u moju zgradu, tako da su vrata mogla da se otvore pod uglom od dvadesetak stepeni. Kroz njih nisu mogla da se provuku dečija kolica, niti malo gojazniji stanari.
Uzalud smo zvali nadležnu inspekciju i molili ih da hitno izađu na teren – saopštili su nama da možemo da ih očekujemo za desetak dana. Kada je konačno odlučeno da ovaj problem mora da se reši, radnici „Beograd puta“ su nam mašinama izlomili prag od zgrade pa vlaga već mesecima prodire u temelje.
To nije sve: Kada je sa asfaltiranjem konačno bilo završeno, parking mesta i prilazi garažama nisu obeleženi pa je grad dnevno gubio desetine hiljada dinara zbog nemogućnosti da naplati parkiranje, da bi, nakon što je to konačno urađeno, zaboravili da postave stubiće na trotoar sa leve strane ulice, prepreke koje onemogućuju bespravno parkiranje i blokiranje kolovoza, te su kombiji, kola hitne pomoći i vozila sličnog gabarita bila sprečena da saobraćaju.
Svakodnevno sam zvao nadležne institucije i slao mejlove – epilog je bio taj da je Servisni centar Beograda blokirao adresu moje elektronske pošte, pa sam protiv ove ustanove poveo postupak za diskriminaciju u pružanju javnih i komunalnih usluga preko zaštitnika građana.
Nisam, međutim odustao, tako da sam jednog dana dobio srdačan mejl čoveka iz moje opštine koji me je zamolio da ga pozovem na privatni telefon. I tad je usledio najtragičniji deo: čovek mi je otvorio dušu i zamolio me da se više ne obraćam, da je više puta prosledio nalog nadležnim organima, ali i naglasio da moram da razumem kako grad ne funkcioniše od oktobra, kako vlada strah od promene vlasti i kako niko ne sme ništa da potpiše u strahu da ih sutra „ne ganjaju“. Još me je i posavetovao da mi je jedina šansa da se obratim medijima.
Razumljivo je da mediji, u vremenu kada se kao na traci smenjuju događaji koji su mnogo važniji od moje male jednosmerne ulice, nisu bili preterano zainteresovani. Ruku na srce, nisam siguran ni da bi bahati nosioci funkcija previše marili za ovakve izveštaje, pa smo pribegli jedinom mogućem rešenju.
Pronašli smo, među stanarima, čoveka koji poznaje doktora koji poznaje doktora kome neko od viđenijih naprednjaka duguje uslugu i – voila, problem je bio rešen za manje od nedelju dana.
Uz svo razumevanje užasnih izbornih uslova, glasati se mora, jer ovako više ne može da se živi.
