Svetska premijera prvog singla sa novog albuma Rolingstonsa održana je u Hackney Empire teatru u Londonu. Nakon gotovo dve decenije čekanja (iako je Blue&Lonesome bila izuzetno uspešna ploča, poslednji album sa originalnim sadržajem je Bigger Bang) bend se potrudio da izlazak novog materijala bude propraćen spektaklom.
Marketing kojim je najavljen album podsetio nas je zbog čega je reč o najvećem bendu na svetu – najpre je 21. avgusta u lokalnim londonskim novinama izašao oglas za radnju Hackney Diamonds, specijalizovanu za popravku polomljenog stakla. Tekst oglasa je glasio: Our friendly team promises you satisfaction, when you say gimme shelter we’ll fix your shattered window.Fanovi su odmah prepoznali brojne reference na najveće hitove Stounsa, dok je svima nama koji nismo odrasli u Londonu, Džeger pred samu premijeru objasnio da ako ostavite auto u Hakniju preko noći ujutru možete da zeteknete razbijenu šoferku, pa su srču razbacanu po asfaltu u slengu zvali dijamantima iz Haknija.
U pitanju je vrlo živa alegorija koja sugeriše ton i raspoloženje čitavog albuma, pa ne treba da čudi što je prvi singl spot za pesmu Angry u kom glavnu ulogu tumači jedna od najpopularnijih holivudskih glumica Svidni Svini. Sam spot neodoljivo podseća na Ride’em down iz 2017. u kom je u glavnoj ulozi Kirsten Stjuart. Kirsten vozi Mustang kroz Los Anđeles, Svini se nalazi na zadnjem sedištu Mercedesovog kabrioleta koji takođe krstari gradom anđela.
Međutim, za razliku od prvog spota, Svini je hiperseksualizovana, obučena je u kožni top i šorc i čitava stvar je na granici kiča, dok je Kirsten nosila džins i belu majicu. Ona je odisala erotikom, dok je reditelj od Svini očekivao da koketira sa pornografijom.
A sada na samu pesmu: otvara je karakterističan Džegerov rif uz pratnju novog bubnjara Stiva Džordana. Ljubitelji Stonsa vrlo dobro znaju da je jedna od tajni tandema Ričards-Džeger ta što magija nastane kada sede zajedno u prostoriji i koriguju jedan drugog. Džeger, budući ne tako dobar gitarista kao Ričards, ima previše tonova u svojim rifovima, pa ih ovaj redukuje i „uteže“, dok sa druge strane Mik briljantno svodi Ričardsove melodije namenjene vokalu na ono tako privlačno i autentično pevanje koje podseća na uzvikivanje parola.
Uostalom poslušajte snimak iz bekstejdža iz 1969. godine kada Džeger svira Tini Tarner pesmu na kojoj u tom trenutku radi – Brown Sugar. Razlika između te i verzije koja se nalazi na ploči je što su rifovi prošli kroz Kitove ruke.
Kada je o singlu Angry reč, ne mogu da se otmem utisku da pesmi fali još začina po imenu Kit Ričards. On, doduše, provejava na par sekundi u melodijskoj figuri u otvorenom G štimu, nakon otrpilike minut i po, figuri koja neodoljivo podseća na Tumbling Dice (uostalom, struktura pesme je u istom tonalitetu kao pomenuti hit), ali ipak nedovoljno za moj ukus. Stiče se utisak da je Ričards zauzvrat dobio više slobode u pisanju refrena, budući da njegova melodičnost liči na nešto što bi Kit uradio, što samo dodatno doprinosi utisku da se nisu dovoljno umešali jedan drugom u posao.
Druga polovina pesme, međutim, počev od solo deonice, prolazi u širenju osnovnog rifa i predstavlja nešto po čemu Stounsima nema ravnih – da parafraziram Uelbeka, proširenje područja pesme, u kom se početna ideja razvija i ponavlja u sitnim varijacijama, stvarajući ritmiku sa gotovo obrednim prizvukom.
Singl, dakle, nije nešto najbolje što su Stounsi objavili u poslednjih nekoliko decenija (po mom skromnom sudu daleko je iza, recimo, jednog poznog hita kakav je Doom and Gloom, koji takođe otvara Džegerov rif), ali u sebi sadrži dovoljno kvaliteta da u meni probudi nestrpljenje u čekanju 20. oktobra, za kada je najavljen izlazak albuma. Uostalom, 1970. godine su kao singlovi sa albuma Let it Bleed u Japanu objavljeni You Got the Silver i Let it Bleed, a ne vanvremenski hitovi poput Gimme Shelter, Midnight Rambler, You can’t always get what you want ili Monkey man, pesme sa jednim od najboljih uvoda u istoriji muzike.
Sve u svemu, utisak je ipak pozitivan, kada se uzme u obzir odlazak Čarlija Votsa i komplikovani odnosu dvojica Džeger – Ričards. Nije teško zamisliti frustraciju Džegera koji mora da odvoji nekoliko nedelja i ode kod Kita na Jamajku da bi radili na pesmama jer ovaj odbija da mu se bilo šta šalje elektronskim putem. Kontrast njihovih ličnosti i nepomirljivost u poimanju sveta: jednog – korporativnog i pragmatičnog, i drugog – asketskog i gotovo okultnog, predstavlja emulziju koja i dalje pomera granice rokenrola.
Čini se da su i oni, poput Kamijevog Sizifa, shvatili da je kotrljanje kamena iznova i iznova ultimativni čin apsolutne slobode i da, bez obzira na lične netrpeljivosti, neće odustati dok dišu. Na nama je da osvestimo sebi da imamo privilegiju da uživamo u magiji dok se dešava. Ko zna, možda i da je gledamo, jer je Džeger izjavio da bi sledeća godina bila dobra za turneju.
Dogodine na Stounsima.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
