Lustracija: Povratak najjalovije reči srpske tranzicije

Više od osam meseci pošto su kao zvaničan zahtev državnim organima i predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću u maju 2025. godine zatražili raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora, studenti u blokadi, koji su pokrenuli talas protesta širom zemlje, na skupu u Novom Sadu proteklog vikenda izneli su prve tačke svog budućeg političkog programa.

Iako izbori još nisu formalno raspisani, a imena na studentskoj listi i dalje ostaje tajna, iz njihovih poruka sa bine jasno je da će se, ukoliko budu u prilici da utiču vlast, zalagati za lustraciju i punu primenu Zakona o poreklu imovine. Upravo lustracija treba da bude početna tačka sistemskih promena i način da se utvrdi odgovornost za kršenje ljudskih prava, zloupotrebe položaja, ali i za pogibiju 16 ljudi u nesreći na Železničkoj stanici u Novom Sadu.

„Lustracija je mehanizam koji omogućava da se utvrdi lična odgovornost i da se onim visokim funkcionerima koji su odgovorni za kršenje ljudskih prava i zloupotrebe položaja izrekne zabrana vršenja javnih funkcija”, rekao je student Filozofskog fakulteta Antonije Stefanović.

Šta je lustracija?

Pojam lustracije u srpskom javnom prostoru već decenijama izaziva snažne i oprečne reakcije – od toga da je reč o „najskupljoj reči u tranziciji”, uverenja da je ona preduslov svake ozbiljne demokratizacije, do kritika da se radi o „progonu političkih protivnika”.

Lustracija je mehanizam tranzicione pravde koji se primenjuje u društvima koja izlaze iz autoritarnih sistema ili teških političkih lomova. Njena svrha nije krivično gonjenje, već utvrđivanje moralne i političke odgovornosti i privremeno ili trajno udaljavanje sa javnih funkcija onih koji su učestvovali u kršenju ljudskih prava ili zloupotrebi državne moći.

Reč potiče od latinskog lustratio, što znači čišćenje, pročišćenje, a u političkom smislu označava pokušaj da se javni prostor „očisti” od kadrova kompromitovanih prethodnim nedemokratskim poretkom.

„Ideja lustracije se uvek javlja onda kada jedno društvo pokušava da izađe ili izlazi iz autoritarnog sistema i pokušava da uspostavi demokratiju. Originalna ideja lustracije značila je da njoj podležu javni funkcioneri”, govori za „Vreme” Vesna Rakić Vodinelić, pravnica koja je pre više od 20 godina sedela u srpskoj lustracionoj komisiji.

Foto: Marija janković

Zašto lustracija u Srbiji nikada nije sprovedena?

Posle petooktobarskih promena 2000. godine, lustracija je bila jedna od ključnih tema. Miloševićev režim je srušen, ali su brojni njegovi kadrovi ostali u državnoj administraciji, pravosuđu, policiji i bezbednosnim službama. Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava, poznat kao Zakon o lustraciji, usvojen u maju 2003. godine, stupio je na snagu naredne godine, ali nikada nije zaživeo.

Profesorka prava Vesna Rakić Vodinelić objašnjava da je zakon ostao mrtvo slovo na papiru zbog potpunog izostanka političke volje.

„Komisija nikada nije bila kompletirana, jer tadašnja opozicija, odnosno SPS i SRS, nisu hteli da predlože svoje članove. Nismo imali nikakvu podršku države, niti saradnju sa službama bezbednosti. Javnost je bila slabo zainteresovana. Zbog toga smo na kraju kolektivno podneli ostavku”, kaže Rakić Vodinelić.

Zakon o lustraciji iz 2004. obuhvatao je veliki broj javnih funkcionera, od predsednika Republike, članova Vlade, svih poslanika, dekana, rektora, sudija, javnih tužilaca, direktora javnih preduzeća, objašnjava Rakić Vodinelić.

Zakon je bio oročen na deset godina i prestao je da važi 2014. godine, a pokušaji da se ponovo aktivira ostali su bez političkog odjeka.

Sagovornica „Vremena” dodaje da je kasnije bilo nekoliko pokušaja koji su uglavnom dolazili od Lige socijaldemokrata da se isti zakon vrati na snagu, međutim, to se nije dogodilo.

Zakon iz 2004. rađen je po ugledu na mađarski. U toj zemlji je, objašnjava Rakić Vodinelić, lustracija relativno uspešno sprovedena posle izlaska iz komunizma i ulaska u liberalizam, ali plodovi nisu dugo trajali jer je u Mađarskoj već dugo na vlasti režim koji se ne može definisati kao demokratski.

Kako bi lustracija danas mogla da izgleda?

Rakić Vodinelić kaže da suština lustracije nije osveta, već individualna odgovornost uz garancije pravičnog postupka.

„Ona se mora odnositi na javne funkcionere i na konkretna kršenja ljudskih prava i zloupotrebe položaja. Ako postoje elementi krivične odgovornosti, onda treba voditi krivični postupak, a ako ne, lustracioni. Ta dva mehanizma mogu ići i paralelno”, ističe ona.

Kao realnu vremensku granicu predlaže 2004. godinu, kada je Srbija postala članica Saveta Evrope i ratifikovala Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, kako bi se izbegla retroaktivnost i narušavanje pravne sigurnosti.

Modeli iz drugih zemalja su različiti, od lustracionih sudova u Poljskoj, do komisija u Češkoj i nekadašnjoj Čehoslovačkoj, gde je ovaj proces ocenjen kao jedan od uspešnijih u Evropi.

U Srbiji bi, smatra sagovornica „Vremena”, bilo realno početi sa jednom centralnom državnom komisijom, uz mogućnost kasnijeg širenja.

„Da bi lustracija uspela, potrebna je snažna politička volja i široka društvena saglasnost. Pošto studenti to promovišu, a oni su sada ozbiljna politička snaga, nadam se da će se ta ideja raširiti. Oni koji su sada na funkciji naravno da je nazivaju osvetoljubivom, nedemokratskom. To sve nije tačno, a pogotovo niko iz ove vlasti nema prava da se poziva na demokratiju. Svejedno, i da ima, Zakon o lustraciji je dobar i primeren jedino onda kada se bavi individualnom odgovornošću svakog za kršenje ljudskih prava i zloupotrebu resursa”, kaže Rakić Vodinelić.

Ideju je, smatra ona, javnost dobro dočekala, što se moglo videti i na skupu u Novom Sadu.

„Dosta je ljudi koji o tome razmišljaju, ali sve je na nivou čiste teorije, koliko ja znam, a nekih konkretnih rešenja i dalje nema. Treba zaista shvatiti da to ne treba da bude nikakva osveta, već individualna odgovornost sa svim mogućim garancijama poštenog postupka”, zaključuje Rakić Vodinelić.