Kultura zaborava: Gde su (i zbog čega) iščilele devedesete godine

Prošlost je, naravno, nepovratna. Ono što se dogodilo, dogodilo se na takav način da se više ne može ponoviti. Ili, kako je umeo reći Zoran Đinđić, od akvarijuma možemo napraviti riblju čorbu, ali od riblje čorbe ne možemo napraviti akvarijum. To, međutim, ne znači da je prošlost mrtva. Naprotiv. Ona ne samo da je živa, nego je neizvesna koliko i budućnost.

Kako sad to? Na pitanje, naime, šta se (zaista) dogodilo, odgovaraju tumačenja. Pohvatali smo ribice po akvarijumu i skuvali riblju čorbu, glasi jedno tumačenje. Drugo će, međutim, reći da su ribice pocrkale i da nismo kuvali ništa, nego smo mrtva riblja tela bacili mačkama. Treće tumačenje insistiraće na tome da nije bilo ni akvarijuma ni riblje čorbe. I tako dalje. Prošlost, utoliko, postoji samo kao tumačenje prošlosti – ne postoji prošlost izvan interpretacije prošlosti, ne postoji prošlost kao takva – tako da upravo od tumačenja zavisi kakva će prošlost biti, a naročito to zavisi od dominantne priče, od onog tumačenja koje se, kao zvanična verzija, slavi i predaje po školama i fakultetima. Istorija nije drugo do tumačenje prošlosti.

Politička zajednica, dakle, snosi odgovornost ne samo za svoju budućnost, već i za sopstvenu prošlost. Odnos prema devedesetim godinama prošloga veka, u kojima se dalekosežno projektovala budućnost Srbije, utoliko je savršen primer političkog inženjeringa, namerno proizvedenog slepila, neimanja pameti da se zajednica s prošlošću suoči otvoreno i pošteno.

A kada nas prošlost od koje bežimo bude stigla, biće kasno, ona nas je već zaskočila i zarila svoje očnjake u naše karotide.

Pročitajte ceo tekst Ivice Dobrića u nedeljniku „Vreme“ od četvrtka (21.  aprila)

Pretplatite se na digitalno izdanje

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com