Dugotrajni toplotni talasi sa vrućinama koje prelaze i 40 stepeni Celzijusovih i pogubna suša koja je desetkovala poljoprivredne prinose mogu da se učine kao znaci neizbežne meteorološke apokalipse u kojoj ljudima nema pomoći, ali nije još sve kasno i nepopravljivo. Ipak, da bi se to promenilo nije dovoljno da samo ugradimo klima uređaje u stanove i nigde ne mrdamo nadajući se kiši i zahlađenju, koji verovatno neće doći.
Klimatolog Vladimir Đurđević kaže za „Vreme“ da budućnost klimatskih promena nije jednoznačno određena i da zavisi od toga koliko će ljudi dodati još gasova sa efektom staklene bašte u atmosferu, pre svega ugljen-dioksida, odnosno koliko će još fosilnih goriva potrošiti.
„Postoje dva scenarija od kojih je jedan Pariski sporazum, koji su potpisale sve zemlje sveta i prema kome bi sve zemlje do 2050. godine trebalo da presatnu da koriste fosilna goriva. U Pariskom sporazumu piše i da bi porast globalne temperature trebalo da se zaustavi na granici od dva stepena, a svet je trenutno topliji otprilike za jedan stepen. Time što ćemo do 2050. godine koristiti fosilna goriva, svet će dopustiti da se zagreje za još jedan stepen, ali će ipak stabilizovati klimatski sistem. Taj predlog je dat jer su tehničke, tehnološke, ekonomske i društvene analize pokazale da svet zaista može da proizviodi svu potrebnu energiju iz obnovljivih izvora energije, a ne iz fosilnih goriva. Zato je sad na onima koji vode države da urede svoje sisteme i pređu na obnovljive izvore energije“, kaže Đurđević.
Primer zemalja Mediterana
On napomnije da ideja o dva stepena zasnovana je na velikom broju analiza koje pokazuju da je u klimi koja je za dva stepena toplija od klime u predindustrijskom periodu prilagođavanje na klimatske promene ekonomski i tehnološki izvodljivo.
„Mi možemo da živimo na planeti koja je toplija dva stepena i možemo da se prilagodimo toj klimi, da trpimo manje štete i izgradimo dovoljno dobre sisteme za odbranu od poplava i preuredimo poljoprivredu da ne bi trpela štete od suša. U ta dva stepena je uzeto u obzir i to da li ljudi mogu da se prilagode porastu globalne temperature. Na primer, u Beogradu postaje neprijatno da se živi tokom leta, ali je to i dalje klima u kojoj ljudi mogu da žive. Ukoliko se globalna temperatura poveća za dva stepena to znači da će u Beogradu, na lokalnom nivou temperatura da se poveća za tri stepena, jer porast globalne temperature nije doslovno preslikavanje, pa će negde taj porast temperature biti veći, a negde manji od proseka“, kaže Đurđević.
Kao primer prilagođavanja on navodi zemlje Mediterana u kojima je temperatura veća nego u Srbiji i koje leti imaju dvokratno radno vreme i ne dozvoljavaju radove na otvorenom u najtoplijem delu dana.
„Moramo da počnemo da gradimo i zgrade sa centralizovanim sistemima hlađenja, a ne da svaki prozor ima svoj klima uređaj, ali za to je potreban sistematični, a ne haotični pristup. U drugom scenariju, koji ne poštuje Pariski sporazum, i u svetu koji je topliji za tri ili četiri stepena, nemoguće je očekivati da sve zgrade u Beogradu budu preoblikovane tako da budu adekvatne za život u visokim temperaturama“, kaže Đurđević.
Suše neviđenih razmera
On upozorava da je ilustrativan primer šta bi moglo da se dogodi ukoliko se globalna temperatura poveća za više od dva stepena – ovogodišnja suša, koja se u Srbiji u prošlosti dešavala jednom u 10 godina, a sada dva ili tri puta u 10 godina.
„To znači da naši poljoprivrednici sada automatski moraju da računaju na duplo učestalije štete nego ranije. U klimi koja je toplija za još jedan stepen dobiće verovatno još jednu sušu u dekadi, odnosno tri jake suše u 10 godina, pa bi trebalo da pređu na kulture koje imaju manje štete od suše ili da pređu na agrotehničke mere koje bi ublažile efekte suše. Međutim, u klimi koja je toplija četiri stepena suša kao što je ovogodišnja dešavaće se osam puta u 10 godina, i u toj situaciji nema prilagođavanja“, kaže Đurđević.
On objašnjava da je razlog zbog koga se transformacija od fosilnih goriva ka izvorima obnovljive energije dešava sporije nego što bi trebalo i što se ona ljudima čini kao izmaštana, a ne realna – taj što u veoma moćnoj industriji fosilnih goriva, koja često ima jake veze sa vladama širom sveta i ima velike finansijske interese, postoji veliki otpor prema transformaciji koju žele da odlože i da je ljudima prikažu kao neostvarivom.
„Vrućine postaju sve veće i veće, i u jednom trenutku kada bude dogorelo do noktiju biće mnogo teže uraditi nešto za pet ili 10 godina, nego sada, kada imamo skoro 30 godina pred sobom, koliko je predviđeno Pariskim sporazumom. Mora se delovati na vreme da bismo za tih 30 godina imali efekte koji bi stabilozovali broj ekstremnih vremenskih događaja koji se uvećavaju tokom godina“, zaključuje Đurđević.
