Konstantna izloženost informacijama dovodi do pada koncentracije, slabljenja pamćenja, porasta anksioznosti, osećaja preopterećenosti, bola u vratu, zamora očiju. Digitalni detoks ili post je način da povratimo kontrolu nad sopstvenim životom
Lajkovi aktiviraju dopaminske udare zadovoljstva podstičući zavisničko ponašanje. Potreba da se stalno bude prisutan na mreži pojačava osećaj usamljenosti. Idealizovane slike tuđih života i tela povećavaju nezadovoljstvo i depresivne simptome. Širom sveta sve je više poziva na strožu regulaciju rada vlasnika društvenih mreža
Kad seansa otpočne, ona vama može delovati poput razgovora, mada vam je očigledno da vi govorite više nego terapeut. Za to vreme, međutim, dobar psihoterapeut sluša tako i toliko da je jedino poređenje koje meni pada na pamet crno-beli snimak Mravinskog kako proba Nezavršenu i reaguje na finese koje ja nikad neću uspeti da razaznam. Baš me briga i ako svako daje bolje savete, terapeut je olimpijski pobednik u prepoznavanju toga da vam glas drhti zato što skrivate suze, da su vam pauze duže nego inače i oklevate s nekim temama, da se često vraćate na neka iskustva dok druga nikad ne pominjete...
Nevesta!, režija Megi Džilenhol, igraju Džesi Bakli i Kristijan Bejl; Nasledstvo s predumišljajem, režija Džon Paton Ford, igraju Glen Pauel, Margaret Kuali
Šta, dakle, da radite da bi psihoterapija i vama pomogla? Tu dolazimo do jednog surovog elementa. Gotovo je izvesno da je ključni faktor uspešne terapije – klijent. Vrlo ugledni istraživači tvrde da je to moguće izraziti numerički i da je doprinos klijenta na nivou od 30 odsto, dok recimo tip psihoterapije ne prelazi 10 odsto. Dakle, nije samo što će terapija dugo trajati, nego najveći deo posla morate da uradite sami
Uprkos različitim uverenjima, titule ne znače ništa. Vama treba osoba koja će moći da vas razume i podnese. “Neki veliki drmr” može biti odličan u tome, drugi može koristiti titule samo da bi vam papreno naplatio. Mada mi mnogo verujemo iskustvu, istraživanja pokazuju da mlađi terapeuti pomažu bolje nego stariji, verovatno zbog entuzijazma i supervizija. Odlučujući ne bi trebalo da budu ni utisci koje stičete u medijima, bez obzira na to što bi neko mogao da govori elokventno i ubedljivo
Tri boje deluju kao delo nekoga ko je čitav život studirao psihologiju. “Plavo” je moguće koristiti u nastavi o tugovanju i oporavku od gubitka, s pokušajem samoubistva, gubitkom granica i njihovim ponovnim uspostavljanjem, bekstvom od ljudi i otkrićem ljubavi, dok je “Belo” odličan prikaz muškog straha od impotencije i svih odbrana od njega, a “Crveno” portret dobrote, solidarnosti i požrtvovanosti
Dok sedimo sami, mi smo u stanju potencijalne bliskosti. Dok sedimo u „pogrešnom“ društvu, mi smo u stanju aktivnog gubljenja sopstva. U svetu izopačenih vrednosti, gde se intima često pretvara u robu, povlačenje u mali krug je strategija preživljavanja
Feljton o jednoj pesmi od 106 reči koja je pre šest decenija najavila današnju epidemiju usamljenosti, o samoći u ritmu lake muzike, o biznisu usamljenosti, o klasnom jazu usamljenika, beskućnicima i usamljenicima, o posesivnom individualizmu, o ekonomiji usamljenosti, o “neameričkoj samoći” i krizi muškog prijateljstva, o umreženim zumerima samotnjacima, o staračkoj čamotinji, o američkim samcima, o 40 odsto ruskih jednočlanih domaćinstava i o dva odsto ljudi bez igde ikoga u staračkoj samotinji u Srbiji, o netačnom imenu svakodnevne jadikovke
U eri društvenih mreža i opsesije postignućem, roditeljski ponos sve češće prelazi nevidljivu granicu i postaje pritisak pod kojim dete gubi pravo na grešku, običnost i sopstveni identitet. Iza blistavih uspeha često ostaje tiha generacija koja je naučila da bude trofej, ali ne i da bude svoja
Postoji sumnja da su pojedini školski psiholozi sprovodili postupke koji uključuju razgovore sa učenicima koji nisu imali karakter psihološke podrške već „isleđivanja“. Takvi postupci mogu naneti direktnu štetu učenicima i trajnu štetu poverenju javnosti u psihološku struku, saopštilo je Društvo psihologa Srbije
Svet odrasle osobe iskrojen je tako da mu je dosada u srži, samo što se svi pretvaramo da produženje lične karte ima smisla i igra važnu ulogu u bilo čemu. Ako se složimo da nije dosadno tamo gde su neki odrasli uspeli da sačuvaju tragove detinje razigranosti, onda nam mora biti jasno da je to ograničeno na stvaralaštvo, cirkus, poneki Samerhil, ako oni i dalje uopšte postoje, i hobije kojima se neko posvećuje s velikom strašću i bez ikakve ambicije
Neki ljudi pokušavaju da obuzdaju temeljnu nesigurnost u svoj unutrašnji glas preteranom upotrebom mišljenja, racionalne procene, prečestim konsultacijama. A to razmišljanje onda celu stvar odloži, oduzme joj inicijalnu uzbudljivost, osuši je, tako da centar zbivanja postaje sama dilema, a ne mogući dobitak ili gubitak
Mentalno zdravlje se danas najčešće predstavlja kao lični problem koji treba „popraviti“, ali se pritom uporno izbegava pitanje zašto je patnja postala gotovo opšte stanje. Upravo u tom izbegavanju krije se ključni problem
Kada usamljenost ne bi bolela koliko boli, niko se nikada ne bi odrekao privilegije da zaključa vrata iznutra. Život više generacija u istom domaćinstvu, čak i skladni i solidni brakovi, najbolji prijatelji koji žive zajedno tokom studija – ništa od toga nije moguće bez povremene (u idealnom slučaju naizmenične) požrtvovanosti, bez preuzimanja tuđih tereta i razumevanja za tuđe mane. Ali ostaje i pitanje – dokle trpeti? Kako bi svako od nas trebalo da nauči da prepoznaje tu granicu posle koje požrtvovanost postaje poništavanje sebe i samoponiženje
Svaka dekada donosi svoju mesijansku teoriju koja će, konačno, otkriti formulu za uspeh u životu. I svaka se, pod skeptičnim pogledom drugih naučnika, raspala kao kula od karata. Ali fascinantan nije njihov pad, već glad društva za ovakvim objašnjenjima
Tugovanje znači da je neko ostao s viškom ljubavi i mora da nauči kako da učini da ta ljubav nastavi da živi, da bude preusmerena. Pitanje je da li ću u jednom trenutku uspeti da izađem iz rituala fokusiranih na prošlost i – makar kroz dobrotvorni rad nevezan za jednu, meni posebnu važnu osobu – ponovo osetiti životnu radost, spontanost, razigranost, uživanje u seksualnoj razmeni. Jedini potpuni poraz je da patnja dovede do nemogućnosti da ikada ponovo osetimo ljubav
Pozitivna iskustva ne zahtevaju refleksiju, a nekad je čak i onemogućavaju ili odlažu. Emocionalna bol fokusira našu pažnju na to da naša unutrašnjost postoji. S druge strane, jedan od najvažnijih parametara snage jeste to što možete da izdržite da nešto boli i ne uradite ništa, ne pobegnete od tog doživljaja već ostanete s njim, upoznate ga i sačekate da mine, da u svom tempu iscuri i prođe
Za razliku od porodičnih veza ili partnerskih odnosa, prijateljstvo se zasniva na dobrovoljnoj bazi i opstaje sve dok postoji obostrana želja za bliskošću i podrškom
Očigledno je da savremeno zapadno društvo ima štetne posledice po naš razvoj i emocionalnu dobrobit, pa bi osnovne (kapitalističke) vrednosti poput ambicioznosti, gramzivosti, individualnosti i nemilosrdnosti, trebalo zameniti solidarnošću, podrškom, saosećajnošću i skromnošću. Ovo deluje, nažalost, potpuno neostvarivo u svetu kojim ne vladaju ni etika ni politika već prebogate korporacije koje nas još dublje uvlače u pohlepu. Ali kako se onda možemo boriti protiv poplave otuđenosti
U vreme društvenih mreža i dejting aplikacija, svi odnosi su izgubili intenzitet, sve se razvodnilo i razmlačilo. Pre nekoliko godina, 25. oktobar proglašen je za Međunarodni dan opere. A čim moraju da ti dodele poseban dan, znači da si postao ugrožena vrsta i preti ti izumiranje
Ovo nije članak o fudbaleru Vujadinu Saviću i o skandalu koji ga prati. Ovo je pokušaj da razumemo ljudsku dušu u svoj njenoj složenosti. Ovo je priča o svima nama
Kakvi su ti Balkanci? Divlji, u večnim ratovima! Tu sliku o nama pisali su drugi, a mi smo je prihvatili i produbili. Ako se pogleda trezveno, zapravo smo obični…
Dana kada se u Srbiji strmoglavila nadstrešnica probuđen je i nervni sistem njenih građana. Izbacuje i nekontrolisano seje anksionozst, depresiju, bezvoljnost, apatiju, kažu sagovornici „Vremena“
Velika usmerenost na sticanje i uvećavanje materijalnog bogatstva često je znak unutrašnjeg siromaštva, usamljenosti ili čak depresije, što čovek ne prepoznaje niti pokušava da prevaziđe. Nažalost, pribavljanje novih dobara – bez obzira na njihovu veličinu ili vrednost – pruža tek kratkotrajan osećaj ispunjenosti, a neretko vodi još dubljoj praznini. Jer, kao što bi trebalo da zna svako dete, našim možemo nazvati samo ono što sami stvorimo i one koje smo voleli
Marija mi šalje poruku u ponoć. Ne može da spava, brine zbog kontrolnog iz engleskog sutra. Ima deset godina. Njena mama iste večeri ranije šalje izvinjenje, kaže da posećuju psihologa i da svojoj ćerki želi na vreme da “usadi zdrave navike za uspeh”
Televizije nikad ne prikazuju treniranje, odricanje, sumnje i bolove, kao ni svu onu decu koja stignu blizu uspeha i dožive povredu, razočaranje ili ne izdrže surovu kompeticiju. Mi obično vidimo samo “vrh ledenog brega” i ostajemo nesvesni uloženog truda i patnje onih čiji uspon biva prekinut
