Između protesta i ispita: Kako društvene promene utiču na studente i njihovu motivaciju

Ana Ivanov, doktorantkinja psihologije koja redovno radi sa mladima, objasnila je za „Vreme“ šta je imala priike da vidi kroz rad sa studentima, po pitanju njihove pozicije u društvu gde je jak osećaj društvene nestabilnosti.

Kako navodi, studenti su veoma anksiozni i nalaze se u razmišljanjima nesigurnosti, gde su suočeni sa gomilom pitanja na koje nemaju odgovora, što je u trenutnoj situaciji normalno, jer „niko trenutno nema nikakve odgovore“.

„Samim tim, oni nemaju odgovore za sopstvenu budućnost, i kratkoročno i dugoročno. Kratkoročno, kako će izgledati ispiti koji će uslediti i kako će izgledati proces učenja, gde oni dosta sumnjanju u sebe i svoje sposobnosti, s obzirom na to koliko je vremena prošlo, a da oni nisu bili u kontaktu sa učenjem. To je veština i sasvim je normalna stvar da će im ići teže sigurno, a vremena je mnogo manje“, objašnjava Ivanov i dodaje da zbog toga studenti osećaju veliki pritisak, tražeći način da se vrate u formu.

S druge strane, kaže Ivanov, ogroman je osećaj gubitka vremena i prilika, a studenti se sve više porede sa drugima. „Ima studenata koji jesu pokušavali tokom celog ovog procesa da budu aktivni, da idu na prakse, da nalaze poslove, dok drugi nisu. Tu nastaje osećaj da su izgubili vreme, a da su možda trebali drugačije da ga iskoriste. Da pored  društveno odgovornih aktivnosti imaju i lične aktivnosti, u vidu rada na sebi i profesionalnog razvoja.“

Ana, Studentkinja pete produžene godine na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, objasnila je kako pritisak da se „uspe“ u društvu koje prolazi kroz tešku krizu ponekad deluje ironično.

„Očekuje se da uspemo u sistemu koji često sabotira mlade ljude. Ali upravo zbog toga želim da uspem — ne po tuđim merilima, nego u smislu da budem stabilna, samostalna i angažovana građanka. Ako uspem u ovakvim okolnostima, biće to dokaz da ipak ima nade“, izjavila je ona.

Studenti između lične borbe i društvenih promena

Glavni problemni jesu i osećaj krivice, ističe Ivanov, jer studenti smatraju da nisu preuzeli odgovornost za svoj profesionalni razvoj, a sad to ne mogu nikako da nadoknade i da vrate vreme unazad.

„Dovodi se u pitanje kako će to u perspektivi izgledati, da li će se uopšte i pronaći to, s obzirom na celokupnu situaciju u kojoj se nalazimo. Realno je da deluje poprilično izazovno sad uopšte pronaći adekvatne prilike“, objasnila je.

„S jedne strane je to prelepa stvar, što znam primere studenata koji su prihvatali bilo kakve poslove, koji nisu njihovo profesionalno usavršavanje, nego su radili u prodavnicama, u trafici, da bi nekako stekli tu disciplinu rada. A verujem da se i zbog toga čak i oni koji jesu radili, ne ispunjavaju neku svoju svrhu, jer to neće biti njihova struka. Imam utisak da su oni i dalje u nekom „modu“ borbe, na ličnom planu“, rekla je Ivanov.

Vanja, studentkinja četvrte godine Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu, rekla je kako je uspela da stekne praksu u struci za vreme blokada.

„Mislim da je pre društvena polarizacija razlog zašto razvoj može da izostane, kao i prilika za zaposlenje. Mnogo dugo se nalazimo u društvu i sistemu gde možeš da ostaneš negde na margini samo ako ,,ideološki” nisi blizak vladajućoj strukturi“, rekla je ona.

Ana kaže da trenutne društvene tenzije usporavaju neke stvari, poput odlaganja ispita, te se ne zna kad će biti konkursi ili razgovori za posao. „Dugoročno, mislim da su ove tenzije neophodne. Ako ne izgradimo zdravije društvo sada, kakve prilike nas onda uopšte čekaju? Zato biram da verujem da je ovo deo jednog većeg procesa.“

S druge strane; Marijana, studenkinja pete produžene godine Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, objašnjava uticaj posledica koje osećaju svi studenti.

„Teško je razmišljati o poslu i planovima kada se svakodnevno suočavamo sa nesigurnošću, urušenim institucijama i sistemom koji ne funkcioniše u korist mladih. Problem nije u blokadama, one su reakcija na sve ono što nam se godinama uskraćuje. I dok god postoji nada da će se nesto promeniti ja ću ih podržavati“, rekla je ona.

Psihološki uticaj društvenih promena na studente

Ivanov kaže da u ovakvoj situaciji studenti mogu otići na dve strane.

„Postoji jedna vrlo rezignirana strana, njihova motivacija na ličnom i makro planu je opala, gde postoji osećaj bespomoćnosti, i postoji razmišljanje da je možda najbolje otići odavde, što je potpuno razmljivo. To vidim kao neki „peak“ bespomoćnosti, da ne samo što nešto ne mogu da urade, nego da ovo prosto nije mesto za njih“, objašnjava ona i kaže da se sa druge strane ovog novčića nalazi rast samopouzdanja, jer su mladi kroz ceo ovaj proces bili u prilici da pre svega sebi pokažu koliko sposobnosti imaju.

„Videli su koliko različitih veština imaju, u nekom kontekstu koji nije nužno ni akademski ni profesionalni. Usavršavaju veštine i životne i profesionalne, gde vide koliko mogu da izađu izvan granica onoga što su zaimišljali da je njihov identitet i ono što ih čini ljudima. To je fantastično, jer mislim da su oni koji su tako percipirali stvari, izašli mnogo samosvesniji, sa mnogo većim samopouzdanjem“, istakla je.

Postavlja se pitanje da li je motivacija za radom i završavanjem fakulteta opala u toku višemesečnih dešavanja u Srbiji.

„Još uvek imam jaku želju da stičem znanja i učim nove stvari, nadam se da me neće napustiti. Nekada razmišljam da li će iko ceniti tu diplomu i da li ima smisla, ali znam da to radim zbog sebe. Izgubila sam rutinu u učenju, što je i normalno s obzirom na to da jako dugo nije bilo obaveza na fakultetu, ali to će se lako povratiti“, smatra Vanja.

S druge strane, Marijana kaže da je teško ostati potpuno motivisan kada vidiš koliko je sve nepravedno. „Završavam fakultet zbog sebe, ali i zato što želim da budem obrazovana osoba u društvu koje se bori da postane bolje. Moja motivacija možda ponekad oslabi, ali onda se setim da doprinosim nečemu što svima nama donosi slobodu“, objasnila je.

Motivacija u eri protesta i blokada

Ivanov ističe da je među mladima prisutan osećaj neizvesnoti i neodogovorenih pitanja na koja nemaju odgovor, te je cilj da se povrati osećaj kontrole, vraćajući ih par koraka unazad.

„Velika pitanja nisu ono što je u njihovoj kontroli i ono na šta mogu da odgovore, ali neka pitanja koja su u bliskoj budućnosti, u smislu da li ću da zapravo da sednem danas i da učim i koliko ću sati učiti, da napravim nekakav plan ispita u odnosu na rokove koji su postavljeni, da vidim šta jeste za mene izvodljivo“, objašnjava i kaže da su to kratkoročni planovi koji studentima vraćaju osećaj kontrole, jer su stvari na koje oni mogu direktno da utiču.

„To je ono što u ovom trenutku može da pomogne da se prevaziđe ogorman pritisak koji postoji“, zaključila je Ivanov.

Vanja kaže da je bilo izvesno da će fakulteti u nekom momentu početi sa radom, zbog sve većih pritisaka. „Jedan deo mene na neki način žali zbog toga jer ne bih volela da studentska borba bude uzaludna i da ovih nekoliko meseci bude bačeno u vodu zbog toga što su fakulteti počeli sa radom. Drugi deo mene misli da je sve ovo odavno preraslo u studentske proteste i da je sad red na neke druge društvene grupe da podnesu žrtvu“, objasnila je ona, dodajući da ne bi volela da završi fakultet po ovakvim okolnostima. „Ne znam koliko znanja može da se stekne na online predavanjima. Humanističke nauke možda i mogu po tom nekom ubrzanom sistemu da završe neophodno, ali prirodne mislim da ipak zahtevaju malo duže i intenzivnije prenošenje znanja.“

Marijana objašnjava da joj fakultet jeste važan, ali da nije važniji od onoga zbog čega su ljudi na ulicama. „Podržavam blokade jer ne mogu da učim kao da je sve u redu dok se oko mene urušava pravda. Završiću, ali ne po cenu ćutanja. Jer akademsko obrazovanje ne znači ništa ako ne postoji sloboda da se misli, govori i bori za bolje društvo“, zaključila je ona.

Kako se studenti nose sa pritiscima okoline

Među studentima se postavlja pitanje na koji način će ih okolina posmatrati ako se u datom trenutku priključe onlajn nastavi, odlučujući da polažu ispite u rokovima koji su sve bliže.

„Sveokupna situacija u meni budi anksioznost. Mislim da zbog duboke polarizacije u društvu jako lako osudimo nekoga ko se možda odlučio da postupa suprotno od nas. Primetila sam da sam više razmišljala o tome šta će neko pomisliti ili reći za mene ako se odlučim da pratim ili ne pratim nastavu, da li ću izaći na ispit ili ne“, istakla je Vanja, dodajući da smatra kako realizacija ispita neće proći glatko, ali da bira da prihvati želje drugih ljudi, bez osuđivanja njihovih stavova.

„Meni nije ostalo puno do završetka osnovnih studija, osmi semestar će svakako proći onlajn, nakon toga ostaju ispiti. Neću žuriti sa diplomiranjem jer nisam sigurna da li sve to ima smisla u ovakvim okolnostima. Volela bih da se žrtva studenata ceni, da sutra trud i rad i pravedno stečena diploma imaju neki smisao i budu garant za zaposlenje“, zaključila je ona.

„Ispiti će se održati pre ili kasnije, ali prilika da se nešto suštinski promeni ne dolazi često. Zato mi je trenutno važnije da se podržim ono što blokade predstavljaju i da budem deo borbe u kojoj ćemo svi imati lepsu budućnost“, smatra Marijana.

„Neizvesnost me donekle frustrira, jer osećam da sam blizu kraja i da bi pod normalnim okolnostima sve već bilo iza mene. Istovremeno, trudim se da budem strpljiva i da ne gubim fokus. Znam da se mnogi bore za nešto veće od individualnih interesa, i to me motiviše da ne odustanem“, podvukla je Ana.

Ivanov kaže da uticaj mišljenja drugih utiče na pojedince, zato što je to nešto što je po svojoj prirodi stresno, a to je studiranje, što je vrlo lično što se meša sa nečim što je mnogo šire, a tiče se nekih vrednosnih sistema, strukturnih pitanja i samim tim dovodi do ogromne količine stresa.

„Nema ispravnog odgovora na to šta treba raditi, ali mislim da je to nešto što umnogome povećava stres. Ono što je u tim situacijama olakšavajuće jeste pitanje iskustva, što više otvorenog razgovora sa kolegama koji su u sličnim situacijama ili drugačije gledaju na stvari. Tako bi razmenili iskustva i pronašli ono što je za njih najbolje rešenje“, zaključila je Ivanov.