Novac, narcisizam i klimavi moralni nazori

Uzajamno zakrvljeni junaci, a načelno prijatelji i bliski saradnici, u svojim tiradama i rafalnim dijaloškim razmenama u filmu Na vrhu (Mountainhead) u nekoliko navrata pomenuće i Marka Aurelija, a njemu se pripisiju i ove reči: “Uvek me opčinjava misao da svi mi sebe volimo više nego druge ljude, dok nam je, na drugoj strani, više stalo do mišljenja drugih o nama nego do sopstvenog.” I upravo tako, četiri aktera ovog celovečernjeg (igranog) ostvarenja, hteli – ne hteli, ogledaju se jedan u drugom, pri čemu u tim odrazima sva četvorica vide manje-više isti odraz, odnosno vide ponajpre hrpu nedostataka koji ih, paradoksalno, međusobno privlače i uvlače u toksični amalgam omraze, bliskosti, prijateljstva, neprijateljstva i iznuđeno-hinjenog alfa mužjačkog nadmetanja.

...

JOŠ MALO ISTOG?

No i ovde je ipak najmudrije i najcelishodnije znati kako stati za vrat analoškoj digresivnosti, te krenuti od predočavanja kratke predistorije i svojevrsne faktografske krštenice ovog filma. Naime, Na vrhu je prvi dugometražni rediteljski (naravno i scenaristički) rad Džesija Armstronga, kreatora udarnog scenarističkog pera maestralne dramske serije Naslednici (Succession, HBO), okončane pre nekoliko godina. Na motivsko-tematskom i kontekstualnom planu u ovom filmu na prvi pogled zatičemo isto ono što smo videli u Naslednicima – prikaz života i tlapnji superbogatih, gde je pohlepa i dalje najvrednija od svih mentalnih valuta, te se već u toj tački možda može izreći zamerka da nam Armstrong (pa još sa očigledno povlašćene i prijatne pozicije unutar esnafa) ovde pruža još malo istog (more of the same), i to nedugo nakon završetka serije. Ovde ulazimo na uvek nezgodan teren zamerki na temu autopilotskog manirizma i, na drugom tasu, pohvala za odanost stvaralačkom kredu i nespornim kreativnim fascinacijama i opsesijama. U tom pogledu možda je, pomiriteljski i u duhu tolerancije, vernost formuli uspeha moguće dijagnosticirati kao zdravorazumski pristup: Armstrongu je bilo jasno da je pre osvajanja drastično drugačijih vrhova bilo neophodno uraditi takozvani film tranzicije, film koji će predstaviti iskorak u formi (ovo je igrani film od oko 110 minuta, a ne višetomna serija znatno opsežnijeg gabarita), ali kojim će se zadržati na dobro znanom i, očigledno, i dalje lukrativnom terenu. U poslovnom smislu to se doima kao odmeren potez. Istina kalkulantski, ali i nužan u dimenziji potvrđivanja autorske posebnosti i sveukupne idejne i izražajne poetike. Ovakva ocena mogla bi biti opravdana ako imamo u vidu prilično postojan sud da film Na vrhu zadovoljava već postavljene kriterijume za Džesija Armstronga.

RAFALI REČI

Pojednostavljeno govoreći, Na vrhu je manje-više kamerna, hiperverbalizovana priča o skupu četiri prijatelja-saradnika, koji se sastaju u tek kupljenoj luksuznoj planinskoj grdosiji od kuće, u vrletima Kolorada, kako bi još jednom odmerili opsege svojih pojedinačnih uspeha, daljeg uspona ka samom vrhu milijardera iz sveta tehnoloških inovacija, a usput i dali oduška zavisti, zajedljivosti, odvratnosti prema svetu manje preduzetnih i manje uspešnih (otud i ta kuća na osami kao pandan olimpskoj superiornosti i fizičkoj distanci prema nižima). Brzo gledalac uočava da u pozadini stoje zahuktali, teško pogubni narcisizam i toksični solipsizam, kao recidiv odnosa između likova i, sva je prilika, udarni sastojak klimavih etičkih nazora Nalednika. S tim u vezi osnova je pronađena u logorejičnoj satiri, veoma oštroj, veoma istinoiljubivoj, veoma prodornoj i, najposle, veoma efektnoj, što vidimo kao još jednu kopču sa serijom Naslednici. No pred optužbom za samoreckliranje manirizma, Armstrong bi mogao da se brani da je, svemu uprkos, i dalje u odličnoj formi, te da je njegova satira i dalje propulzivna, dinamična, precizna, jetka i jezički izbrušena. Uz to, rafalno brzo izgovarane reference daju za pravo onima koji tvrde da je Armstrong izumeo gotovo poseban i osoben jezik, poštujući pritom uzuse standarnog i visokoparnog engleskog.

ZELENA BOJA DOLARA

Na nivou zapleta pak, Armstrong nanovo bira mikrozahvat, ovde konkretno kroz povest o susretu četvorice milijardera u trenutku kada dipfejk izum jednog od njih dovede do građanskih, etničkih i rasnih sukoba u različitim zemljama širom planete. Ta će situacija četvorici nepokolobljevih i tvrdokornih solipsista poslužiti kao odskočna daska za novi niz beskrajnjih nadgornjavanja na temu uspeha, uticaja, moći i zarade, a tu negde javiće se i ideja da bi eliminacijom jednog od njih svet postao još podatnije mesto za destruktivne igre. Armstrong ipak ostaje s one strane žanrovskog izraza (konkretno trilera), te se, uz Naslednike, kao najpribližnija referenca nameće klasik (i kod nas silno voljeni i cenjeni) Glengeri Glen Ros pisca Dejvida Memeta i reditelja Džejmsa Folija, ali sa vidno višim ulozima. Osim toga, zanimljiva je lokacijska odrednica priče – sve se odvija u visokotehnološkoj kući na planinskoj steni u Koloradu, što onda u pamet doziva ne samo geografsku nego i poredbenu stilsku bliskost sa Festivalom nezavisnog filma “Sandens”, koji se tokom decenija izborio za svoju posebnost i prepoznatljivost nudeći upravo filmove poput ovog – glumački jake (u Na vrhu podelu predvode Stiv Karel, Džejson Švorcmen, Rami Jusef…), hiperverbalizovane do mere saobraznosti sa razbrbljalim radijskim emisijama starog kova i s temama koje iz pojedinačnog i lokalnog lako iskoračuju u univerzalno.

Zanimljiva je slučajnost što se u ovdašnjim knjižarama nedavno pojavila putopisno-memoarska proza Vladimira Majakovskog Moje otkrivanje Amerike, u kojoj pronalazimo sledeću opasku: “Odnos Amerikanca prema dolaru je poezija. On zna da je dolar jedina sila u njegovoj stodesetmilionskoj buržoaskoj zemlji (u drugima takođe), i siguran sam da se, osim onim svima poznatim svojstvima novca, Amerikanac estetski divi zelenoj boji dolara, poistovećujući je s prolećem. (…) A čika Linkoln na dolaru i mogućnost za svakog demokratu da se probije među iste takve ljude, čini dolar najboljom i najplemenitoj stranicom koju mladost može da pročita.” A tek to je, u ovoj ili onoj valuti, uza sve to razmetljivo zelenilo pohlepe i zavisti, tek lako razumeti i ovde, među nama, gde ista ta prvobitna akumulacija kapitala nikako da prođe i okonča se, jer iznova pristižu ešaloni čije apetite tek treba namiriti – naravno, na štetu manje alavih i manje probitačnih.

Armstrongovi akteri Na vrhu pominju i u isti mah sanjaju da se primaknu idelu ničeanskog Natčoveka, svakim narednim potezom bivajući iznova i iznova ono što ipak “samo” jesu, uz sve manje mogućnosti za iskorak i dalju evoluciju. Slično tome, Na vrhu, uz sve evidentne kvalitete, biva samo dovoljno uspeo film na očekivane teme, nošen iskustvom i samopouzdanjem svog autora, a s druge strane opterećen nemoći refleksije kao dokaza straha pred punoćom života.