Između stigme i pomodarstva: Psihoterapija u psihološki ranjivom društvu

U poslednjih desetak godina psihoterapija u Srbiji prestaje da bude tabu i postaje sve prisutniji deo razgovora o ličnom razvoju i mentalnom zdravlju. Iako još uvek postoji stigma, naročito u manjim sredinama, sve više ljudi se odlučuje da potraži pomoć i da se oslobodi predrasuda poput one: „Nisam ja lud, šta će meni terapija?”

Ovakvoj promeni doprinelo je što se o terapiji i mentalnoj higijeni sve više govori, kako na kafi s prijateljima, tako i u medijima, na društvenim mrežama, u filmovima, serijama, kljigama, pa su samim tim i ljudi postali svesniji problema i otvoreniji da o njima govore i zatraže pomoć, saglasni su sagovornici „Vremena”.

Prema istraživanju iz 2022. godine, skoro trećina građana Srbije može se smatrati psihološki ranjivom – 15,6 odsto populacije ima simptome depresije, dok 7,2 odsto pati od anksioznosti. Ipak, veliki broj ljudi i dalje ne traži pomoć.

Zvanični podaci o tome koliko ljudi redovno ide na psihoterapiju ne postoje, ali sagovornici „Vremena” saglasni su i u tome da se poslednjih godina beleži njihov znatan porast, da sazreva svest o tome da mentalna higijena nije luksuz, već neophodnost, baš kao pranje ruku i zuba.

Mnogi, ipak, i dalje smatraju da je terapija „pomodarstvo”.

Širenje priče o značaju priče

Da su se odlazak psihoteraputu i potraga za pomoći omasovili posledjih godina smatra psihoterapeutkinja Dafina Perović. Za to ima više razloga.

„Pre svega, ranije nismo bili ni upućeni u to šta je psihoterapija. Na našim prostorima ona nije bila toliko zastupljena i ljudi nisu uzimali u obzir kada se suočavaju sa određenim poteškoćama da postoji neko lice koje je edukovano i ima kredibilitet da može da im pomogne u rešavanju nekih njihovih problema”, kaže Perović za „Vreme”.

S druge strane, svet se menja, život postaje sve brži, ljudima možda fale kapaciteti da se nose sa onime što život nosi danas, pa im psihoterapija u tome pomaže.

Da je svest o značaju psihoterapije u porastu, naročito u urbanim sredinama i među mlađom populacijom, ukazuje psihoterapeut Leo Ivanišević.

„Ljudi sve češće prepoznaju da problemi koje nose nisu ‘slabost’ niti ‘privatna stvar koju treba trpeti u tišini’, već poziv na dublje razumevanje sebe”, govori Ivanišević.

Potreba za psihoterapijom naročito je u porastu posle pandemije virusa korona, primećuje psihološkinja i psihoterapeutkinja Svetlana Prokić.

Tome je, kaže, doprinela veća medijska pažnja ovoj temi, ali i društvene mreže gde poznate ličnosti promovišu odlazak na psihoterapiju.

„Dugo smo i mi terapeuti radili na tome da se svest ljudi podigne i čini mi se da smo u tome uspeli”, kaže Prokić.

Foto: Pixabay/u_0ug6f88jy3

Leo Ivanišević ističe značaj medija u čitavoj priči.

„Mislim da je prisustvo psihologije u medijima dosta pomoglo, bilo da su likovi koje gledamo tradicionalni terapeuti, kao onaj kod kog idu Toni Soprano, policijski profajleri iz serije ‘Zločinački umovi‘ ili likovi koji pokazuju dobro razumevanje ljudske motivacije i ponašanja kao što je Dr. Haus”, kaže Ivanišević.

Ubrazan život i posledice koje nosi sa sobom

Ubrzan način života i promene koje je donela današnjica često doprinose da ljudi osećaju značajne psihološke probleme usled stresa sa kojim se svakodnevno suočavaju.

„Problema ima više jer je svet u kome živimo takav kakav jeste; pruža nam malo stabilnosti i sigurnosti, malo mira, ravnoteže. Svi smo prinuđeni da nekako jurimo, žurimo, postižemo neke ciljeve. Takav život vrlo je podložan razvoju osećaja anksioznosti i depresivnosti, osećaja besmisla u svemu što se dešava. S takvim problemima se ljudi i najčešće obraćaju psihoterapeutu”, kaže psihoterapeutkinja Prokić.

U današnjem vremenu ubrzanja, eksploatacije, izolacije i velikog emocionalnog stresa, ljudi su preplavljeni informacijama i suprotstavljenim i mešanim porukama, usled čega postaje jasno da je nemoguće oblikovati život, identitet i vrednosti prema svim kontradiktornim, veštačkim i generičkim upustvima, zahtevima i savetima koji nam dolaze spolja, objašnjava Ivanišević.

„Umesto da slepo pratimo javno mnjenje ili medije, počeli smo da tražimo autentične odgovore unutar sebe. Iako živimo u tehnološki najudobnijem i najbezbednijem vremenu, takođe živimo u psihološki i emotivno najzahtevnijem vremenu. Mnogi ljudi osećaju da su ‘preopterećeni iznutra‘, da se teško nose s bliskošću, gubicima, anksioznošću, pritiscima. Psihoterapija više nije tabu, već mesto gde se može stati, usporiti i ponovo povezati sa sobom”, kaže Ivanišević.

Prevencija i mentalna higijena

Ljudi se često terapeutima obrate kada ne mogu da se izbore sa problemima, ali sagovornici „Vremena” ukazuju na značaj prevencije.

„Treba imati u vidu da psihoterapija ne postoji samo kada imamo određenu dijagnozu i dotaknemo dno, da ne možemo da ustanemo iz kreveta, da ne možemo da se nosimo s određenim problemima”, govori Dafina Perović.

Psihoterapija može da bude predivan način da čovek razvije određene kapacitete i potencijale, da radi na samorazvoju i da postane bolja verzija sebe i zbog sebe i zbog drugih, dodaje Perović.

Na značaj mentalne higijene ukazuje i Ivanišević.

„Mentalna higijena nije luksuz, već neophodnost, baš kao što redovno peremo ruke ili zube. U psihodinamskom smislu, to znači negovati kapacitet za samoposmatranje, dozvoliti sebi da osećamo, mislimo, sanjamo, tugujemo, dajemo značenje onome što živimo”, kaže Ivanišević.

Naše emocije su podjednako važne za kontakt sa realnošću koliko i razum, dodaje on.

„Ako ne razumemo svoje emocije i ako ih ne razmatramo prilikom donošenja važnih odluka, one mogu postati izvor psihičkog bola, telesnih simptoma, psihosomatskih oboljenja, impulsivnosti i adikcije ili osećaja praznine. Što bolje razumemo sopstvenu ljudsku prirodu, to bolje možemo da donosimo prave odluke za sebe.”

Šta će ljudi da kažu?

Stigma oko odlaska na psihoterapiju i dalje postoji i često je povezana sa idejom da je odlazak na terapiju znak slabosti.

„Ljudi koji nisu spremni na promene, radije će biti u određenom ‘mulju’, odnosno radije će da prihvate da imaju probleme na određenim poljima, ali neće se obratiti za pomoć zato što nisu u stanju da pogledaju u sebe, da li iz straha ili nekog drugog razloga, i da naprave određene promene. Naprosto im je intrapsihički sistem takav”, govori Dafina Perović.

Stigma je u manjim sredinama dodatno pojačana brigom „šta će ljudi reći?”.

Istovremeno, druga krajnost je ideja da je terapija nova vrsta trenda, da svi idu jer je „in”.

„Istina je – ne dolaze svi ljudi na psihoterapiju iz autentične motivacije da razumeju sebe, prevaziđu probleme i postanu bolji ljudi. Neki ljudi veponizuju psihoterapiju kao način da se uljuljkaju u ulogu žrtve, da se identifikuju sa sopstvenim traumama i da daju lažni legitimitet svojim nerealnim zahtevima za posebnim tretmanom”, smatra Ivanišević.

Neki psihoterapiju vide kao način da uspostave autoritet u svojoj okolini: „Išao sam na terapiju i sada sam bolji čovek od svih vas” ili „Moj terapeut kaže da je problem u drugima, a ne u meni.”

„Neki ljudi žele da od terapeuta naprave ‘saveznika‘ koji će im pomoći da bolje razumeju neku drugu osobu, kako bi je uspešnije kontrolisali ili manipulisali: ‘Evo, ti si terapeut, kaži ti meni kako ja njoj/njemu da objasnim da sam JA u pravu?‘ Naravno, vešt terapeut sve ovo ume da vidi i klijenta uvek vraća na ono što je fokus u terapiji: klijent kao ličnost, klijentove emocije, klijentov život i klijentova odgovornost za sopstveni život”, zaključuje Ivanišević.

Svetlana Prokić smatra da su u manjim sredinama ljudi i dalje zatvoreni za psihoterapiju, ali kao veliki problem ističe što sistem ne podržava takvu vrstu pomoći.

„U zdravstvenim ustanovama nema psihoterapeuta. Imate ljude koji su odlučili da se edukuju, pa je to njihov izbor da budu i psihoterapeuti, ali u sistemu nemaju vremena da psihoterapiju praktikuju. Dužina pregleda je ograničena i vrlo retko možete naći nekoga ko će u državnoj praksi sprovoditi psihoterapiju, a u privatnoj praksi je to i dalje preskupo. U tom smislu psihoterapija većini ljudi nije dostupna, jer je prosto finansijski zahtevna. Manje sredine su i siromašnije”, kaže Prokić.

Cena jedne psihoterapeutske seanse kreće se od dve, pa do više od 10.000 dinara.