Čijatura, varoš u Gruziji, leži na manganu. A mangan je potreban za automobilske baterije i oružje, pa je na ceni. Na ceni pak nisu životi ljudi iz ovog kraja – njihove kuće se ruše, voda truje, a oni boluju i vode očajničku borbu
Za “Vreme” iz Čijature
Giorgi Neparidze još ima tragove na usnama, ožiljke koji podsećaju na to kako je zašio usta u znak protesta tokom štrajka glađu prošle godine.
Neparidze, čovek srednjih godina iz sela blizu Čijature u centralnoj Gruziji, traži odštetu od rudarske kompanije “Gruzijski mangan”. Kaže, oni su devastirali njegov rodni kraj, a ne poštuju ni prava radnika. Neparidze je bio rudar, ali ga je muka naterala da postane neka vrsta ekološkog aktiviste.
Kod Čijature kuće padaju kao da su od kartona, priča ovaj čovek. Potoci znaju da budu crni. Voda zagađena teškim metalima izlazi iz šmrkova. U jednom selu, navodno, toksična prašina iz kopova donosi bolest.
Iz ovog crnila, mangan većma odlazi u Evropu. Tamni metal ojačava čelik, važan je za proizvodnju električnih baterija za automobile i turbina za vetrenjače. Ali i za vojnu opremu, poput oklopnih vozila i oružja. Samo u 2022. godini EU je uvezla 20000 metričkih tona mangana iz Gruzije, pokrivši tako tri odsto svojih potreba. Godinu kasnije, Brisel je mangan proglasio kritičnom sirovinom. Sada je na listi na kojoj su recimo bakar, nikl ili litijum.
U Čijaturi kažu da im se životi upropašćavaju kako bi Evropljani mogli da voze električne automobile, žanju energiju vetra i dišu čist vazduh. “Žrtvovani smo kako bi drugi bolje živeli”, kaže Neparidze.
EU NIJE BRIGA
U Čijaturi živi jedva nešto više od deset hiljada ljudi, uz okolna mesta to je par desetina hiljada. Aktivisti tvrde da je stopa oboljevanja od kancera ogromna. U lokalnoj bolnici reporterima to nezvanično potvrđuju. Nema zvaničnih studija da se tvrdnja potkrepi.
Kompanije u Evropskoj uniji pak često i ne znaju otkuda im sirovine. Recimo, u ANEV, italijanskoj asocijaciji proizvođača energije od vetra, kažu: “Nema posebne obaveze da se prate svi metali korišćeni za proizvodnju čelika.”
Doduše, prošle godine je Evropska unija lansirala smernice o dužnoj pažnji u lancima snabdevanja. One bi obavezale firme u EU da prate odakle im šta stiže i pod kakvim uslovima se radi kod dobavljača u celom svetu, kako bi se sprečio, recimo, dečiji ili ropski rad ili uništavanje životne sredine.
No, direktiva je brzo razvodnjena, a sada i vodeći ljudi Evrope, francuski predsednik Emanuel Makron i nemački kancelar Fridrih Merc, na sve načine izvrdavaju odredbe u pokušaju da po bilo koju cenu ožive domaće ekonomije.
“Od direktive je ostala samo prazna čaura”, kaže Ana Kavacini, evropska poslanica Zelenih. Tvrdi da se pokleklo pred lobistima krupnog biznisa koji gledaju da snize troškove. “A sad ne bi trebalo da je vreme da batalimo ljudska prava i damo korporacijama odrešene ruke”, dodaje Kavacini.
ŽIVOT SA RUDNIKOM
Cena se plaća u zemljama poput Gruzije, Srbije ili afričkim državama, gde se o životnoj sredini i pravima radnika ionako ne vodi mnogo računa. No, cena ima razne oblike, kao što je Neparidze video krajem aprila ove godine. Tada je, sa još trojicom aktivista, uhapšen jer je tobož napao menadžera rudnika, verbalno i kamenicama.
Ni taj menadžer ni kompanija nisu hteli da odgovaraju na pitanja novinara. Isto važi za Ministarstvo rudarstva i vladinu Agenciju za zaštitu životne sredine. Svuda zid ćutanja.
Neparidze i ostali bi mogli biti osuđeni na šest godina robije, iako tvrde da je u pitanju provokacija i da su predstavnici kompanije započeli čarke.
Rudnik je u Čijaturi omražen, ali i odomaćen – mnogi meštani tu rade. Zato se bore na dva fronta. Rudari traže bezbednije uslove u podzemnim tunelima koji su skloni padu, više plate i plaćena bolovanja. S druge strane, ljudi se plaše totalnog uništenja svog zavičaja.
“Niti dižu plate, niti povećavaju bezbednost, a nastavljaju da uništavaju prirodnu sredinu. Ne dolazi njihov profit samo od vađenja rude, nego od eksploatisanja i radnika i zemlje”, kaže rudar David Činčaladze.
U protestu su i meštani Šukrutija, sela koje živi tačno iznad rudarskih tunela. Onde kuće pucaju ili tonu. Kompanija je 2020. pristala da godišnje plaća do milion larija (oko 316000 evra) godišnje na ime štete. Meštani tvrde da do danas oko 95 odsto domaćinstava nije dobilo ni prebijene pare.
Protesti postaju radikalniji. Radnici rudnika povremeno blokiraju okna, zajedno sa meštanima.
BIZNIS SA ISTOKOM I ZAPADOM
Na državu teško da mogu računati. Evropska unija je prošle godine zamrzla pristupne pregovore sa Gruzijom, gde vladajuća stranka zvana Gruzijski san guši kritičke medije, hapsi demonstrante i uvodi zakone o “stranim agentima”, po ugledu na Rusiju.
To je izazvalo uporni talas protesta koji traje maltene godinu dana, različitim intenzitetom. Kada su reporteri bili tamo tokom aprila, Avenija Rustaveli, žila-kucavica Tbilisija, bila je krcata ljudima. Iako su protesti usmereni protiv skretanja ka Rusiji i gušenja demokratije, pomenuta je i Čijatura.
“Prirodni resursi pripadaju narodu”, čulo se na protestu.
Tako je mikrokosmos rudarske varoši postao mala-velika borba. Ne samo protiv jedne rudarske kompanije, nego protiv čitavog sistema koji se iza toga krije – oligarha i vladajućih elita.
Firma “Gruzijski mangan” pripada široj korporaciji registrovanoj u Luksemburgu, a većinski vlasnik je ukrajinski milijarder Igor Kolomojski, koji ima pasoše Izraela i Kipra. Trenutno je u pritvoru u Kijevu, zbog sumnji da je 2003. naručio ubistvo jednog advokata.
Kolomojski je sada na meti borbe protiv korupcije u Ukrajini i zbog raznih drugih biznisa na crnoj listi Sjedinjenih Država. Kao prvi čovek njegove korporacije koja drži rudnik u Gruziji naveden je Giorgi Kapanadze – biznismen i medijski mogul povezan sa vladajućim Gruzijskim snom. Nijedan od ove dvojice nije hteo da odgovori na pitanja novinara.
ZATROVANA VODA
Vlasti u Tbilisiju su još 2016. godine potrčale u pomoć Gruzijskom manganu kada je sud izrekao kaznu od 70 miliona evra zbog uništavanja životne sredine. Vlada je kompaniji “nametnula” novi menadžment, ali je otpisala kaznu. Novi menadžment je trebalo da se pobrine da rudnik posluje čistije i ne zagađuje okolinu.
U našem istraživanju smo tokom aprila ove godine uzeli uzorke vode iz reke Kvirile, koja prolazi kroz Čijaturu, i iz njenih pritoka. Uzorci su testirani u sertifikovanoj laboratoriji u Velikoj Britaniji – nivo mangana bio je deset puta veći od dopuštenog.Meštani tom vodom zalivaju useve. Ribari tvrde da su im mreže sve praznije. Reka teče u konačnici ka Crnom moru, gde žive ugrožene vrste delfina, kornjača i ajkula.
Hronična izloženost manganu može voditi nepopravljivim neurološkim posledicama, takozvanom manganizmu koji podseća na Parkinsonovu bolest. Stradaju i jetra, bubrezi, plodnost. Olovo i gvožđe, čije su koncentracije u vodi oko rudnika takođe iznad dozvoljenih, izazivaju otkazivanje organa, kancer i kardiovaskularna oboljenja.
Čak i “Gruzijski mangan” na svom sajtu priznaje da je “zagađenje reke Kvirile” jedan od “ekoloških izazova” u regionu. Navode da su postavili filtere po nemačkom standardu i da sada do reke ne stižu ni zagađena ni prečišćena voda.
Demonstranti poput Neparidzea u to ne veruju. Tvrde da sistem za prečišćavanje radi samo kad dođe inspekcija, a da se inače zatrovana voda naprosto pušta u reku.
BLOKADA RUDNIKA
Meštani ne vide da će im iko pomoći, povlače i očajničke poteze. Goča Kupatadze (67), penzionisani rudar, provodio je noći u improvizovanom kampu pored rudnika, pod šatorskim krilom. Noću su, kaže, po njemu hodali pacovi. “Ovo njihovo crno zlato postalo je crna smrt za nas”, kaže. “Nemamo kud nego da protestujemo.”
Dok smo pričali sa njim, Kupatadze je bio na zadatku, u grupi koja je trebalo da blokira rad rudnika. Zakatančili su kapiju koja vodi do generatora povezanih na ventilacioni sistem tunela. A bez ventilacije se ne može kopati.
Dotle je došlo, priča, jer se u njegovom selu Šukrutiju više ne može živeti. Njegova kuća izgrađena je još 1958. godine. Sada su zidovi napukli. Tlo je postalo klizište jer ispod prolaze tuneli. Vinova loza, od koje je familija nekada živela, odavno je jalova.
Borba je trajala godinu dana, dok kompanija nije početkom godine objavila da pauzira podzemnu eksploataciju zbog “finansijske krize” koju su izazvali “radikalni protesti meštana Šukrutija”.
Ali u Čijaturi i okolini teško da iko ovo posmatra kao trijumf. Mangan se vadi od 1879. godine i mnogi žive od toga. Gradić liči na mnoge koji su zahvaljujući rudnom bogatstvu doživeli uspon tokom Sovjetskog Saveza – ljudi se kunu da je tada sve bilo mnogo bolje. Danas kao da je cela varoš zarđala. Dok meštani još čekaju na nekakve odštete za uništenje kuća i prirode, mnogi su sada i bez posla. “Gruzijski mangan” ima licence do 2046. godine da kopa na prostoru od 120 kvadratnih kilometara. Sada se okreću otvorenim, površinskim kopovima, stvarajući divovske kratere. Oni čije su kuće u blizini svedoče o toksičnoj prašini.
SAMI U OTPORU
Zodi, selo okruženo brdašcima na desetak kilometara od Čijature, živi od poljoprivrede i mlekarstva. “To je prelepo selo, sa jedinstvenom mikroklimom koja pogoduje i vinarstvu”, kaže Kote Abdušelišvili (36), filmski autor koji potiče iz sela.
Ali, Zodi leži na manganu. Pre dve godine tamo su stigli bageri i počeli da uklanjaju površinu zemlje. “Oterali smo ih”, kaže Abdušelišvili. “Rekli smo da, ako hoće da nastave, prvo moraju da nas ubiju.” Ovaj mladi čovek je odlazio i u Čijaturu, tražio da ga primi uprava rudarske kompanije koju je postavila država. Dva dana kasnije, u mirnoj četvrti Tbilisija, maskirani muškarci su izleteli iz automobila i premlatili Abdušelišvilija. Napad nikad nije razjašnjen.
Uprkos otporu u rudniku i oko njega, “Gruzijski mangan” i dalje opskrbljuje evropsko tržište. U prva dva meseca 2025. godine, EU je uvezla 6000 metričkih tona mangana iz Gruzije. Potražnja je nikad veća – zbog prelaska na “zelene” tehnologije, ali i veću proizvodnju oružja.
Ljudi u Čijaturi se ne vide iz Brisela, dok su sopstvenim vlastima u Tbilisiju samo neprijatna smetnja. “Ne tražimo ništa nerazumno”, kaže Tengzi Gvelesjani, jedan od aktivista koji su bili pritvoreni. “Tražimo zdrav život, dobro radno okruženje i svež vazduh.”
I u tome su sve usamljeniji.
Ovaj tekst je nastao uz podršku Journalismfund Europe. This article was developed with the support of Journalismfund Europe.
Donald Tramp doživeo je dvoipominutne stojeće ovacije u izraelskom Knesetu, gde mu se pridružio i premijer Benjamin Netanjahu. Poslanici su uzvikivali „Bibi“, a aplauz su dobili i članovi američke delegacije
Dvadeset izraelskih talaca predato je Crvenom krstu u Gazi, javlja više regionalnih medija. Olobađanje je realizovalo vojno krilo Hamasa uz posredstvo Katara i Saudijske Arabije
U egipatskom letovalištu Šarm el-Šeik održava se samit o Gazi, koji predvode američki predsednik Donald Tramp i egipatski predsednik Fatah al-Sisi. Među učesnicima su lideri Britanije, Francuske, Nemačke, Italije, Španije i Turske, dok Izrael i Hamas nisu pozvani
Ukrajinski dronovi izazvali su ozbiljnu krizu u snabdevanju gorivom u Rusiji, gašenjem i oštećenjem gotovo polovine rafinerija. Cene benzina na berzi su dosegle rekordne nivoe, dok vlada veštački drži maloprodajne cene pod kontrolom
U SAD su počela otpuštanja državnih službenika i ona će biti značajna, a Trampova administracija krivi demokrate za zatvaranje vlade
Udarac u trbuh građana koji sledi nakon američkih sankcija NIS-u posledica je nemogućnosti gospodara mehurova i neznanja Aleksandra Vučića da shvati šta politika zaista jeste
Aleksandar Vučić se silno razočarao u prijatelja Erdogana – a to mu zgodno dođe da se predstavi kao veliki patriota
Novac koji država troši na Narodno pozorište da bi ga osigurala od eventualnog požara je pokušaj da se zaustavi jedan drugi požar, onaj koji je moguće sprečiti isključivo ostavkama SNS kadrova na čelu ove kuće
Istraživanje “Vremena”: Medicinski otpad na jugu Srbije
Kako vlast zamenjuje državne ustanove privatnim firmama Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
Predsednik Visokog savjeta tužilaštva i član SRG Branko Stamenković kaže za “Vreme” da postoji više dostignuća Stalne radne grupe od njenog osnivanja do danas. Kao prvo bi, objašnjava, izdvojio “građenje razumevanja problema sa kojima se novinari suočavaju u svom radu”, a koji se tiču moguće krivičnopravne zaštite. Dodaje da je njima, kao tužiocima, izuzetno bilo bitno da sagledaju i razumeju što više okolnosti i činjenica koje se tiču bezbednosti novinara i da nakon toga predlažu konkretnije mjere
“Govor mržnje je krivično delo ako je usmeren prema licu koje se zalaže za ljudska prava, ali ne i ako je upućen novinarima. Da zaključim – postojeći pravni okvir daje previše prostora za proizvoljno i nedobronamerno tumačenje zakona, koje za posledicu ima da oni koji naude ili zastrašuju novinare ne odgovaraju za to”
