Šest meseci od sedmooktobarskog terorističkog napada Hamasa na Izrael i pogroma nad nedužnim civilima, te izraeskog rata “do istrebljenja” Hamasa koji će odmah potom uslediti u Gazi, ali i sve žešćih sukoba na Zapadnoj obali i sve učestalijih okršaja na izraelsko-libanskoj granici, stradanjima se ne nazire kraj. Naprotiv. Od prošlog vikenda je, na naizgled samo posredan način, u ratni vihor “zvanično” uvučen i Iran, kojim povodom je čitav svet zadržao dah našavši se najednom na rubu sasvim novog, potencijalno daleko šireg sukoba nezamislivih posledica
Da li je uopšte potrebno ponavljati? Pre nešto malo više od šest meseci, palestinska islamistička i teroristička organizacija Hamas je 7. oktobra prošle godine izvela iz Pojasa Gaze masovni teroristički napad na susedni Izrael, počinivši svojevrsni pogrom nad nedužnim civilnim stanovništvom ostavljajući iza sebe 1200 žrtava i više od 5000 ranjenih, a u zatočeništvo u Gazu odvodeći 250 izraelskih talaca.
foto: ap…i izraelska vojska
Posle šoka, neverice, zaprepašćenja, kao i spoznaje traume i bola u prvom redu Izraela i Izraelaca, ali i užasnutih reakcija čitavog sveta – uključujući široke segmente arapsko-muslimanskog javnog mnjenja naklonjenjog “palestinskoj stvari” – Izrael će pokrenuti nemilosrdnu odmazdu koja će s vremenom prerasti u bezočnu osvetu i temeljno uništenje Gaze, te sistemski progon i masakriranje ubogog palestinskog stanovništva “u zatvoru pod vedrim nebom” (u jednom trenutku biće potegnut i “ultimativni” kvalifikativ genocida). Jer, da podsetimo, Pojas Gaze – pod gotovo hermetičkom blokadom Izraela još od 2006. godine – pokriva teritoriju od jedva 365 km2 na kojoj živi 2,3 miliona stanovnika – što je čini najgušće naseljenom oblašću na planeti. Izraelska ofanziva na Gazu – shodno jedino dostupnim podacima Hamasa, u čiju verodostojnost sve manji broj ljudi sumnja – do sada je odnela više od 33.000 palestinskih života, od čega oko 13000 dece. Među žrtvama je i više od 180 humanitaraca samo UNRWA, ali i više od 100 palestinskih novinara i reportera, od kojih je njih 22 stradalo “na zadatku” shodno podacima Repotrera bez granica iz marta 2024. Konačno, smatra se da se u rukama Hamasa još uvek nalazi oko 130 izraelskih talaca, od kojih se za njih tridesetak sumnja da su stradali u izraelskim bombardovanjima.
(U nastojanju da francuskoj javnosti predoče razmere užasa i tragedije i Izraelaca i Palestinaca u Gazi, dvojica francuskih istoričara, među najeminentnijim francuskim poznavaocima Bliskog istoka, poslužili su se “zakonom velikih brojeva” sameravajući broj žrtava s obeju strana srazmerno francuskoj populaciji od oko 68 miliona stanovnika, konstatujući da je “u slučaju pogroma od 7. oktobra, situacija ista kao da je u Francuskoj, u jednom terorističkom napadu, ubijeno 10.000 ljudi, dočim se u slučaju stradanja Palestinaca radi o broju od milion Francuza, od čega 400.000 dece”).
Ipak, uprkos užasu razaranja, smrti i patnje i izraelske, a naročito palestinske populacije, pokušajmo makar da rasvetlimo i da aktuelni kontekst sagledamo, po mogućstvu, iz ugla “svih protagonista”, ne bismo li bolje razumeli suštinu ove trenutne faze “večnog rata” na Bliskom istoku, bez upuštanja u dalja istorijska dijalektička razmatranja “ko je prvi počeo”, koja bi nas u jednom trenutku neminovno odvela u biblijska i starozavetna, ukratko, “prepotopska” vremena.
HAMASOV TAJMING
Iako zvuči krajnje cinično, svi poznavaoci bliskoistočnih prilika saglasni su u tome da je Hamas izabrao “idealan” ako ne “poslednji” trenutak za svoj teroristički napad i još jedan brutalan pokušaj vraćanja fokusa međunarodne zajednice – šta god to u današnjem kontekstu značilo – na još nerazrešeno “palestinsko” pitanje.
Na unutrašnjem – izraelskom – planu, zaokupljen intenzivnom kolonizacijom Zapadne obale koja sve više podseća na “stari džemper koji su progrizli moljci”, a pod vođstvom svojih ekstremno-desnih koalicionih partnera u vladi (posebno tandemu Ben Gvir – Smotrič), a uz svesrdnu pomoć Caala, te slepo se uzdajući u tehničko-tehnološku sofistikaciju bezbednosnog sistema na granici s Pojasom Gaze, premijer Benjamin Netanjahu gotovo da je iz graničnog područja u potpunosti povukao oklopne jedinice i veći deo trupa, svodeći vojno prisustvo oko Gaze na krajnji minimum. Osim toga, veliki broj vojnika nalazio se na odsustvu povodom jevrejskog verskog praznika, što se ranije u Izraelu retko dešavalo, a što je postalo gotovo pravilo pod sukcesivnim Netanjahuovim vladama pod uticajem ekstremne desnice i ortodoksnih verskih ekstremista u njenim redovima. Izraelska granica u Pojasu Gaze ostala je takoreći “fizički nebranjena” osim haj-tek nadzornih sistema, koji su u odsudnom trenutku pokazali svu svoju ispraznost.
Na međunarodnom planu, palestinsko pitanje iščezlo je iz fokusa ne samo Zapada već i arapskih država, koje su se na tragu Abrahamovog sporazuma s kraja 2020. polako spremale na različite vidove “normalizacije” odnosa sa Izraelom. Da podsetimo, decembra 2020, na inicijativu tadašnjeg američkog predsednika Trampa, izvestan broj arapsko-muslimanskih država “normalizovao” je odnose s Izraelom – u prvom redu Maroko, Sudan, UAE i Bahrein, ostvarivši zauzvrat velike beneficije, kako u domenu ekonomske saradnje, tako prevashodno u domenu odbrane i afirmacije svojih suvereniteta novopečenim savezništvom sa SAD i Izraelom. Na primer, eskadrile F35, brojno oružje i obaveštajnu podrška za UAE, a za Maroko priznanje suvereniteta nad Zapadnom Saharom. Na korak od toga bila je i Saudijska Arabija, ista ona koja je nedavno, uz svesrdno posredovanje Kine, donekle “normalizovala” odnose sa svojim najljućim prekozalivskim neprijateljem, šiitskim Iranom.
foto: apPRE…
ARAPSKE DRŽAVE I “ARAPSKA ULICA”
Kako većina arapsko-muslimanskih država nema diplomatske odnose s Izraelom, zvanične reakcije ostale su uglavnom tihe, u najmanju ruku uzdržane, uz tek protokolarnu osudu Hamasovih zverstava. I arapsko javno mnjenje (kolokvijalno “arapska ulica”) poslovično naklonjeno “palestinskoj stvari”, ostalo je zgranuto Hamasovim postupkom. Međutim, bes i revolt koji je izazvala disproporcionalna osveta Izraela i masakriranje Gaze, vlasti brojnih arapskih zemalja vešto su kanalisale – ponekad i same organizujući “zvanične” protestne skupove podrške Palestini diljem arapskih prestonica. Jer većina ovih zemalja, nalazi se u najblaže rečeno delikatnoj ekonomskoj situaciji, gde je “prigodna” podrška Palestini lokalnim vlastima poslužila za “konsenzualno” skretanje pažnje s domaćih teškoća i problema na apstraktno i daleko pitanje mira na Bliskom istoku.
Ova konstatacija važi pre svega za zemlje Magreba, a posebno neposredne susede Izraela, od kojih Sirija i Liban samo održavaju privid funkcionalnih država, usled čega se ni libanski Hezbolah još ne usuđuje na radikalnije poteze spram Izraela, te Jordan – čije je 70% stanovništva palestinskog porekla – koji deli patnju Palestinaca još od 1949. godine i Nakbe (“velike katastrofe”) Palestinaca, od kojih je više od 750.000 (80% populacije) tada proteranih utočište potražilo u Jordanu, Siriji, Libanu i Egiptu. Pored veoma loše ekonomske slike, u Egiptu je situacija još teža. Naime, Izrael nastoji da Palestince iz Gaze na ovaj ili onaj način potisne preko južne granice prema Egiptu. Izraelska invazja na Gazu krenula je sa severa prema jugu, gde se danas samo u pograničnoj Rafi nalazi više od milion i po proteranih i izbeglih Palestinaca. Osim što strahuje od nezadrživog talasa izbeglica iz Gaze, Egipat najviše strahuje od rasipanja Hamasovih elemenata po odveć “rovitom” Sinaju, čemu nije potrebno dodavati činjenicu da je Hamas – kao direktan izdanak Muslimanskog bratstva – zakleti neprijatelj režima u Kairu. Tim povodom je – u cilju predupređenja izbegličke krize i njenog prekomorskog prelivanja u Evropu (kao onomad iz Sirije i Avganistana preko Turkse i Grčke) – pre dve nedelje i Ursula fon Der Lajen posetila Egipat s čekom na sedam milijardi evra pomoći.
foto: ap…I U TOKU RATA: Gaza
Zalivske monarhije ostale su uglavnom uzdržane, stavivši “na pauzu” normalizaciju odnosa sa Izraelom, a u iščekivanju kraja rata i njihovog “očekivanog” pre svega finansijskog angažmana na budućoj obnovi Gaze, za šta će biti potrebno na stotine milijardi njihovih petro-dolara. Uzgred, nijedna od država potpisnica Abrahamovog sporazuma nije opozvala sporazum niti raskinula diplomatske odnose s Izraelom. Konačno, tu je Katar, koji u ulozi “onog koji razgovara sa svima” igra ključnu ulogu u pregovaračkim procesima u cilju oslobađanja preostalih izraelskih talaca i postizanja prekida vatre u Gazi; pomenimo i to da politička vrhuška Hamasa, odnosno lider pokreta Ismail Hanije već godinama živi u Kataru, daleko od patnji i stradanja svojih sunarodnika u Gazi.
Očekivano, jedina zemlja koja je pozdravila Hamasov napad jeste Iran (iako nije unapred bio obavešten o namerama Hamasa) i njegovi saveznici i sateliti iz “osovine otpora” – Sirija, libanski Hezbolah, jemenski Huti i iračke šiitske milicije.
PORAZ IZRAELA
Pored neopisive traume koju je doživeo 7. oktobra, već pomenuti bezbednosni propusti označiće totalni krah izraelske vojne doktrine, a sve zajedno uzdrmaće samu suštinu postojanja Države Izrael – koja je i utemeljena s idejom da se Jevrejima obezbedi i garantuje bezbedan život na teritoriji Izraela posle svih pogroma s kraja 19. i početka 20. veka i konačno Holkausta iz Drugog svetskog rata.
U ulozi šefa ratnog kabineta Izraela u koju se s vidnim uživanjem uživeo, Benjamin Netanjahu poveo je rat do “istrebljenja” Hamasa, u cilju oslobođenja svih preostalih talaca i ponovno obezbeđenje mira, posebno na južnoj i severnoj granici Izraela. Za šest meseci intenzivnog ratovanja i temeljnog uništenja Gaze, te nepojamnog stradanja palestinskog stanovništva, Izrael još nije ostvario nijedan od proklamovanih ratnih ciljeva, a što se rat više produžava – podsetimo da Izrael nikada nije vodio ovako dugotrajan rat i da je izraelska vojska dimenzionirana daleko više kao ekspedicioni korpus za kratke i žestoke intervencije – Izrael se sve više suočava sa slabljenjem i potencijalnim gubitkom podrške svojih najbližih zapadnih saveznika.
Uzdržavši se od glasanja, čak su i SAD konačno prošlog 25. marta omogućile usvajanje – doduše neobavezujuće – rezolucije SB UN kojom se poziva na hitan prekid vatre i pružanje urgentne humanitarne pomoći stanovnicima Gaze, a sam Bajden izrazio je zabrinutost usled namere Izraela da izvrši konačni napad na Rafu, zapretivši Netanjahuu uslovljavanjem dalje američke vojne pomoći u odsustvu kredibilnog i izvodljivog plana ovakve operacije, uz garancije pune bezbednosti za palestinske civile.
Konačno, s obzirom na sve navedeno za šta će biti pozvan da odgovara pred nekim budućim parlamentarnim anketnim odborima, ali i suđenja za korupcionaške afere koje ga očekuju po okončanju sukoba i silazak s vlasti, ovaj rat sve više liči na privatni obračun Netanjahua s Hamasom, jer onog trenutka kada se rat bude završio, biće to i politički kraj Benjamina Netanjahua.
A SAD I IRAN
U svom nezadrživom hibrisu, nepredvidivi Netanjahu otišao je i korak dalje nego što su i najveći pesimisti mogli naslutiti. Naime, 1. aprila Izrael je izvršio napad na iranski konzulat u Damasku u kom je stradalo 16 ljudi, među kojima i nekolicina visokorangiranih oficira iranske Revolucionarne garde. Iako se spekuliše da o napadu Vašington nije bio obavešten, da stvari budu samo još komplikovanije, isto se tako spekuliše da je o napadu bila obaveštena Moskva – najpouzdaniji saveznik sirijskog režima, koja još od 2011. budno nadzire i brani sirijski vazdušni prostor – a s kojom Izrael od onda održava u najmanju ruku ambivalentne odnose.
Sve u svemu, shodno eksteritorijalnosti diplomatsko-konzularnih predstavništava, Iran se na temelju Člana 51. Povelje UN pozvao na pravo na samoodbranu, zapretivši odmazdom prema Izrealu. Ceo svet je zadržao dah, a svi – u prvom redu SAD – Iran pozvali na uzdržanost. No, Iran je u noći između 13. i 14. aprila ipak odgovorio kontranapadom lansiranjem više od 300 dronova, krstarećih i balističkih raketa sa svoje, direktno prema teritoriji Izraela.
Sva sreća, Izrael je uz svesrdnu pomoć svojih saveznika napad uspeo da odbije oborivši 99% projektila. Neko je već uspeo da izračuna kako je samo u protivraketnim aktima te noći potrošeno oko 1,2 milijarde eura – ne računajući sve avione koji su istim povodom bili podignuti. Anegdote radi, Francuska kao istorijski pobornik rešenja “dve države” u izraelsko-palestinskom konfliktu, te u nastojanju da odigra ikakvu zapaženiju ulogu u trenutnoj situaciji, našla se gotovo posramljena kada joj se Izrael, među ostalim saveznicima, zahvalio na pomoći u odbrani svoje teritorije. Mladi ministar spoljnih poslova Stefan Sežurne požurio je da pojasni kako je “Francuska samo obezbeđivala samoodbranu svojih baza i štitila vazdušni prostor svojih saveznika u regionu (Jordanu)”.
Naravno, nikom nije promaklo to što je napad tako “efikasno” odbijen i da je tim potezom Iran samo želeo da svima da do znanja svoju poziciju. Jer, šta da je umesto 300 bilo 3000 projektila (Iran ih ima nekoliko desetina hiljada), šta da su bili lansirani iz Iraka ili Sirije, šta da su u pitanju bili napredniji “šahid” dronovi koje Rusija inače koristi u ratu protiv Ukrajine… Sve su to retorička pitanja na koja ćemo možda, hteli to ili ne, dobiti odgovor ukoliko se Izrael odluči za “repliku na repliku”, možda odveć u međuvemenu “trenutka nastanka i objavljivanja ovog teksta”.
foto: ap…
DAN POSLE?
Ratu i stradanju u Gazi ne nazire se kraj. No, ono što najviše brine više nisu razaranja, patnja, smrt, mračne statistke i zastrašujuće slike i svedočenja koja nam iz Gaze pristižu, već šta će biti kad se rat jednog dana neminovno završi. Kakav će biti “dan posle”? U ovom trenutku, o tome gotovo da niko ne razmišlja, tome gotovo da se niko više i ne nada. Jer, danas je na prostoru Izraela i Palestine zavladala samo kristalno čista mržnja. Mržnja koju s rezigniranim pesimizmom konstatuje i Dov Alfon, direktor redakcije pariskog “Liberasiona” (nekada glavni i odgovorni urednik izraelskog “Hareca”): “Najveća tragedija 7. oktobra 2023. ogleda se u tome što posle traume oktobarskog pogroma, ogromna većina Izraelaca, uz zanemarljivu manjinu časnih izuzetaka, više nisu u stanju da Palestince uopšte pojme kao ljudska bića. Isto tako, bojim se da ni Palestinci, među kojima su brojni polagali nade u miroljubivo rešenje i suživot sa Izraelom, danas, ovako progonjeni, masakrirani i izgladnjeni, na Izraelce više ne mogu gledati kao na ljudska bića”.
Izgleda da smo se zaista vratili u “prepotopska” vremena. Ostaje nam još samo da se pouzdamo u ondašnju staru da “nada poslednja umire”.
Hamas – kratak CV
HAMAS (skraćenica od ḥarakat al–muqāwma al-ʾislāmiyya, u prevodu “Pokret islamskog otpora”, a kao reč, na arapskom znači revnost, zanos, entuzijazam) je palestinski islamistički i nacionalistički pokret osnovan decembra 1987, samo nekoliko dana po početku Prve Intifade – talasa masovnih nasilnih protesta pre svega mladih Palestinaca na Zapadnoj obali i u Gazi. Izveden iz Muslimanskog bratstva, do tada veoma prisutnog posebno u Gazi kroz gustu mrežu karitativnih organizacija kojima je Bratstvo pridobilo velike simpatije i poverenje stanovništva, a čije se delovanje temeljilo pre svega na dubokoj islamizaciji palestinskog društva, odnosno jačanje muslimanskog identiteta Palestinaca pored mahom sekularnog nacionalizma PLO-a Jasera Arafata(i srodnih palestinskih oslobodilačkih pokreta). Da podsetimo, Muslimansko bratstvo nije tražilo konfrontaciju s Izraelom, a još je manje težilo političkom delovanju u Palestini, što će Hamas iz temelja promeniti svojim nastankom.
Izrael je isprva tolerisao pojavu i islamističko delovanje Hamasa budući da je prvorazerdni cilj Izraela bio borba protiv PLO, kome je iz suštinski verskih razloga i sam Hamas bio oponent, a sve u duhu one stare “neprijatelj mog neprijatelja…”
Jedan od ključnih datuma razvojnog puta Hamasa jeste decembar 1992, kada je nakon pogibije jednog izrealskog graničara, Izrael odlučio da u južni Liban protera oko 400 militanata Hamasa i Islamskog džihada. Oni će tamo doći u dodir sa Hezbolahom – šiitskom “partijom Alaha” (Božjom partijom) – produženom rukom Irana u regionu, gde će osim vojne obuke i rudimenata strukturiranja oružanog otpora, pridobiti političku, finansijsku, a naročito vojnu pomoć Irana. Da podsetimo, od svog nastanka leta 1982. po izraelskoj invaziji južnog Libana u cilju neutralizacije palestinskih pokreta otpora koji su iz Libana dejstvovali po Izraelu – a koji će rezultirati rasplamsavanjem Libanskog građanskog rata koji će se okončati 2000. i povlačenjem Caala (izvorno Tzahal, naziv za Vojsku Izraela), Hezbolah će iz relativno marginalnog šiitskog pokreta otpora, uz svesrdnu političku, finansijsku, logističku i nadasve vojnu pomoć Islamske republike – izrasti u svojevrsnu “državu u državi” u Libanu, odnosno jednu od najuticajnijih političkih partija u Libanu i regionu, s izuzetno organizovanom kompletnom paradržavnom ekonomskom i socijalnom strukturom, a naročito mnogoljudnom i veoma dobro obučenom, opremljenom i motivisanom vojskom, istinskom opasnošću po Izrael – setimo se samo povlačenja Izraela 2006, nakon drugog upada u južni Liban.
Uslediće septembra 1993. potpisivanje izrealsko-palestinskog mirovnog Sporazuma iz Osla (koji su pod patronatom SAD Bila Klintona potpisali premijer Izraela Jicak Rabin i lider PLO Jaser Arafat), a koji predviđa stvaranje dveju država – Izraelske i Palestinske – u granicama iz 1967, odnosno shodno rezolucijama SB UN 242 (1967) i 338 (1973). Međutim, ovaj sporazum odbaciće i izraleska ekstremna desnica i ortodoksni jevrejski verski fanatici, baš kao i Hamas i druge (ne samo palestinske) islamističke organizacije i pokreti.
Ubistvom Rabina novembra 1995. koje je počinio pripadnik izraelske ekstemne desnice, te nakon zaoštravanja stavova u nastavku pregovora (1996–99) po pitanju povratka palestinskih izbeglica i statusa Jerusalima, počecima masovne nelegalne kolonizacije Zapadne obale u režiji izraelskih mesijanskih ekstremista, te konačno, po izbijanju Druge Intifade septembra 2000, sporazum iz Osla će i definitivno propasti, a svaka ideja stvaranja dveju država – po mnogima jedinog rešenja izraelsko-palestinskog konflikta – polako otići u zaborav. Druga intifada okončaće se početkom 2005. kada izraelski premijer Arijel Šaron nalaže evakuaciju 8000 jevrejskih kolonista iz Pojasa Gaze.
Propustivši izborni ciklus 1996, te nakon smrti Arafata 2004, Hamas odlučuje da izađe na palestinske parlamentarne izbore 2005. u nameri da se prevagom nad svojim rivalom Fatah-om (sekularnom partijom proizašlom iz PLO do tada na vlasti u oba palestinska entiteta) nametne kao jedini legitimni predstavnik Palestinaca i njihove borbe. Hamas na izborima odnosi neočekivanu pobedu (74 od 132 poslanička mesta), ali Fatah odbija ponudu da obrazuju vladu nacionalnog jedinstva. Uslediće žestoki sukobi i svojevrsni “mini” građanski rat u Gazi, kada će se palestinske vlasti pocepati na dva nepomirljiva tabora – sekularni Fatah na vlasti na Zapadnoj obali i islamistički Hamas u Gazi.
Od dolaska na vlast 2006 – od kada u Gazi izbori više nisu organizovani, Hamas sprovodi istinski teror nad populacijom Gaze, pritom redovno ispaljujući salve raketa prema susednom Izraelu – na koje će Izrael odgovarati nemilosrdnim bombardovanjima i povremenim upadima trupa u Gazu. Iste te 2006. Izrael će proglasiti blokadu Gaze – koja i dalje traje – a jedina slamka spasa za privid državne uprave i napaćeno stanovništvo potpuno odsečeno od ostatka sveta biće finansijska pomoć Katara – 30 miliona dolara mesečno, koji su u koferima pod pratnjom izraelske policije i tajnih službi bili direktno predavani u ruke Hamasovim vladarima Gaze. Osim finansijske pomoći Katara, Hamas će uživati i ogromnu finansijsku i vojnu pomoć Irana i iranske revolucionarne garde. Iako ključan igrač iranski sponzorisane “osovine otpora” Izraelu koja obuhvata Siriju, Liban (Hezbolah), brojne iračke šiitske milicije te jemenske Huti pobunjenike, Hamas (kao sunitski islamistički pokret) nije uvek bio potpuno “na liniji” – stavivši se na stranu pobunjenika protiv Bašara El Asada u Siriji, te na stranu jemenskih vlasti u borbi protiv Huta.
Hamas danas čine dva krila – političko i vojno (brigade Al Kasam), a njegovo delovanje temelji se na izrazito antisemitskoj, anticionističkoj i antizapadnoj (anti-niz nastaviti po nahođenju) Povelji koja kao glavni cilj proklamuje uništenje Države Izreal i uspostavljanje Palestine kao islamske države u svojim drevnim granicama od reke Jordan do Sredozemlja. Hamas će svoju povelju donekle redigovati 2017. godine prihvatanjem neminovnosti postojanja “cionističkog entiteta” (u prevodu Izraela) kao rezultat izvesnog konsenzusa kako u palestinskom, tako i brojnim arapskim zemljama i društvima posebno u regionu. Uprkos tome, kao i deklarativnim pomirljivim javnim istupima vođa Hamasa poslednjih godina glede postojanja Izraela, u stvarnosti se ništa u nastupu i delovanju Hamasa nije promenilo.
Tridesetak zemalja – pre svega zapadnih, odnosno EU, SAD i njihovi zapadni partneri – Hamas smatraju terorističkom organizacijom, za razliku od velike većine zemalja članica UN (Rusije, Kine, Brazila, ali i Norveške i Švajcarske, ukratko svih afričkih i većine latinoameričkih i azijskih država), koje mnogi obuhvataju danas odomaćenom floskulom o “globalnom jugu” (spram “kolektivnog zapada”).
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Premijer Hrvatske Andrej Plenković je nakon održanog Predsedništva Hrvatske demokratske zajednice kazao da će predložiti Saboru da predsednički izbori budu 29. decembra. Predsednik Milanović za to vreme ukazuje na postojanje korupcije u Vladi Hrvatske
Predsednik Rusije Vladimir Putin se na taj potez odlučio nakon što je američki predsednik Džozefa Bajdena dozvolio Ukrajini da pogađa mete unutar Rusije raketama većeg dometa koje isporučuju SAD
Novoizabrani predsednik SAD Donald Tramp je u nekoliko navrata tvrdio da će deportovati najmanje 15 miliona, pa čak i čak 20 miliona ljudi koji se ilegalno nalaze u SAD
Za hiljadu dana rata u Ukrajini ubijeno je desetine hiljada civila, među kojima i najmanje 659 dece. Političarima i generalima ne fali ni dlaka s glave
Američki predsednik Džozef Bajden dozvolio je Ukrajini da gađa Rusiju američkim oružjem dugog dometa. Donald Tramp je najavljivao smanjenje pomoći Ukrajini, a sada mu sledi još teži težak zadatak, da spreči globalnu konfrontaciju
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Direktan napad Irana na Izrael je presedan u višedecenijskom sukobu dva arhineprijatelja. Izrael se, za sada, uzdržao od nesrazmerno ubitačnog odgovora, što je takođe presedan. Razlog tome je što su Izraelci uz pomoć Amerikanaca, Britanaca i Francuza neutralisali 99 odsto jata iranskih dronova, krstarećih i balističkih raketa pre nego što su pogodile ciljeve
Međuvreme
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!