Zamislite Arnolda Švarcenegera kako u Terminatoru neustrašivo, na tečnom makedonskom, izgovara „Ke se vratam“. Ili Klinta Istvuda koji ulazi u salon, dodiruje obod šešira, a zatim kaže „Merhaba“. Konačno, ako se zateknete u nekom hotelu u Rimu i uključite televiziju, postoji opravdana bojazan da će Džon Vejn uskliknuti „Ciao, ragazzi“. To se zove sinhronizacija.
No, posebno su živopisni primeri (doduše, iz prošlosti) u kojima isti glas, recimo na poljskom, izgovara sve replike u filmu. I muških i ženskih likova, i starih i mladih, pa tako isto zvuče i baka i unuk. Dodatni problem je bio što se „čitač-sinhronizator“ ne udubljuje. Ton je nepromenjen, isti od prvog do poslednjeg minuta. Od onih pravila dikcije, koje je učio svako ko je išao u dramsku sekciju u osnovnoj školi ni traga.
Danas, svakako, u većini evropskih zemalja gde vlada sinhronizacija kao u Nemačkoj ili Italiji, posao je dobro odrađen. Glasovi su uklopljeni sa pokretima usana, glumci se trude da „zvuče“ baš kao oni kojima kradu odnosno daju glas. Svakako da to ima svojih prednosti. Ekran nije prekriven tekstom. Zatim, pri prevodu filma postoji ograničeni broj karaktera za jedan titl i njegovo trajanje, pa onda prevodilac mora da „juri kontekst“. Pri sinhronizaciji to nije slučaj. Gledaoci se manje naprežu kada ne moraju i da čitaju te će zapaziti više detalja u samom filmu. Konačno, tvrde neki, tako se čuva i obogaćuje maternji jezik (mada ne shvatam zašto se jezik obogaćuje slušanjem, a ne i čitanjem istog teksta). Sinhronizacija je, logično, znatno skuplja.
Za one koji su navikli na titl, sve drugo deluje smešno i(li) tragično. Dosta glumaca ima specifičan glas i intonaciju pa je pokušaj njihovog „skidanja“ osuđen na propast. Što se tiče crtanih filmova, svakako da je sinhronizacija potrebna. Istini za volju, teško da mogu da zamislim Duška Dugouška bez Nikole Simića. A znaju gledaoci Bube u uhu koliko bi se raznežili kada bi Simić u nekom trenutku u predstavi, bez najave i razloga, kazao „Šefe, koji ti je vrag?“.
No, pre nekoliko godina Evropska komisija je sprovela istraživanje „Evropljani i njihovi jezici“. Cilj je bio da se utvrdi koliko stanovnika evropskih zemalja može da se sporazumeva na jeziku koji im nije maternji. Na prvi pogled se vidi da zemlje u kojima se titluju filmovi stoje bolje od ovih drugih, najpre kada je u pitanju engleski jezik. Na vrhu su skandinavske zemlje, a građani Holandije, Hrvatske ili Slovenije su mnogo, skoro duplo, „govorljiviji“ na engleskom od stanovnika Italije, Francuske, Španije, Turske ili Mađarske. Srbija nije bila uključena u istraživanje, ali bismo mogli pretpostaviti da smo u uspešnijem taboru. Poslovično uporni i vredni Nemci su, i pored sinhronizacije, na sredini liste. Previše bi pojednostavljeno bilo svesti nivo znanja stranih jezika na gledanje televizije, ali svakako da ima nekog udela ako se strani jezik sluša od ranih godina. Što mi, u Srbiji, dobro znamo.
Ako neko možda ne veruje Evropskoj komisiji i njihovom istraživanju, dovoljno je da prošeta ulicama Pariza ili Budimpešte i pokuša da pita za put, a potom sedne u restoran da naruči nešto za piće i jelo.
Znam, mnogi će reći : „Umeju oni da govore engleski, ali neće.“ Nisam uverena.
Istina jeste da Francuzima teško pada to što neki stranac ne govori njihov jezik. Koliko god ih ubeđivali da ne govorite francuski, oni će nastaviti da vam objašnjavaju to što ste ih pitali, baš na francuskom. Jedna od mojih skorašnjih strategija je bila da, ukoliko neko počne da priča sa mnom na francuskom, i pored mog izvinjenja i nezgrapnog Je ne parle pas frannjais, odgovoriću na srpskom. I tako bi. Pitam ih na engleskom, oni se raspričaju „bla-bla-bla-bla“ na svom maternjem onako milozvučno, ja njima uz smešak „Hvala vam mnogo, ali ništa vas ne razumem“. Gledaju zbunjeno. Vide da ipak ne pričamo engleski.
Najstrašnije je objasniti u restoranima šta hoćeš da pojedeš ili popiješ. Koleginica mi je pre neki dan ispričala kako su ona i njeni prijatelji seli u lep pariski restoran, uzeli jelovnik i shvatili da ne razumeju ništa. Pozvali su konobara koji, po pravilu, nije znao engleski. Onda je on pozvao šefa kuhinje koji takođe nije znao engleski. I šta onda? Odlučili su da se koriste univerzalnim jezikom. Da bi saznali šta je šta na meniju, pokazivali bi prstom na jelo, a onda su i oni i šef kuhinje mukali, kokodakali, groktali.
Moj problem je bio što tokom boravka u Parizu nisam smela da jedem jaja i mleko. E, to je stvarno teško objasniti.
Ovaj članak je napravljen uz podršku Evropske unije. Sadržaj ovog dokumenta je isključiva odgovornost nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske unije. Projekat („Vrline života u porodici evropskih naroda“) finansira Evropska unija kroz program Medijski fond u okviru evropskih integracija, kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji a realizuje BBC World Service Trust.
