U nepunih mesec dana serija ozbiljnih pograničnih incidenata radikalno je pogoršala međudržavne odnose, snizivši ih na najniži nivo (od međusobnog priznanja 1991. godine). Bliski susreti policijskih patrolnih čamaca na spornom delu mora, čarke i propali pregovori ribara, vatromet međusobnih uvreda koje su mediji širili poput požara, pretnje miniranjem onog dela voda koje obe strane smatraju svojim, zveckanje oružjem i sve češće pominjanje rata, topovnjača i „izglednog“ zatvaranja granica – sve su to faktori koji su doveli do hapšenja i presuda, s jedne strane, odnosno diplomatskih nota i prijava Evropskom sudu za ljudska prava – s druge strane.
Sve ovo poslednjih sedmica postalo je uobičajeni način „komunikacije“ između službene Ljubljane i Zagreba. Nedavni, na vrat-na nos isposlovani susret Janeza Drnovšeka i Ivice Račana jedva da je povratio minimum poverenja i zakrpio beznačajno mali deo glavnine onih toliko važnih ugovora koje su pre više od godinu dana u Rijeci utanačili i parafirali premijeri Slovenije i Hrvatske.
UZAVRELE STRASTI: Na političkom planu sve je otišlo k vragu u trenutku kada šefovi vlada (s obe strane granice) nisu uspeli „da prodaju“ sporazume koje su parafirali u Rijeci političkim partnerima u matičnim državama. Sporazum o granici, nuklearki Krško, kao i malogranični sporazum, bili su deo „vezane trgovine“. Prema njoj je Slovenija trebalo da dobije toliko željen pristup međunarodnim vodama u Jadranu, dok je Hrvatska isposlovala korekcije u kopnenom delu granice, nabavku jeftine struje iz Krškog (i to bez obaveze da participira u skladištenju nuklearnog otpada), kao i liberalan režim na granici. Nije tajna da je Drnovšek bio nešto srećnije ruke jer je, uprkos protivljenju političkih partnera i opozicije, uspeo da progura sporazum o malograničnom prometu, kao i sporazum o nuklearki Krško, kroz parlamentarnu proceduru. Stvar se zaglavila s druge strane, tačnije, u hrvatskom Saboru, prvenstveno zbog sporazuma o malograničnom prometu pošto je predviđao olakšice za slovenačke ribare (dozvoljen ribolov sve do Umaga) uprkos ugodnostima koje je predviđao za hrvatske državljane na kopnu (zbog realne opasnosti od uvođenja šengenskog režima posle ulaska Slovenije u EU). Ukratko, sporazum o granici, koji su jula prošle godine parafirali Račan i Drnovšek (tzv. Riječki sporazum) sada je i zvanično otkazan – pismom hrvatskog premijera slovenačkom predsedniku vlade.
Razlog debakla „sporazuma decenije“ je, blago rečeno, farsa za sebe; jednostavno – politički prilično oslabljeni Račan nije uspeo da ubedi kritičare, a posebno ne one s desnice, da su postignuti dogovori korisni i prihvatljivi za Hrvatsku. Dodatnu municiju za unutarhrvatske rasprave pružili su, paradoksalno, Slovenci kada je postalo jasno da je zaustavljen proces ratifikacije sporazuma o nuklearki Krško. Koliko je nepoverenje dveju država, dokazuje činjenica da gotovo sigurni sporazumi pucaju preko noći kada postane jasno da se druga strana „zagrejala“ za neki od njih. U nastaloj situaciji jedan od većih paradoksa jeste u tome što je upravo hrvatska vlada tokom poslednje tri godine insistirala da Slovenija što pre ratifikuje malogranični sporazum (popularno: SOPS). Zbog toga je u Sloveniji rečeni sporazum opstruiran, sve zahvaljujući oceni Narodnjačke partije (braća Podobnik) da „prejudicira“ granicu, znači – štetan je po Sloveniju. A onda se najednom sve okrenulo naglavce – prvo se Drnovšek malo raspitivao kod kolega u Zagrebu da li je moguće dugi red bizarnih sporova razrešiti ratifikacijom pomenutog sporazuma u Saboru. Iz Zagreba je, međutim, stigao negativan odgovor.
U međuvremenu je postignut tanak uspeh, sve kako bi se smirile pregrejane strasti. Nekako je dogovoren privremeni tromesečni dogovor o ribolovu zajedno s „kodeksom ponašanja“ ribara, dokument koji su potpisale slovenačka i hrvatska vlada. Hrvatski ribari dogovor već sada smatraju „nevažećim“ pošto taj treba da odredi pravila ribolova u spornom morskom „trouglu“, pojasu koji svojataju obe države a u kome bi (do daljnjeg) ribarske brodice smele da love ribu svaka u skladu sa zakonodavstvom matične države, bez kontrole jedne ili druge pogranične policije.
POTAPANJE BRODICA: Loše vreme sprečilo je novi krug bliskih susreta na moru (ponedeljak, 23. septembar). Bio je to još jedan dan D kada su slovenački ribari planirali da opet „krenu s mrežama“, a hrvatski u kontru – otkazali dalje pregovore. Ako izuzmemo buru kao element sprečavanja razmirica na moru, ljudski faktor ne obećava baš mnogo, a i političari su odustali od podsećanja da ima nade za brzo rešavanje spora. Inicijalna kapisla za poslednju eskalaciju u Piranu bili su nasadi školjki (za hrvatsku stranu), odnosno Joško Joras, slovenački državljanin i odbornik koaliciono-vladajuće Narodnjačke partije, koji se posle raspada SFRJ zajedno sa svojom kućom našao na „ničijoj zemlji“, koju Hrvatska smatra svojom teritorijom.
Što se školjki tiče, još u maju ove godine slovenačko ministarstvo spoljnih poslova poslalo je u Zagreb nekoliko diplomatskih nota u kojima ljuto protestuje zbog koncesija za njihovo gajenje u Piranskom zalivu. Jasno – one narušavaju „teritorijalni integritet“ Slovenije. Zauzvrat, zvanični Zagreb počinje još rigorozniju kontrolu polovine Piranskog zaliva, baš onog dela koga se u više ponuda Ljubljani već odrekao. Nije se dugo čekalo da Slovenija odgovori na izazov. Slovenački zemljišni fond je u avgustu potpisao ugovor s Joškom Jorasom iz Mlina, kojim mu daje koncesiju na korišćenje dva i po hektara zemljišta jer želi da gaji konje. Ne bi to bilo ništa spektakularno da se zemljište ne nalazi južno od Dragonje, dakle, u Hrvatskoj, bar kako to vodi hrvatski katastar i pripadajuća država. Hrvatska faktički još od 1991. godine kontroliše te parcele iako su u slovenačkom katastru upisane kao deo piranske opštine!
Poruka Drnovšekovog kabineta bila je očekivana – ukoliko ne važi ono o čemu smo se dogovarali na moru, onda ćemo se i mi ponašati kao da su četiri zaseoka uz južnu granicu – naša. Slovenačka štampa je u letnjoj šemi „izvoz“ slovenačke kljusadi na Jorasovu njivu označila kao pobedu plus dokaz slovenačkog suvereniteta na spornom zemljištu, a onda je Hrvatska uzvratila udarac i uhapisla srećnog vlasnika konjskog stada na ničijoj zemlji. Povod? Pošto Joško Joras ne priznaje suverenitet Hrvatske, tokom godina se nakupilo kazni u visini od oko 800 eura, što on stoički odbija da plati, kao što ne priznaje ni sedam prekršaja, za koje su mu globe izrečene. Novčane kazne su zato pretočene u mesec dana zatvora. U Sloveniji se podigla bura; Rupelovo ministarstvo spoljnih poslova osniva poseban fond za „slovenačke građane, žrtve protivpravnih postupaka stranih država“ i prijavljuje Hrvatsku zbog povreda ljudskih prava Savetu Evrope. Dalje, Rupel piše kolegi Piculi, ali ministar spoljnih poslova Hrvatske Tonino Picula javno s indignacijom odbija predlog slovenačkog kolege Rupela da se sretnu i razmotre problem. I dok su Rupel i Picula izdašno koristili domaće medije za razmenu pljuvačke, slovenački mediji otkrivaju da je Jošku Jorasu u zatvoru uskraćeno pravo da čita slovenačke novine te da je hrvatsko pravosuđe dalo originalan doprinos shvatanju pojma pravne države donošenjem odluke o „trajnoj kućnoj istrazi“ u pogledu salaša Joška Jorasa, što znači da hrvatska policija ima mogućnost da bilo kad upadne u kuću Jorasovih i konfiskuje, recimo, slovenačku zastavu, koja tako drčno visi s pročelja. Onda je Joras krenuo da štrajkuje glađu, pa je premešten u Zagreb odakle je posle 15 dana pušten na slobodu i predat slovenačkoj policiji. Odmah je prebačen u glavnu zdravstvenu ustanovu u državi – Klinički centar u Ljubljani, odakle je ubrzo pušten kući. Ni tom prilikom Joras nije odustao od svoje uobičajene prakse – hrvatskim policajcima nije pokazao nijedan dokument zato što „živi u Sloveniji“ i „ne priznaje“ granični prelaz Sečovlje.
U jeku slovenačke kampanje „za Jorasa“, hrvatski ribari u neobičnoj avanturističko-gusarskoj akciji na otvorenom moru sred Piranskog zaliva opkoljavaju grupu slovenačkih ribara, cepaju njihove mreže i verbalno ih bombarduju u stilu „terajte se iz našeg mora“. Tu negde je bio i patrolni čamac hrvatske policije, dok je slovenačka strana u tom pogledu permanentno indisponirana pošto je ponos slovenačke morske policijske flote (gliser) na popravci tako da patrola raspolaže samo jednim gumenim čamcem, sa sve zastavicom. Dok je trajalo huškanje s obe strane granice, nije nedostajalo izjava koje su mirisale na barut i paljevinu. Poslanici u hrvatskom saboru i zvaničnici iz Račanove vlade zatražili su da u Piranski zaliv uplovi „raketna topovnjača Krešimir IV“ i konačno napravi red, a u Sloveniji su ponovo procvetale ideje o zatvaranju granica prema južnom susedu. Rat je, bar virtuelno, već bio u izgledu. Naime, na nekim sajtovima se ubrzo pojavila igrica „potapanje slovenačkih ribarskih lađica“. Princip igre je više nego jednostavan – hrvatskim topom na hrvatskom postolju treba potopiti što više „ribarica“ sa slovenačkim zastavama. Igrica i njena kopija su se brzo odomaćile i na nekim slovenačkim sajtovima, a komentari i međusobne uvrede, koje upućuju autori s obe strane granice bude neprijatno sećanje na nešto već viđeno.
„J… ti tvoju jadnu državu, koju za sat vremena možeš prehodati… Ljubljanu ćemo pregaziti, a Sloveniju zapaliti…“, poručuje jedan od autora iz Hrvatske oduševljen miniranjem slovenačkih brodica. „Nadam se da će se Sloba jednom vratiti iz Haga da dovrši posao. A ako ne, ima ih još milion koji jedva čekaju na svoju priliku. Nadam se da će biti temeljiti“, poručuje nepotpisani pisac iz Ljubljane. „Ja bih sve nuklearne otpatke dovezao na Trdinov vrh i onda ga prepustio Hrvatskoj“, uzvraća kolega iz Slovenije. I tako dalje, strane i strane izliva čiste ljubavi u kojima se izdašno pominju „ustaše“, „alpski Srbi“, „njofre“, preti što paljevinom Kočevja, što Dalmacije, i u kojima se žalosno često u vidu svedoka, neprijatelja ili budućih saveznika pominju i nekadašnja braća Srbi.
OD PREVLAKE DO PIRANA: Srećom, 10 godina bezmalo uspešne saradnje Slovenije i Hrvatske na gotovo svim područjima, kao i zajednička težnja obeju država da se što pre pridruže Evropskoj uniji doprinele su otrežnjenju. Za sada je to dovoljno velika prepreka za ponovno varničenje i pretvaranje primitivizma u širi konflikt. Radikalce s obe strane granice ponovo kontrolišu i neutrališu liberalni intelektualni krugovi. Uprkos tome, sve što smo videli (i čuli) u poslednjih mesec dana navodi na zaključak da još uvek nije moguće sasvim isključiti neku novu eskalaciju konflikta. Treba podsetiti da su još 1994. godine poslanici Dimitrij Rupel, Zmago Jelinčič i Zoran Thaler prvi put na svoju ruku posetili „sporne zaseoke na južnoj granici“, kao ni da slovenačkoj desnici nije strana ideja o odlučnijem odgovoru na hrvatske „provokacije“. Bajukova vlada je u svom blic-mandatu 2000. godine, na primer, samo nekoliko dana pre nego što ju je zamenila liberalnija Drnovšekova ekipa, usvojila zaključak prema kome treba osigurati „stalno prisustvo policije na levom bregu reke Dragonje u katastarskoj opštini Sečovlje“. Zaključak nije realizovan samo zahvaljujući hladnim glavama u vrhu slovenačke policije pošto je procenjeno da bi pokušaj prelaska slovenačkih snaga u Sečovlje neminovno vodio u okršaj s hrvatskom policijom…
Da ne bude nesporazuma – ni politika hrvatske vlade nije ništa bolja. Impozantan broj povučenih ili jednostrano otkazanih sporazuma u Sloveniji je protumačen kao dokaz prevrtljivosti hrvatskih vlasti, što u startu potkopava napore za sporazumno rešavanje sporova. Ono što jeste zanimljivo jeste da hrvatska politika na svojoj severnoj granici ne mari za principe koji su tako važni na njenoj južnoj granici. Slovenačke stručnjake otuda brine činjenica da Hrvatska na delu granice sa Slovenijom namerava da zadrži teritoriju koja joj de facto pripada, dok na jugu, prema Bosni i SRJ, na spornim delovima granica priznaje katastarski određene međe tamo gde joj to odgovara. Zato slovenačka strana, svesna činjenice da rešenje problema Piranskog zaliva onemogućava i složena problematika morske granice između Hrvatske i Bosne i Hercegovine (Neum) te SRJ (Prevlaka), sve glasnije protežira ideju da pitanje podele Jadranskog mora nije moguće rešiti pregovorima, nego u okviru posebne međunarodne konferencije.