Za “Vreme” iz Njujorka
Jutarnje vesti na podkastima, koje su postale dnevni ritual stanovnika Njujorka na putu do posla, neće otkriti da se u Srbiji bilo šta dešava. Ništa više neće doneti ni emisije Si-En-Ena nakon njihovog povratka kućama, niti večernje prelistavanje “Njujork tajmsa”, čija se štampana izdanja još uvek prodaju sa namirnicama u bodegama, tako da je mnogima ostalo nejasno na šta je mislio poznati kolumnista prestoničkog dnevnika kada je nedavno govorio o urušavanju američke demokratije, građanima koji to pasivno posmatraju i marširanju ljudi po srpskim gradovima. “A ovde, cvrčci”, rekao je Dejvid Bruks, aludirajući na muk ovdašnje javnosti i muziku noćnih stvorenja koja dopire iz daljine.
Tišina ne vlada samo na ulicama i u medijima, već i u državnoj administraciji koja, zauzeta svojim poslovima, ne mari za ono što se dešava izvan granica zemlje.
Kako bi se i moglo reći nešto drugima, kada na zvaničnoj Fejsbuk stranici Bele kuće stoji post sa društvene mreže Truth sošl, post u kome predsednik Donald Tramp, u uniformi pukovnika Vilijema Kilgora iz filma Apocalypse Now, poručuje kako “voli miris deportacija u zoru…”, dok se u pozadini naziru obrisi grada Čikaga obasjanog narandžastim odsjajima eksplozija i helikopteri koji lete u bojnoj formaciji?
Što bi rekao Grandson, čiji se njujorški nastup sa nestrpljenjem iščekuje, “pogledao sam današnje vesti, biti deo ljudske vrste je izgubljena partija u kojoj smo prisiljeni da igramo…” Koga put nanese, neka svrati do Bruklina sledećeg meseca, njegova nova numera Brainrot uvek zatalasa publiku tokom koncerata. Zatupljivanje o kome on govori postalo je globalni fenomen, mada su razlozi za to što ovdašnji mediji zanemaruju činjenicu da se Srbija nalazi na pragu građanskih sukoba mnogo jednostavniji.
To nije posledica bilo kakve zlovolje prema toj državi, što bi se moglo pomisliti tragom tlapnji o nekakvom antisrpskom raspoloženju u SAD, jer toga nema. To je samo jedna od narcisističkih predrasuda žitelja Srbije o vlastitoj važnosti, građane ove zemlje niko nije pitao ništa o dvadesetak vojnih operacija širom sveta u kojima je Amerika učestvovala poslednjih godina, oni ne gaje netrpeljivost ni prema onima sa kojima su imali mnoga gora istorijska iskustva. O Srbiji znaju koliko i o ostrvskim zemljama sa par hiljada stanovnika koje su rasute po Pacifiku, Nikola Jokić je mnogo poznatiji od Aleksandra Vučića, “balkanskog kasapina” pominju samo oni vremešniji kada shvate da nosite njegovo ime koje oni, sa vidljivim ponosom, umeju da izgovore pravilno. Pravi razlozi iz kojih Si-En-En nema novinarsku ekipu u Beogradu, a “Njujork tajms” piše o glavnom gradu Srbije u kontekstu utakmice sa Andorom, nalaze se negde drugde, jer ova dva medija nisu izuzetak.
AI JAVLJA
Slično je i sa najgledanijim televizijama, bilo da je reč o Foks njuzu (Fox News), Em-Es-En-Bi-Siju (MSNBC), En-Bi-Siju (NBC), Si-Bi-Esu (CBS) ili Ej-Bi-Siju (ABC), gde se tek povremeno mogu naći agencijske vesti Asošijeted presa (AP) o “nasilnim policijskim akcijama protiv mirnih demonstranata”, “zahtevima studenata za održavanje prevremenih izbora, slobodu medija i vladavinu prava”, dok vlast njihove akcije “predstavlja kao pokušaj destabilizacije zemlje” i “terorističke akte”. “Vol Strit Džornal” (The Wall Street Journal) poslednji put se pozabavio Srbijom dok je pokušavao da dokuči kojih je to šest ratova okončao predsednik Donald Tramp, uključujući i njegovu priču o “najavi velikog sukoba Srbije sa Kosovom”, dok je “Vašington post” (The Washington Post) objavio zadnji tekst svog novinara o politici Beograda kada se govorilo o spremnosti KFOR da reaguje u slučaju ugrožavanja stabilnosti na južnoj granici.
Novo vreme donelo je i nove navike, tako da publika “Vašington posta” može da čita i ono što ne piše u novinama. Zahvaljujući Post AI opciji, pretplatnici mogu da saznaju “kako je Srbija nedavno suočena sa velikim protestima, sa desetinama hiljada demonstranata koji su u martu 2025. ispunili ulice glavnog grada Beograda”, a da su demonstracije usmerene protiv vlade predsednika Aleksandra Vučića i načina na koji je odgovorio na urušavanje nadstrešnice železničke stanice u novembru, u kojem je bilo žrtava. Post AI objašnjava da “demonstranti zahtevaju odgovornost i optužuju zvaničnike za korupciju i loše upravljanje”, dok “vlada odbacuje kritike”, a Vučić proteste pripisuje “stranom mešanju”. “Iako su demonstracije uglavnom mirne, bilo je i sukoba između demonstranata i provladinih agitatora.”
Ako neko Postov AI priupita ko je odgovoran za sve to, stići će informacija da su protesti reakcija na postupanje vlasti nakon nesreće na železničkoj stanici, kao posledica “korupcije i lošeg upravljanja”. (…) “Demonstracije su prerasle u masovni pokret širom zemlje zbog nepravilnosti u radu vlade i slabog institucionalnog nadzora. Vlast je ispunila deo zahteva demonstranata, ali protesti se nastavljaju sa zahtevom za suštinskim političkim promenama u zemlji.”
SRBIJA KAO UZOR
Koliko su stvari u ovom svetu postale ispreturane, ne pokazuje samo to što jedan od najuticajnijih kolumnista navodi proteste u Srbiji kao uzor uspavanoj Americi, već i to što je poznata televizijska voditeljka, politička komentatorka i spisateljica Rejčel Medou, u svojoj nedavnoj emisiji nazvala srpskog predsednika nekom vrstom “tamošnje verzije Donalda Trampa”.
“Autoritarni lideri i diktatori uvek su korumpirani”, kaže ova dobitnica nekoliko Emija, postavljajući pitanje: “Zašto mislite da žele da eliminišu vladavinu prava? Da ne bi morali da poštuju zakone – jer su lopovi. To je pravilo bez izuzetka: diktatori i autoritarci kradu od naroda”, smatra Medou.
No, sve demokratije liče jedna na drugu, a populističke vladavine dolaze u raznim oblicima i formama, tako da reči ove novinarke treba uzeti sa zrnom soli. Predsednički mandat Donalda Trampa nije alegorija, već jedinstvena priča. U jednom od njenih poslednjih poglavlja stoji da je Odbor za nadzor Predstavničkog doma upravo dobio rođendansku knjigu Džefrija Epstina u kojoj se navodno nalazi i Trampova čestitka, što je on uporno poricao i tužio za klevetu “Vol Strit Džornal”, koji je prvi objavio informacije o tome.
Demokrate su sada objavile fotografiju seksualno sugestivne poruke sa konturama ženskog tela i na njoj nosi potpis sličan onome koji se nalazi na predsedničkim uredbama potpisanim “šarpi” flomasterom, mada Trampovi saradnici sve to poriču. Svega par dana pre toga, sud je odbacio predsednikove tarife kao protivzakonite, suspendovao njegovu uredbu kojom je, na osnovu Zakona o stranim neprijateljima, pokušao da izbaci iz zemlje milione ilegalnih imigranata; predsednikova odluka o upotrebi vojske u Los Anđelesu proglašena je nezakonitom, pokušaj ukidanja državljanstva na osnovu rođenja ponovo je vraćen na razmatranje lokalnim sudovima, dok je tokom procesa u Bostonu poništena odluka državne administracije o ukidanju grantova za Harvard.
Za to vreme Bela kuća pretresa izložbene postavke čuvenog Smitsonijan muzeja u Vašingtonu u potrazi za “neprimerenom ideologijom”, raspušten je čitav Upravni odbor Kenedi centra, smenjeni su čelnici državnog arhiva i Kongresne biblioteke, a direktor Nacionalne galerije portreta prisiljen je da podnese ostavku.
No, ni pesma cvrčaka ne može da se sluša beskonačno dugo, guvernerka Federalnih rezervi Liza Kuk odbila je da se povuče i pokrenula tužbu protiv predsednika koji pokušava da je smeni, dok direktorka Centara za kontrolu i prevenciju bolesti Suzan Monarez pravnim putem osporava svoje razrešenje sa rukovodećeg mesta.
Čitav drugi mandat Donalda Trampa obeležilo je pomeranje granica predsedničkih ovlašćenja i testiranje koliko daleko može da se ide u nametanju političke volje i čitavog jednog sistema vrednosti građanima Amerike, mada ne treba gajiti nade da će se sve preokrenuti preko noći nakon kraja njegovog mandata. Potpredsednik Džej Di Vens bi mnogo doslednije sprovodio konzervativnu agendu, koja je dobila ubedljivu podršku na izborima. Sve to je samo deo globalnog procesa uspona populističke internacionale širom sveta, za čiji su uspeh delom odgovorne progresivne elite koje su bile na vlasti, a svet su suštinski učinile boljim samo za najbogatije i sebe.
AKO NEKO OPALI
Bez obzira na to, građani Amerike strepe šta bi se moglo dogoditi kada predsednik Donald Tramp, u svom zanosu pogrešnog razumevanja antiratne poruke filma Apocalypse Now, pošalje Nacionalnu gardu u Čikago, tim pre što guverner Ilinoisa Džej Bi Pricker otvoreno poručuje da je to nezakonita akcija i poziva stanovnike ovog grada da snimaju aktivnosti imigracione službe kao potencijalni dokaz ilegalnog delovanja državne administracije. Šta bi se moglo dogoditi ako neko, u zemlji koja ima više komada oružja u privatnom posedu nego stanovnika, slučajno ispali hitac, ili ako neko od pripadnika specijalnih snaga u Srbiji opali prema građanima?
Koliko god se činilo da je Srbija na rubu građanskog sukoba, nema naznaka da će se uskoro bilo šta dogoditi. Ne samo što istorijski procesi traju dugo pre razrešenja nego i zato što je početak nečijeg kraja daleko od same završnice. To nemaju problem da razumeju samo građani Njujorka kada slušaju prestoničke novinare koji govore o marširanju ljudi na ulicama gradova Srbije, već i oni koji učestvuju u samim protestima. Dok Si-En-En ne pošalje svoju ekipu u Beograd, ostaće sve kao što je i bilo, a cvrčci do tada mogu da budu spokojni i mirni, bez obzira na to da li pevaju na poljima Amerike ili daleke zemlje Srbije.
