Smrt u prisustvu vlasti

Pakistan je u veoma kratkom roku, od leta prošle godine i krvavog sukoba vojske i radikalnih islamista u Crvenoj džamiji, postao zemlja koja u nečemu liči na Irak i Avganistan. Vesti o napadima bombaša samoubica, sukobima različitih političkih, verskih i nacionalnih frakcija izazivaju pažnju svetskih medija samo ako je pri tome poginuo veliki broj ljudi. Ako to nije slučaj, ti izveštaji prolaze nezapaženo, postajući nešto svakodnevno i gotovo normalno. Svet je ipak bio šokiran na vest da je 27. decembra u Ravalpindiju, na predizbornom mitingu njene partije, ubijena Benazir Buto. Njen život, a naročito njena smrt simbol su svega onoga što danas čini Pakistan jednom od najosetljivijih tačaka na planeti, nad čijom sudbinom strepe i veoma daleke zemlje.

Buto se u Pakistan vratila 18. oktobra prošle godine posle višegodišnjeg izgnanstva, koje je počelo pošto je vlast predsednika Pakistana Perveza Mušarafa protiv nje podigla optužbe za korupciju i zloupotrebu položaja dok je bila na mestu premijera. Pritisak Sjedinjenih Američkih Država bio je odlučujući faktor koji je prisilio Mušarafa da dozvoli povratak njegove ljute političke protivnice. Amerika je planirala da posle parlamentarnih izbora predviđenih za početak januara Buto i Mušaraf, kome se stolica već mesecima ljulja pod udarima krize koja trese Pakistan, podele vlast. Mušaraf bi ostao predsednik, a Buto ponovo postala premijer, i na taj način bi se učvrstila podrška ratu Amerike protiv terorizma, u kojoj je Pakistan jedan od ključnih faktora.

U napadu bombaša samoubice u Karačiju na paradi u čast njenog povratka poginulo je 140 ljudi, a Buto je čudom preživela atentat. Pokazalo se, međutim, da su se na njen slučaj mogle primeniti reči koje su stajale u pismu koje je Irska republikanska armija uputila tadašnjoj britanskoj premijerki Margaret Tačer, posle neuspelog pokušaja atentata na nju: „Vi ste ovog puta imali sreće, ali će vama sreća biti potrebna još mnogo puta, a nama će biti dovoljno da je imamo samo jednom.“

ATENTAT: Sreća je napustila Benazir Buto tog 27. decembra u Ravalpindiju. Napad se dogodio samo nekoliko kilometara od mesta na kome je 1979. režim tadašnjeg vojnog diktatora Pakistana Zije ul Haka obesio njenog oca Zulfikara Alija Buta.

Na vest da je Benazir Buto ubijena nasilje je eksplodiralo u čitavoj zemlji, uz brojne ljudske žrtve. Demonstranti su uzvikivali parole kojima je Mušaraf optuživan za saučesništvo u ubistvu, spaljivani su automobili po ulicama, napadane benzinske pumpe, banke i prodavnice. Benazir Buto je sahranjena pored oca, u porodičnoj grobnici, a samo na dan sahrane, 28. decembra, širom zemlje su u neredima poginule 24 osobe.

Izveštaji o atentatu su protivrečni, govorilo se da je Buto usmrćena sa dva metka u vrat i glavu, a da se napadač potom i sam ubio detoniravši eksploziv vezan oko tela. Pominjan je i snajperista koji je ispalio smrtonosne hice, da bi potom u zvaničnom izveštaju sedmočlanog lekarskog tima bilo navedeno da je Benazir Buto umrla od frakture lobanje nakon što je glavom udarila u krov automobila prilikom eksplozije. Ovih dana je Mušaraf ponovo izjavio da je smrt posledica dva pucnja.

Mušaraf je za atentat okrivio islamske teroriste protiv kojih vodi rat, izjavivši da neće stati dok teroriste ne eliminiše i iskoreni. Međutim, suprug pokojne Benazir Buto, Asif Ali Zardari, optužio je članove vladajućeg režima da su umešani u ubistvo i zatražio međunarodnu istragu pod okriljem Ujedinjenih nacija. Sumnje je izazvala i činjenica da je samo nekoliko sati posle napada snažnim šmrkovima oprano mesto atentata, čime su uklonjeni mogući dokazi.

HRONIKA NAJAVLJENE SMRTI: Sama Benazir Buto je u pismu Pervezu Mušarafu prilikom svog povratka u zemlju rekla da u slučaju njene smrti treba usmeriti istragu prema određenim ličnostima iz samih vrhova vlasti. Ime jednog od njih, Iđasa Šaha, generalnog direktora Obaveštajnog biroa i bliskog Mušarafovog saradnika, kasnije se pojavilo u javnosti. Posle atentata u oktobru, Buto je u intervjuu „Pari maču“ izjavila da joj život ugrožavaju „zvaničnici bivšeg režima Zije ul Haka u savezu sa aktivnim funkcionerima vojne obaveštajne službe“.

Posle kraćeg nećkanja, Mušaraf je pristao da stručnjaci Skotland jarda pomognu u istrazi oko pogibije Benazir Buto. Teško je, međutim, verovati da će i Skotland jard učiniti nešto više. Istraga će verovatno utvrditi kako je Buto umrla i ko je bio čovek koji je povukao obarač i aktivirao eksploziv, možda i ko je bio onaj ko mu je izdao neposredno naređenje, ali to ne znači da će stići do pravog naredbodavca, ili više njih, jer kandidata je mnogo.

Prve sumnje pale su na Al kaidu i talibane, koji su već dugo upućivali pretnje Benazir Buto zbog najave da će sarađivati sa Amerikancima u ratu protiv terorizma. Al kaida se oglasila, prvo saopštenjem jednoj italijanskoj novinskoj agenciji kojim potvrđuje svoju umešanost u atentat, potom demantovanjem, uz tvrdnju da oni ne napadaju žene. Vlada je saopštila da je atentat organizovao lokalni ogranak Al kaide.

Pervez Mušaraf je ipak onaj čija je korist najveća i najočiglednija. Mada neke analize kažu da je ovim atentatom i njegova pozicija oslabljena, smrću Benazir Buto on je izgubio najjačeg protivnika, koji je sebe stalno predstavljao kao alternativu Mušarafovom režimu nagriženom problemima i promašajima. Malo je verovatno da će SAD, njegov glavni saveznik, sada pokušati da traže nekoga ko ga može zameniti – izbor političara krupnog kalibra koji će izvršavati sve postavljene zadatke nije tako velik. Na Mušarafov račun ide i činjenica da se malo stvari može dogoditi u Pakistanu, a da za njih ne znaju moćna tajna služba ISI i vojna služba bezbednosti, koje kontroliše onaj ko u rukama ima najvažnije poluge vlasti, a to je u Pakistanu već godinama upravo Mušaraf.

VLAST I IZBORI: Vlada je odlučila da parlamentarne izbore zakazane za 8. januar odloži za 18. februar zbog okolnosti nastalih posle smrti Benazir Buto. U neredima posle atentata, u provinciji Sind uništeno je više od deset izbornih kancelarija, a obustavljeno je i štampanje izbornih listića.

Muslimanska liga Navaza Šarifa i Pakistanska narodna partija (PNP), čiji je lider bila Benazir Buto, prvo su najavile proteste zbog odlaganja izbora tražeći ostavku Mušarafa, ali su kasnije ipak stigle izjave da će na izbore izaći. Smatra se da će PNP, ali i Šarifova Muslimanska liga, na talasu jakih osećanja koja prate smrt Benazir Buto, osvojiti na izborima više glasova nego u „normalnim“ okolnostima, ali mnoge kontroverze vezane za izbore još uvek ostaju.

Ono što u ovom trenutku izgleda izvesno jeste da izbori, neprincipijelne i principijelne koalicije i savezi mogu možda dovesti do promene vlasti u Pakistanu, ali da to suštinu problema neće dotaći. Krupne reči, poput borbe za demokratiju ili borbe protiv terora, tu ne pomažu mnogo. Pakistan sve dublje tone u podele. Jedni protiv drugih stoje Mušarafov režim, prodemokratski pokret advokata i sudija, opozicione partije, pristalice talibana čiju glavninu čine Paštuni koji žive i u Pakistanu i u Avganistanu, suniti i šiiti koji se u ovoj zemlji često sukobljavaju.

I američko grozničavo traženje još neke ličnosti koja će Pakistanu garantovati opstanak u koaliciji boraca protiv terorizma je jalov posao. To ni za nijansu neće promeniti sliku koju su u glavama ljudi u ovom delu sveta stvorili bahati i krvavi pohodi na Avganistan i Irak, kojima je kao opravdanje poslužio rat protiv terorista. Posle tih pohoda počeo je da se diže talas antiameričkog raspoloženja. Na tom talasu, islamističke partije su još na izborima 2002. godine ostvarile značajan rezultat. Ni oni kojima je mnogo bliža zapadna demokratija od diktature talibanskog tipa nisu ravnodušni pred slikama haosa u susednom Avganistanu i iračkog pakla. Popravljanju slike neće pomoći ni ponovne najave o angažovanju američkih specijalnih snaga na pakistanskoj teritoriji u borbi na nemirnim granicama sa Avganistanom.

Pri tom, malo ko pominje tako važnu činjenicu kao što je porast broja bombaša samoubica u Pakistanu. Osim za atentate na važne ličnosti, poput Benazir Buto, ta pojava je postala tako masovna da se bombaši samoubice koriste za napade čak i na minorne ciljeve, kao što su manji policijski i vojni punktovi. To govori da je baza iz koje se samoubice regrutuju postala veoma široka, i da njihovi nalogodavci ne moraju da razmišljaju o ljudskim resursima, a to je nešto što bi moralo da utera strah u kosti svakome ko razmišlja o sudbini Pakistana. Odatle do iračkog haosa, u kome broj samoubica izgleda neograničen, mali je korak.

Navaz Šarif

Posle smrti Benazir Buto, najznačajnije ime među opozicionim političarima je Navaz Šarif, bivši premijer i vođa Muslimanske lige, koga je sa vlasti svrgnuo Mušaraf i proterao iz zemlje pod optužbama za korupciju. Amerikanci ponovo pokušavaju da spoje zaklete protivnike. Pronele su se vesti da je američka administracija posle smrti Benazir Buto već kontaktirala s Navazom Šarifom, u želji da on zauzme mesto ubijene Benazir Buto u predviđenoj podeli vlasti sa Mušarafom. Jedino što je u toj kombinaciji sigurno jeste da bi obojica vrebali priliku da naplate stare dugove, čiji teret je toliki da su mnogo jači nego razlozi za prisilno savezništvo.

Navaz Šarif je konzervativni islamski političar koji nikada nije bio optužen za proameričko ponašanje, što je u Pakistanu važna kvalifikacija. Njegova „baza“ je Saudijska Arabija, u kojoj je proveo godine izbeglištva. Dolazak Šarifa na vlast sigurno bi proširio uticaj Saudijske Arabije u Pakistanu, što ne bi bilo po volji sekularnom i građanskom delu pakistanske političke scene. Na to verovatno ne bi blagonaklono gledao ni sused Pakistana, šiitski Iran, koji sa Saudijskom Arabijom ima dugu listu nesporazuma.

Dinastija

Neki ljudi možda ne mogu pobeći od svoje sudbine, poput Radživa Gandija i Benazir Buto. Oboje su se politički angažovali posle nasilne smrti roditelja (Radživ posle ubistva svoje majke Indire Gandi, Benazir kada je obešen njen otac Zulfikar Ali Buto), oboje su završili na isti način, ubijeni u napadima bombaša samoubica. Njihove živote možda najbolje opisuju gorke reči koje je u septembru napisala Benazir Buto: „Ja nisam izabrala ovaj život. On je izabrao mene.“

Ipak, možda bi sudbina naslednika mogla biti lakša da nije preteškog tereta koji im u nasleđe ostavljaju roditelji. U svom testamentu koji je pročitan 30. decembra, Buto je za svog naslednika na čelu partije imenovala jedinog sina, 19-godišnjeg Bilavala Zardarija. Bilaval je proveo veći deo života u Dubaiju i Londonu, a na Oksfordu, gde je studirala i njegova majka, upisao je studije istorije.

Mada se mladi Bilaval zahvalio na ukazanom poverenju i obećao da će nastaviti „sa novom snagom dugu istorijsku borbu partije za demokratiju“, uz reči „moja majka je uvek govorila da je demokratija najbolja osveta“, čini se da je krst natovaren na njegova leđa pretežak, da ne govorimo o zloslutnoj liniji smrti koja prati sve članove porodice Buto koji se dohvate politike – nasilna smrt stigla je njegovog dedu, majku i dva majčina brata.

Istina, za „vršioca dužnosti šefa partije“ dok Bilaval ne završi studije imenovan je suprug pokojne Benazir Buto, Asif ali Zardari, ali taj izbor je još kontroverzniji. Oba premijerska mandata Benazir Buto prekinuta su zbog optužbi za korupciju, a te optužbe su se odnosile i na Zardarija, koji je u zatvoru proveo 11 godina. Pratio ga je nadimak Gospodin Deset odsto, zbog optužbi da se toliko „ugrađivao“ u projekte koje je izvodila vlada na čijem čelu je bila njegova supruga. Ostalo je nerazjašnjeno i da li je i koliko bio umešan u smrt brata Benazir Buto, Murtaze, koji je ubijen 1996. godine, u vreme dok je Benazir bila premijer. Pričalo se da je Murtaza želeo da preuzme lidersku ulogu u PNP-u. Teško da ličnost kalibra Asifa Zardarija može na duži rok biti stub oko koga će se okupiti snage koje su protiv diktature.