Šest razloga za prevremene izbore

Za „Vreme“ iz Soluna

„Smatram da su izbori najbolje rešenje i da moramo da ih sprovedemo što je pre moguće. Da završimo s tim, pa da radimo! U oktobru treba da imamo novu vladu, kako ne bi bilo praznog hoda za eventualnu promenu dogovora“, rekao je Aleksis Cipras 20. avgusta obrazlažući ostavku svoje sadašnje vlade i prevremene izbore u nedelju 20. ili najkasnije 27. septembra.

Najava prevremenih izbora u Grčkoj nije nikoga iznenadila. Premijer Grčke i šef vladajuće Sirize bio je suočen sa raspadom svoje stranke izgubivši podršku trećine poslanika u parlamentu – od prvobitno 164 mogao je da računa na podršku manje od 120 od ukupno 300 poslanika. Disharmonični odnosi unutar Sirize počeli su onog trenutka kada je Cipras postao treći grčki premijer koji je potpisao Memorandum sa kreditorima, pritom je on u predizbornoj kampanji obećavao da će „pocepati“ Memorandum i prekinuti sa merama štednje.

Pošto je ujutro 13. jula stavio svoj potpis na treći Memorandum, Cipras je očigledno prestao da se oseća prijatno u svom odelu bez kravate. Namrgođeni premijer kao potpisnik „Levog memoranduma“ bio je tek senka glamuroznog premijera od 25. januara, kada je izabrana Siriza došla na vlast sa 36,3 odsto glasova i kada je verovao da će promeniti Evropu. Cipras je još tada u poverljivim privatnim razgovorima rekao, da je svestan da „neće biti lako upravljati“ Koalicijom radikalne levice (SI.RIZ.A).

Prema pouzdanim izvorima, on je odluku o prevremenim izborima doneo još pre nekoliko nedelja, 6. avgusta, kada je prisustvovao otvaranju novog Sueckog kanala u Egiptu. Tom prilikom je predsednika Francuske Fransoa Olanda obavestio da je na to prinuđen zbog nestabilnosti vlade i pobune takozvane Leve platforme unutar Sirize. O tome je obavestio i Angelu Merkel i predsednika Evropske komisije Žan-Kloda Junkera, pa ni Evropska unija ni grčki poverioci nisu bili zatečeni i nisu reagovali negativno na najavu prevremenih izbora.

BITKA NA DVA FRONTA: Uostalom, njihova nova doktrina za Grčku izgleda da je „stabilnost kroz likvidnost“, odnosno što je stabilnija politička situaciju u zemlji, to će biti veći priliv novca poverilaca. To objašnjava i toleranciju koju pokazuju za ovu najnoviju Ciprasovu inicijativu, s obzirom na to da će izbori doprineti formiranju stabilne i dosledne proevropske vlade koja bi trebalo da bolje sprovodi novi program reformi i postavi temelje održivom razvoju.

Cipras je sada primoran da vodi bitku na dva fronta. S jedne strane će morati ponovo da sastavi Sirizu, da napravi „Sirizu posle Sirize“, pošto mu se jedna trećina poslanika i funkcionera otcepila i osnovala novu „antimemorandumsku partiju“, pod nazivom Narodno jedinstvo (Laiki Enotita). S druge strane, potrebna mu je dovoljno ubedljiva izborna pobeda da bi imao veći manevarski prostor. Prema rečima Aleksisa Ciprasa: „Mi želimo čist četvorogodišnji mandat, a ne građanski rat unutar levice… Nije revolucionarno da biraš bekstvo za svoj put, nego da probaš da prokrčiš nove puteve, tamo gde ih ranije nije bilo.“ On je isključio svaku mogućnost postizborne saradnje sa starim sistemskim snagama kao što su konzervativna Nova demokratija i PASOK.

FINANSIJSKI RAZLOZI: Odluka o prevremenim izborima, naravno da nije doneta samo iz političkih, već i iz ekonomskih razloga. Prema finansijskim analitičarima, u Ciprasovoj odluci preovlađuje šest razloga za prevremene izbore.

Prvi razlog je rekapitalizacija grčkih banaka sa početnih deset milijardi evra, za koju je preduslov politička sigurnost. Drugi razlog je otplata unutrašnjih dugova države, za koje bi poverioci izdvojili tri milijarde evra, ali tek nakon formiranja nove, stabilne vlade. Treći i najozbiljniji razlog je rekonstrukcija i smanjenje grčkog duga sa ciljem da postane održiv, na šta su se obavezali i MMF i evropski poverioci. To bi na dnevni red trebalo da dođe u oktobru, posle prve procene novog programa, naravno ukoliko postoji stabilna vlada.

Četvrti razlog je integracija u Dragijev „program kvantitativnog popuštanja“, kako bi ECB (Evropska centralna banka) mogla da kupi grčke obveznice, čime će se obezbediti jeftina likvidnost u grčkoj ekonomiji. Peti razlog čine zakonodavne inicijative koje grčka vlada mora preduzeti u naredne četiri godine, sa merama koje bi osigurale primarni suficit koji bi postepeno trebalo da dostigne 3,5 odsto BDP-a u 2018. godini. Poslednji, šesti razlog je otključavanje takozvanog Razvojnog paketa Junker, koji predviđa evropska ulaganja u Grčku u visini od 35 milijardi evra do 2020. godine. Reč je uglavnom o ulaganjima u luke, železnice, aerodrome, energiju, gasovode i turističku infrastrukturu.

BITKA ZA PARLAMENT: Za sada ankete pokazuju vođstvo „osakaćene“ Sirize, ali se apsolutna većina čini malo verovatna.

Sve će zavisiti od sposobnosti Sirize da proširi svoju bazu. Sa jedne strane odlazak Leve platforme i stvaranje Narodnog jedinstva smanjuje broj Sirizinih glasača, ali se sa druge strane, odlaskom ultralevice iz Sirizinih redova proširuje njen kapacitet u centru glasačkog tela, jer je popularnost harizmatičnog Aleksisa Ciprasa sve veća.

Mnogo će zavisiti i od razvoja u konzervativnoj Novoj demokratiji, koju posle ostavke Adonisa Samarasa vodi Evangelos Meimarakis i koja pati od „krize identiteta“. Iako u štabu Nove demokratije vlada relativni optimizam, jer se nadaju da će u njihovu korist ići „borba između Sirize 1 (Cipras) i Sirize 2 (Lafazanis)“ kao i „isparavanje Ciprasovog kredibiliteta“, postoji opasnost da će proći mnogo slabije nego na prethodnim izborima kada je osvojila 27 odsto, i to u korist ultradesne Zlatne zore i nove, umerenije Sirize.

Treći faktor je „Narodno jedinstvo“, čija se popularnost kreće od četiri do preko deset odsto. Šef ove tek osnovane stranke, Panajotis Lafazanis, pokušava da iskoristi visoki postotak „NE“ (OXI) na referendumu od 5. jula, tvrdeći da „Grčka nije Evro-kolonija i da Grčka, u skladu sa voljom grčkog naroda, mora da ostane aktivna demokratija, demokratija u čijim odlukama učestvuje narod.“ Lafazanis želi da formira široki antimemorandumski, patriotski front, spajajući različite ličnosti i političare levice, pa tako predlaže saradnju sa manjim levičarskim strankama koje se nalaze van parlamenta, (svima osim KKE, Grčke komunističke partije), optužujući Ciprasa da je izdao Sirizina načela. „Ne možemo imati demokratiju ako smo protektorat“, kaže Lafazanis, „ako Merkel i Junker određuju politička dešavanja u našoj zemlji.“ Uprkos velikim šansama da dobije na popularnosti, Lafazanis se ne ubraja u harizmatične vođe. Njegov finansijski program nije ubedljiv, pošto u suštini predlaže da Grčka izađe iz evrozone, da se vrati na drahmu i stvori nacionalkomunizam po modelu Trećeg sveta, koji se većini Grka ne čini naročito privlačan.

Četvrti faktor je sudbina Anela (Nezavisnih Grka), male desničarske partije Panosa Kamenosa – saveznika i ministra odbrane u Ciprasovoj vladi, ali njegovo napuštanje antimemorandumske politike će za njega verovatno imati visoku političku cenu, pitanje je da li će moći da pređe cenzus od tri odsto i uđe u skupštinu. Peti faktor je cena koju će stranke levog centra (PASOK, KIDISO – Pokret demokratskog socijalizma Jorgosa Papandreua) morati da plate ako uopšte uspeju da uđu u skupštinu. Tu je i stranka levog centra Potami (Reka), novinara Stavrosa Teodorakisa, koji izlazi na izbore sa sloganom „Mi Možemo!“ i flertuje sa idejom da je on potencijalni saveznik Sirize u jednoj novoj, proevropskoj progresivnoj vladi pod Ciprasovim vođstvom.

Komunistička partija najverovatnije neće jačati, jer postoji mogućnost da se birači komunističke stranke presele u novu levičarsku stranku „Narodnog jedinstva“, koju je generalni sekretar Komunističke partije Dimitris Kucubas nazvao „Siriza 2″, a koja po njemu hoće da igra ulogu novog nasipa za radikalnu levicu čiji su rukovodioci odgovorni za sadašnju situaciju.“ Tu su i neke nove stranke koje očekuju da uđu u skupštinu, kao što je Unija Centra, kojoj ankete daju preko tri odsto glasova.

Na kraju će sigurno značajnu ulogu odigrati i novi uspon neonacističke Zlatne zore, koja eksploatiše kako desničarske protestne glasove protiv novog „levog Memoranduma“, tako i nesigurnost građana prouzrokovanu hiljadama izbeglica i migranata koji se svakodnevno iskrcavaju na grčkim obalama. Velika je verovatnoća da Zlatna zora ponovo postane treća po snazi stranka, ali ovog puta će se za to mesto boriti sa novoosnovanim Lafazanisovim Narodnim jedinstvom. Sigurno je, međutim, da će na ovim izborima važnu ulogu odigrati „politički kapital“ samog Aleksisa Ciprasa, koji se smatra daleko najpopularnijim grčkim političarem, zamor zbog uzastopnih izbora, kao i pitanje „da li će ova druga levica, koju predlaže Siriza, biti bolja nego prva?“

„GRAĐANSKI RAT“ UNUTAR LEVICE: Pozitivna očekivanja za pobedu Sirize na predstojećim izborima je izrazio ministar Nikos Papas govoreći za Real FM: „Mislim da će ovoga puta veliki delovi našeg naroda, čak i oni koji nisu glasali za Sirizu na prethodnim izborima, napraviti izbor čistog rešenja i stabilnosti, a takav izbor je glasanje za Sirizu.“ On je objasnio da Siriza posle izbora neće sarađivati sa ljudima i strankama (ND i PASOK), koje su dovele Grčku u ovu situaciju, i neće biti primorana da kroz prozor pušta ljude, koje je grčki narod izbacio kroz vrata.

Cipras, međutim, ne želi da se izborna bitka pretvori u „građanski rat levice“. „Naš cilj je da osvojimo poverenje sveta, kako bi materijalizovali program progresivnih promena u cilju postepenog oslobađanja zemlje od spoljašnjeg starateljstva i memoranduma“, rekao je Cipras. Na predstojećim izborima građani Grčke će, kako kaže Cipras, morati da odluče „da li smo se ispravno borili u teškim pregovorima, u poslednjih nekoliko meseci. Da li smo na kraju ispravno odlučili da ne odvedemo zemlju u masovnu ekonomsku katastrofu. Da li postoji neko drugi ko bi mogao u datim okolnostima i datoj situaciji da sklopi bolji sporazum. I na kraju, ko je taj ko može da ostvari najbolji mogući rezultat za zemlju u pregovorima o rekonstrukciji duga do koje mora doći do kraja godine.“

Treba napomenuti da će, pored starih i novih političkih protivnika, Siriza Aleksisa Ciprasa, ako želi da opet pobedi na izborima, morati još jednom da se suoči sa pritiscima lokalne oligarhije i njenih moćnih privatnih medija, koji su poslednjih meseci bili angažovani u teškoj borbi dezorijentacije javnog mnjenja i degradacije Sirizine vlade, insistirajući na vestima o unutarstranačkoj opoziciji, o Levoj platformi, a sada i o Narodnom jedinstvu Lafazanisa. Njihova kritika opozicije je namerno nivelisana, što nije bio slučaj u vreme kad je Siriza bila u opoziciji, koju su, kako se neko izrazio, tada nemilosrdno i svakodnevno „tukli kao hobotnicu“. Naravno da za to postoji razlog: Siriza je obećala proporcionalno oporezivanje velikog bogatstva, čak i brodovlasnika, a nešto pre raspisivanja novih izbora su predložili novi zakon o radiodifuznim frekvencijama i raspisali međunarodni tender za frekvencije što znači da će oligarsi, ako žele da zadrže televizijske dozvole koje imaju privremeno, morati da plate desetine miliona evra grčkoj državi, a do danas nisu plaćali gotovo ništa.

SLOBODA ILI SIGURNOST: Po treći put u roku od osam meseci Grci će izaći na birališta da odlučuju o svojoj budućnosti. Premda se u Grčkoj izbori nazivaju i „praznikom demokratije“, postoji široko rasprostranjeno uverenje da svaka vlada, iako izabrana na demokratski način, ima ograničenu mogućnost delovanja u interesu građana Grčke. Najvažnije odluke koje se odnose na Grčku ne donose se u Atini, nego u Briselu, Berlinu i Vašingtonu. Zemlja, osim što je postala „dužnička kolonija“ zbog svog značajnog geopolitičkog položaja na raskrsnici tri kontinenta, ali i zbog svoje višeslojne veze sa evroatlantskim sistemom, ima ograničenu slobodu kretanja, tako da joj je gotovo nemoguće da sprovodi nezavisnu nacionalnu i ekonomsku politiku.

Iako možda zvuči ironično, većina Grka, iako tradicionalno agresivno reaguje na gubitak nezavisnosti i protestuje zbog ugnjetavanja koje trpi od strane stranih donosioca odluka, u suštini oseća olakšanje što je čvrsto usidrena u sigurnoj luci Zapada, Evrope i evra, iako se cena postmodernog „baršunstog ropstva“ mora platiti. To se naročito oseća ove godine, dok se širom regiona oko Grčke oseća rastuća nestabilnost i hiljade očajnih izbeglica stiže svakodnevno na grčka ostrva (samo na ostrvu Lezbos 33.000 izbeglica je stiglo u prve tri nedelje avgusta. Pitanje slobode je još jednom utkano u pitanje bezbednosti, stvarajući lažne dileme, koje utiču na značajan deo fobičnih birača. Da se prisetimo reči Bendžamina Franklina: „Oni koji žrtvuju elementarnu slobodu zbog malo osećaja bezbednosti ne zaslužuju ni slobodu ni bezbednost.“