Revolucionar protiv kontrarevolucionara

Za „Vreme“ iz Severne Dakote

Berni Sanders je postao simbol radikalnih promena u Sjedinjenim Američkim Državama. Političar čija karijera ulazi u četvrtu deceniju u prvi plan je izbio tokom prošlog izbora demokratskog predsedničkog kandidata kada je bio jedini ozbiljan protivkandidat Hilari Klinton. Još tada je jasno izneo svoj plan i program: Amerika mora iz temelja da se promeni jer se nalazi u kandžama korporacija i njihovih interesa; jedan odsto moćnika upravlja čitavom zemljom u svoju korist, a na štetu ostalih 99 odsto; neophodne su dubinske strukturne promene koje će doneti pravdu i pravičnost, omogućiti svakome dostojanstven život, uvesti rasnu i socijalnu pravdu, zaustaviti klimatske promene.

Sanders je u sadašnji izborni proces ušao sa jakom organizacijom i mnoštvom oduševljenih pristalica. Oni sebe doživljavaju kao „pokret“ koji ne može da se ušanči u uobičajene političke tokove i koji će konačno dovesti do levičarske revolucije u Americi. Sam Berni čak nije ni član Demokratske stranke, ali je njegova snaga tolika da bi za partiju predstavljalo previše veliku opasnost kada bi ostao izvan nje, pa ga je prihvatila kao jednog od „svojih“ kandidata.

To prilično usiljeno „prihvatanje“ Sandersa izaziva nelagodu na obema stranama. Berni se ne libi da kaže kako se (jednako) bori protiv „republikanskog i demokratskog establišmenta“ i da svaki put kada demokratski glasači odbiju da ga podrže, za to optuži „korporativne interese koji vladaju Demokratskom strankom“.

SOCIJALISTA PROTIV FAŠISTE

Nesumnjivo je da čak i prodemokratski orijentisani mejnstrim mediji pokazuju izvesnu zadršku prema Berniju. Snažna mobilizacija njegovih pristalica izazvala je osećanje nelagode. Još pre prvih prebrojavanja i odmeravanja snaga, sa raznih strana počela su da stižu upozorenja kako Berni možda nije najpogodniji izbor za čeoni sudar sa Trampom. Najzaoštrenija, često ponavljana formulacija, izražava to na sasvim jednostavan način: „Nećemo valjda morati da biramo između fašiste Trampa i socijaliste Bernija!“

Sam Berni sebe naziva „demokratskim socijalistom“. Svojom političkom borbom on je postigao da izraz „socijalizam“ više ne bude bauk u američkoj javnosti. Jeste, on je socijalista, kaže, ali demokratski: „Pogledajte, čitava Evropa je puna socijaldemokratskih partija.“ Galupovo istraživanje pokazuje da danas nešto više od polovine mladih u Americi nema negativne asocijacije na pojam „socijalizam“. Možda i zbog toga što ti mladi nemaju nikakvog ni direktnog, a najčešće ni indirektnog iskustva sa bilo čim što je socijalističko u smislu staljinističkih režima, te se njihovo razumevanje tog pojma svodi na suprotstavljanje kapitalizmu, koji, pak, shvataju kao sistem surovosti koji proizvodi bogataše i siromahe.

Berni Sanders se nadovezuje na to i kaže da je njegov socijalizam „skandinavskog tipa“ i da on hoće ono što već postoji u raznim zapadnim evropskim zemljama, najpre u Danskoj i Švedskoj. Na nižem nivou apstrakcije, pravda i jednakost o kojoj govori svode se na besplatno visoko školstvo, besplatno zdravstvo, plaćeno porodiljsko bolovanje, besplatne vrtiće, pomoć svakome u nevolji – zapravo na robusnu državu blagostanja.

BERNIJEVA BRATIJA

U viziji koju Berni nudi milioneri i milijarderi su neprijatelji i dok oni postoje, postoji i nepravda, a rešenje treba tražiti u preraspodeli, u uzimanju od jednih da bi se zadovoljile potrebe drugih, od pojedinaca zarad opšteg interesa. To bi podrazumevalo promenu poreske politike, jer je to način da se dodatno napuni kasa iz koje može da se preraspodeljuje.

Samo što je u Americi već samo pominjanje mogućnosti da se podignu porezi diranje u živac i živo meso istovremeno. Podizanje i spuštanje poreza za nekoliko procenata može da izazove tektonske političke potrese. A da bi SAD dostigle socijalnu sigurnost i servise koje građanima nudi, recimo, Danska, morale bi da dignu poreze u proseku za 150 odsto. I to ne samo za milionere i milijardere, već za sve.

Otuda suzdržanost i sumnja u takav socijalistički projekat svih onih koji ne pripadaju Bernijevom pokretu. Dodatna otežavajuća okolnost je i to što Sandersove aktiviste u jezgru ove revolucije odlikuje neuobičajena mera bezobrazluka i agresije. Sada svi već znaju za „Bernie Bros“ – Bernijevu bratiju – koja vređa, napada i proziva svakoga ko se odvaži da posumnja u Bernija. Sam Berni nije ni naročito energičan, niti efikasan u pokušaju da ih obuzda i upristoji. A nije od pomoći ni što sam za govornicom uvek viče, dramatično gestikulira i s pravedničkim gnevom optužuje i preti.

MOSKOVSKI METRO

Rik Vilson je donedavno bio uspešan republikanski strateg, a od pojave Donalda Trampa u politici pripada grupi „nikad Tramp“, koja se sa republikanske platforme suprotstavlja aktuelnom američkom predsedniku. „Da i dalje radim na uobličavanju republikanskih izbornih kampanja, želeo bih samo jedno – da Berni bude moja meta. Gledajući ga kako okuplja ljude oko sebe, sada bih sedeo sa flašom šampanjca…“, kaže Vilson.

On je izgovorio ono što mnogi Bernijevi protivnici među demokratama misle: koliko je on laka meta za republikance. Američke obaveštajne službe su nedavno ustanovile kako ruski „botovi“ potpomažu Bernijevu kampanju (kao što je bio slučaj i pre četiri godine). Standardno tumačenje kaže da Rusija kao i dosad želi Trampa za američkog predsednika (ili zato što radi u njihovu korist ili zato što stvara oko sebe haos i rasulo i slabi Ameriku), pa stoga, logično, pomaže njegovom konkurentu koji ima najslabije šanse.

Vilson kaže da je Bernijeva biografija pravi trezor za njegove političke protivnike. Kada su stvari postale ozbiljne, mediji su iskopali stare snimke intervjua u kojima Berni posle poseta Sovjetskom Savezu, Nikaragvi i Kubi oduševljeno govori o odličnom gradskom prevozu i moskovskoj podzemnoj železnici sa raskošnim kandelabrima i umetničkim slikama, i kako Amerika može mnogo toga da nauči od takvih autoritarnih režima. U intervjuu krajem februara tekuće 2020. godine Berni Sanders je potvrdio da i dalje misli kako kubanski socijalizam nesumnjivo ima dobre strane, da, recimo, Kastrov program opšteg opismenjavanja sam po sebi nije loš, ili to što se medicinske usluge ne naplaćuju.

U jednom delu američke javnosti to odjekuje kao da naglašavate kako su u nacističkoj Nemačkoj auto-putevi bili odlični, a da su u Musolinijevoj Italiji vozovi dolazili na vreme kao nikad pre ili posle, što u javnoj raspravi ne može da donese poene. U slučaju Sandersa, poseban problem sa takvim pristupom je što podriva jasno odvajanje „njegovog socijalizma“ od socijalizma koji se povezuje sa gulazima i državnim terorom, što će takve mentalne rigidnosti na kraju verovatno dovesti do sloma njegovog projekta i pokreta. Nije potrebno veliko političko lukavstvo, ili politička mudrost, da biste uzeli u obzir kako je, na primer, Florida puna kubanskih i južnoameričkih izbeglica koje su uz ogromne rizike došle u SAD da spasu živu glavu, da su to zajednice koje nemaju razumevanja za takav bernijevski analitički pristup. Nova istraživanja javnog mnjenja pokazuju kako su njegova objašnjenja imala katastrofalan odjek i da će, ako se ništa ne promeni, on u Floridi ostati ispod cenzusa.

SAD ILI NIKAD

Ono što njegove pristalice hvale kao doslednost i pouzdanost, drugi vide kao prepreku u stvaranju šire koalicije. Ponešto od onoga na čemu godinama istrajno insistira i o čemu je prvi počeo jasno da govori, danas je mejnstrim na američkoj političkoj sceni, delom upravo zahvaljujući njemu. Ali, on sam kao da je ostao zaleđen u vremenu. Berni Sanders zaista deluje kao da je teleportovan direktno iz Korčulanske škole i takav stav ima jasna ograničenja ako se borite za političku pobedu u Americi u dvadeset prvom veku. Naročito u trenutku kada većina demokrata jasno kaže da je spremna da sve podredi pobedi nad Trampom, da se radi o „sad ili nikad“, da je neophodno u tabor protiv Trampa privući što veći broj ljudi i da o svemu ostalom može posle da se razgovara.

Jedini ubedljiv odgovor na to mogao bi da bude ogroman udarni talas bernijevskog pokreta. Iza njega danas stoji skoro trećina demokrata, što je respektabilno i osnova koja obećava, ali je ključno pitanje da li postoji „skrivena“, odnosno „tiha“ većina koja želi dubinske promene, a dosad se nije oglasila jer nije imala svog čoveka. Istraživanja potvrđuju da Sanders dominira među mladima, ali su u Americi do sada najrevnosniji glasači bili penzioneri.

U prethodne četiri godine Sanders je radio na jačanju i daljoj izgradnji svog pokreta, njegova izborna mašinerija je impresivna, novca ima više nego drugi (izuzev milijardera Blumberga koji se u međuvremenu uključio u izbornu borbu), i to njegovim pristalicama uliva nadu da bi ovog puta ishod mogao da bude drugačiji.

fotografije: ap

BAJDENOVA TREĆA SREĆA

Dve perspektive pružaju dva tumačenja kako se Americi dogodio Tramp. Sanderovska, socijalističko-revolucionarna struja kaže da Tramp u Beloj kući nije nikakvo iznenađenje, jer su njegov rasizam i autoritarnost logična posledica desničarske orijentacije i upliva novca, milionera i milijardera i njihovih specifičnih interesa u politiku. Za njih je sve to jedan isti blok koji se manje i zloćudno ispoljava, neprijatelj koga treba napasti frontalno i nemilosrdno. Drugim rečima, otprilike onako kao što bi to videli predstavnici Frankfurtske škole šezdesetih i sedamdesetih godina.

Druga strana ima drugačiju poruku: Tramp je anomalija i aberacija, dogodilo se nešto neočekivano i nelogično, nešto što nismo smeli da dozvolimo. Sada je potrebno što pre sanirati trampizam i vratiti se u normalu. Ključni predstavnik ove umerenjačke i centrističke pozicije je Džo Bajden, među demokratama omiljeni bivši potpredsednik Baraka Obame. On se nametnuo kao simbol mirnijeg i jednostavnijeg vremena, kada su ljudi u državnoj upravi znali šta rade, kada je na čelu bio predsednik koga je većina volela i uvažavala, kada je bilo manje drame. Svi do jednog koji ga poznaju (a posle decenija provedenih u Vašingtonu malo ko ga ne poznaje), Bajdena opisuju kao pristojnog i dobronamernog.

Bajdena je obeležila lična tragedija – u saobraćajnoj nesreći su mu nastradale prva supruga i ćerka, a kasnije je jedan od dvojice sinova umro od raka mozga. On je osam godina bio potpredsednik Baraka Obame, pre toga senator, a ovo mu je treći put da izlazi na stranačke izbore za predsedničkog kandidata. Danas Bajden nije političar koji će se politički korektno izvinjavati za sve što treba i ne treba, ali ostavlja utisak čoveka koji uči na greškama i ume da primi kritiku.

PRISTOJAN I SAOSEĆAJAN

Na ovim stranačkim izborima Bajden je simbol Obaminog vremena i političkog iskustva, poznavanja sveta i konvencija političkog ponašanja, ali pre i više od toga – on je čovek koji uspostavlja emotivni kontakt. Njegovu dobrodušnost i empatiju ističu i oni koji nisu na njegovoj strani. On voli da dodiruje ljude, da im se fizički približava – nekada i previše i neočekivano – voli da saučestvuje i saoseća, a svaka asocijacija na tragične događaje iz njegovog privatnog života vidno ga potresa.

Tramp je sve suprotno tome. On mora da se primorava da izgovori prigodne fraze kada se dogodi neka nesreća u kojoj su stradali ljudi i to često čini trapavo i usiljeno („Evo, bila je strašna nesreća, ljudi su poginuli, neki su poginuli, neki su samo povređeni, a neki i nisu nego su zdravi, neverovatno su zdravi“). Kada je prošle nedelje objašnjavao zašto misli da ne bi trebalo da se na američko tle iskrcaju putnici sa kruzera zaraženi virusom korona, rekao je: „Dopada mi se da brojevi budu takvi kakvi su sada. Ne treba da se brojevi dupliraju samo zbog jednog broda.“ Tramp odaje utisak čoveka koji naprosto nije u stanju da saoseća sa bilo kime. Pritom u američkoj kulturi predsednik ima i ulogu „glavnog utešitelja“, od njega se očekuje da svojim rečima ublaži neku traumu i naciji ulije samopouzdanje kada je to potrebno.

Taj aspekt predsednikovanja se toliko podrazumevao da su u borbi protiv Trampa Bajdenova pristojnost, dobroćudnost i saosećajnost postali važno izborno oružje.

Bajden je poznat po verbalnim gafovima. Često ume i da nešto pogrešno poveže, da pobrka datume i imena, da zaboravi o čemu je počeo da priča. Za sada ga to u očima pristalica čini još simpatičnijim, ne čini se kao neki dramatičan hendikep.

CRNI VETAR U LEĐA

U Južnoj Karolini trideset odsto stanovnika čine crnci (u SAD čine oko 13 odsto stanovništva), i oni su najvećim delom birači demokrata. Među demokratskim biračima crnci su važna, ako ne i presudna grupa. Statistike potvrđuju da onaj ko među njima nije popularan, nema velike izglede za političku karijeru na federalnom nivou.

Najviše pozicionirani crnački političar u zemlji, što je manje važno, i ključna politička figura u svojoj državi Južnoj Karolini, što je izuzetno važno, Džim Klejburn je posle dugog razmišljanja u poslednji čas stao uz Bajdena. „Ne poznajem nikoga ko je prikladniji i bolje pripremljen… nikoga s toliko integriteta… nikoga ko je odaniji temeljnim principima koji čine ovu našu zemlju… Ja poznajem Džoa Bajdena, vi poznajete Džoa Bajdena, ali što je važnije – on poznaje vas.“ Klajburn hoće da kaže da oni poznaju čoveka Džoa Bajdena i da imaju poverenja u njega i da je Džo do sada bio na njihovoj strani i uz njih.

Bajdena je Obama izabrao za najbližeg saradnika, zatim mu dao i Predsedničku medalju za hrabrost i Bajden će najpre od svih umeti da nastavi ono što je prekinula „bela reakcija“, republikanski resantiman i osvetoljubivost, grubost i glupost. Klejburn je odlučio da čitavu svoju političku težinu stavi iza Bajdena i ispostavilo se da je to u Južnoj Karolini imalo ogromnog odjeka. Posle traljavog početka, Bajden je odjednom uzleteo. Dogodilo se nešto novo u njegovoj kampanji, javilo se uzbuđenje. Počelo je da biva ozbiljno.

Kako je počelo u Južnoj Karolini, tako se i nastavilo, a onda i zahuktalo. Ali važnije od toga je da je nešto počelo da bubri i vri: na izbornim mestima sa lošom organizacijom i opremom glasači su satima čekali u redu i nisu odustajali, bili su odlučni da izdrže koliko god treba, uvereni da je važno da glasaju. To je više nego ohrabrujući znak za Demokratsku stranku. Crnački glasovi u Južnoj Karolini su pokazali da jedna značajna grupacija veruje u Bajdena i odjednom je i drugima Bajden počeo da deluje uverljivije. Ako oko Bajdena nastavi da se koncentriše demokratska energija, ovo će biti jedan od retkih slučajeva kada uzbuđenje ne izaziva neka novina, nego normalnost, umerenost, nešto proživljeno i prepoznatljivo – nešto što je u dramatičnom raskoraku sa realnošću koju gledamo svakog dana.

U govoru posle objave prvih rezultata Bajden je, na oduševljenje prisutnih, ponovo pozvao da mu se pridruže svi koji hoće da se Amerika oslobodi Trampa i vrati svoje „dostojanstvo i ugled“, uključujući republikance.

Bizarna okolnost je što su sva tri kandidata koja se trenutno bore za novi predsednički mandat beli muškarci koji su duboko zagazili u sedamdesete godine, a Tramp je među njima najmlađi.