Rat na kratkom fitilju

Sudeći po planovima Džordža Buša za božićne praznike, predsednik SAD namerava da dočeka Novu godinu potpuno spreman za rat protiv Iraka. Buš će Božić provesti u bazi Kemp Dejvid, odakle će se povući na svoj ranč u Teksasu. To što se američki predsednik povlači u svoje omiljeno pribežište ne znači da je spreman za predah u ratnim planovima, već samo da želi da sve opcije koje mu njegovi najbliži savetnici budu predočavali razmotri u miru i udobnosti svog toplog doma.

Ono što je duhove još više uznemirilo jeste saopštenje iz predsedničkog kabineta da Buš otkazuje turneju po Africi zakazanu za polovinu januara, između ostalog i zato da bi bio bliže kući u slučaju da je neophodno da donese odluku. Inače, tokom turneje po Africi koja je trebalo da bude krunisana samitom na Mauricijusu, Buš je želeo da se prikaže u dobroćudnijem svetlu i ponudi pomoć nerazvijenim zemljama kontinenta u oblasti obrazovanja i borbi protiv side.

Od trenutka kada su inspektori UN-a za kontrolu naoružanja u Iraku (UNMOVIC) u Njujork doneli izveštaj iračke vlade o arsenalu oružja za masovno uništenje, najviši američki zvaničnici jasno su stavili do znanja predstavnicima UN-a i ostalom svetu da ni 12.000 stranica, koliko je izveštaj opširan, neće lako umilostiviti američku administraciju i da su SAD spremne da i zarez na pogrešnom mestu protumače kao „materijalnu grešku“. Prema Rezoluciji Saveta bezbednosti br. 1441 koja određuje mandat misije UNMOVIC-a i obaveze iračkih vlasti, „materijalno kršenje“ Rezolucije povlači „ozbiljne posledice“.

KOLIKA LAŽ: Od početka je, međutim, bilo jasno da se SAD, ostale stalne članice Saveta bezbednosti a naročito Rusija i Kina, kao i deset rotirajućih članica neće tako lako složiti oko toga kolika laž Sadama Huseina treba da bude da bi se kvalifikovala kao „materijalna greška“. Komentarišući verodostojnost iscrpnog izveštaja kojim iračka vlada na desetinama hiljada stranica dokazuje kako ne poseduje oružje za masovno uništenje i navodi kako je uništila aresenal koji je nekada imala, američki predsednik šturo je izjavio kako je Irak „razočarao sve koji žele mir“.

No, interesantno je da se američki predsednik nakon ove preteće izjave u svim sledećim obraćanjima javnosti suzdržavao od teških reči, ali i da su predstavnici Pentagona postali znatno umereniji. Kao u filmu Ukradena lica, dramatično su promenjene uloge – u ulozi ratnog huškača sve češće se pojavljuje Kolin Pauel, koji se zbog svoje umerenosti više puta sukobljavao sa jastrebovima u Bušovim redovima. Nakon sednice Saveta bezbednosti UN-a, na kojoj su se povodom izveštaja obratili šef tima UNMOVIC-a danski diplomata Hans Bliks i Mohamed el Baradej, direktor Međunarodne agencije za atomsku energiju i šef odeljenja UMOVIC-a za kontrolu nuklearnog naoružanja, Pauel je izjavio da Amerika smatra da se Irak već nalazi u kaznenom prostoru. Deklaraciju iračke vlade nazvao je „katalogom recikliranih informacija i flagrantnih propusta“. Americi, dakle, nije bilo potrebno mnogo vremena da kaže šta misli o verodostojnosti iračkog izveštaja, ali ostale članice Saveta bezbednosti Rusija, Francuska i Kina, kao i najbliži saveznik SAD Velika Britanija, smatraju da im je na raspolaganju bilo premalo vremena da utvrde da li je Sadam Husein zaista sebe i svoju zemlju saterao u ćošak.

GDE SE KRIJE ORUŽJE: Na sednici Saveta bezbednosti šef misije Bliks i El Baradej nisu Sadama Huseina i njegov izveštaj o arsenalu proskribovanog oružja uzeli u zaštitu, ali se vajkaju da nisu imali vremena da prikupe dovoljno dokaza kojim bi Sadam Husein nepobitno bio uhvaćen u laži. Članovi tima UNMOVIC-a na terenu se ne nalaze ni punih mesec dana, a može se reći da je pre reč o prethodnici nego o kompletnom timu. Za kratko vreme koliko su na terenu inspektori nisu obišli ni hiljaditi deo mesta za koja pretpostavljaju da kriju oružje za masovno uništenje ili pogone za njihovu proizvodnju.

Prema procenama eksperata UNMOVIC-a, za detaljnu analizu pravog stanja stvari biće potrebna cela naredna godina, ali je iz izjava američkog državnog sekretara Kolina Pauela jasno da je strpljenje američke administracije na kratkom fitilju. I Bliks i El Baradej složni su u oceni da je irački izveštaj u najmanju ruku nepotpun i da ne sadrži dovoljno dokaza da je sve oružje koje je prethodna misija UN-a za razoružanje UNSCOM otkrila pre nego što im je Sadam Husein otkazao gostoprimstvo. Ono što šefovi misije nisu mogli da učine jeste upravo ono što SAD od njih zahtevaju odmah i što tvrde da su i same, bez pomoći tima UN-a u stanju da proizvedu, ali što su do sada odbijali da učine: da u izveštaju upru prstom u veliku Sadamovu laž.

„Da li još ima antraksa u Iraku“, retorički je upitao Hans Bliks prisutne na sednici Saveta bezbednosti i sam ponudio odgovor: „Za to su nam potrebni dodatni dokazi, ili od onih koji su učestvovali u uništenju zaliha ili u vidu dokumenata.“ Njegov kolega zadužen za inspekciju nuklearnog programa Iraka El Baradej je izjavio da iračke vlasti sarađuju u pogledu obezbeđenja pristupa mestima na kojima stručnjaci UN-a žele da obave inspekciju, ali da je neophodno da pruže dodatne dokaze o tome šta su učinili sa oružjem koje su pre četiri godine otkrili inspektori UNSCOM-a.

KO IMA INFORMACIJE: Pauel je nakon sednice Saveta bezbednosti ostalima ponudio temu za razmišljanje. On je izjavio da se od Iraka očekivalo da jasno pokaže šta je učinjeno sa zalihama antraksa, hemikalija koje su dovoljne za proizvodnju 500 tona iperita, sarina i nervnog gasa VX, kao i sa mobilnim laboratorijama koje je Irak posedovao krajem devedesetih. On je takođe zahtevao da se Irak jasno izjasni zašto je pokušao da kupi cevi od teškog aluminijuma koje se koriste za obogaćenje uranijuma koji se koristi u nuklearnom naoružanju. Ono što Hans Bliks, međutim, očekuje od SAD jeste da s optužbi pređu na dela, odnosno da stručnjacima UN-a ponude jasne tragove za rešenje ovih enigmi. Pauel je nakon sednice Saveta bezbednosti obećao da su američke obaveštajne službe spremne da podele osetljive informacije sa UNMOVIC-om. Ali, podsetio je Bliksa da UNMOVIC treba više da se oslanja na informacije iračkih stručnjaka koji su radili na programima razvijanja oružja za masovno uništenje ili na njegovom uklanjanju, na šta po Rezoluciji 1441 UNMOVIC ima pravo, i da je u zamenu za kvalitetne informacije Amerika spremna da odvažnim Iračanima ponudi azil, kao i njihovim porodicama.

No, jedan neimenovani američki diplomata otkrio je „Njujork tajmsu“ zbog čega američka administracija ovoliko okleva da pritekne u pomoć timu UNMOVIC-a na terenu: „S obzirom na naše iskustvo s UNSCOM-om, ti ljudi imaju velike probleme da sačuvaju informacije od Iračana.“ Činjenica je da su se mnogi članovi tima prethodne misije UN UNSCOM žalili da ih je Sadam Husein vukao za nos i da su njegove obaveštajne službe uvek bile korak ispred inspektora. Zbog toga su Amerikanci spremni, kako kaže neimenovani izvor iz administracije, da inspektorima UNMOVIC-a serviraju informacije na kašičicu i „taman kad treba“, kako bi predupredili mogućnost da ih iračke vlasti preduhitre. Inače, članovi UNMOVIC-a, dok su u kancelarijama u Bagdadu, i dalje komuniciraju međusobno ceduljicama jer strahuju da sedište nije u potpunosti očišćeno od uređaja za prisluškivanje.

GOVOR SIMBOLA: Iračke vlasti dalje insistiraju na tome da Irak nema nikakvo oružje za masovno uništenje. U svojoj predusretljivosti otišli su čak toliko daleko da su praktično pozvali agente američke obaveštajne službe CIA da dođu u Irak i uvere se svojim očima da je Sadam Husein „čist“. Što su pripreme SAD za rat snažnije i nedvosmislenije, Sadam Husein pojačava napore da se prikaže kao čovek najboljih namera, naročito prema susedima i potencijalnim saveznicima u arapskom svetu. Mastilo sa udarnih američkih dnevnika koji su preneli preteće reči Kolina Pauela nije se čestito ni osušilo kada je Bagdad ponudio Kuvajtu da mu vrati umetnine i ostale dragocenosti koje je Irak zaplenio tokom rata u Zalivu.

Za to vreme Iračanima, potpuno odvojenim od visoke politike, odsečenim od sveta usled monopola nad medijima koje Sadam Husein čvrsto drži u svojoj šaci, preostaje jedino da iz znatno prizemnijih znakova tumače šta im se sprema. Nedavno je kamerman TV SKY Newsa Veljko Đurović na Radiju B92 prenoseći svoje utiske o bagdadskoj svakodnevici ispričao priču koja najbolje ilustruje u kojoj meri građani Iraka žive pod medijskom blokadom. Rekao je kako je jedan prodavac na bazaru u Bagdadu, čuvši da je Đurović iz Beograda, ushićeno izjavio: „Blago vama, čestitam vam na veličanstvenoj revoluciji, gledali smo sve to na televiziji…“ Novinar se malo začudio da je Sadam Husein u jeku priprema za rat protiv najmoćnije zemlje na svetu svojim građanima želeo da pokaže slike iz Beograda od 5. oktobra 2000, ali mu je sve postalo jasno kada ga je prodavac upitao: „Recite mi, molim vas, kako je vaš drug Tito?“ Kamerman je posle izjavio da nije imao srca da nesrećnom prodavcu, pored svih muka, otvara oči. Taj isti prodavac je, zato, sigurno pokušao da protumači šta to znači kada je u jednom danu, odmah nakon sednice Saveta bezbednosti na kojoj se raspravljalo o iračkom izveštaju, vrednost iračkog dinara u odnosu na američki dolar na kratko pala za čitavih 25 odsto, kako piše dopisnik „Njujork tajmsa“ iz Bagdada.

Mnogi su pohitali da po tome protumače da se nešto dramatično dešava u šta su sigurno umešani ili predsednik Buš ili predsednik Husein, jer je sudbina Iraka u njihovim rukama. Glasine su munjevito prohujale bazarom: da se nije dogodio veliki prebeg, da neko nije ubio njihovog predsednika, kako je uspeo da se probije do njega, možda baš neki od njegovih mnogobrojnih dvojnika? Predveče se dinar stabilizovao, ali ne na vrednosti koju je imao uoči kratkotrajne inflacije. To mora da znači, protumačili su Iračani u Bagdadu, da je neko u vlasti pustio u promet veliku količinu dinara da bi za samo nekoliko sati kupio milione dolara. (Zvuči poznato?) Poslednji put je dinar tako naglo pao 1995, kada je jedan od Sadamovih zetova, general Husein Kemal, nakon monetarnog udara, s koferom u kome je bilo oko 25 miliona dolara pobegao u Jordan da bi se sastao sa agentima CIA. Hteo je da im oda tajne iračke programe za proizvodnju oružja za masovno uništenje. Sadam Husein ga je odmah pozvao da se vrati u Irak, uz obećanje da će mu oprostiti, samo da bude uz svoju decu, Sadamove unučiće. General Kemal mu je poverovao. Pogubljen je zajedno sa svojim ocem u vili u Bagdadu.

RAT JE VEĆ POČEO: To su jedini znaci iz kojih Iračani mogu pokušati da pročitaju svoju sudbinu. Nešto više informacija imaju Šiiti na jugu zemlje, uz granicu sa Kuvajtom. Oni žive u oblasti koja je pored iračkog Kurdistana proglašena za zonu zabrane letenja. Američke i britanske snage su južni deo Iraka proglasile za zonu zabrane letenja kako bi odvratile Sadamove avione od eventualnog napada. Za stanovnike ove oblasti rat kojim Bušova administracija preti odavno je počeo. Samo u decembru američki avioni izveli su devet napada u okolini južnih gradova Basre, Kuta, Nasirije i Amara. Najmanje četvoro civila izgubilo je život u ovim napadima.

Odnedavno američki piloti izbacuju nad ovim područjem na hiljade propagandnih letaka sa frekvencijom na kojoj Iračani mogu da slušaju američki radio. Propagandni rat već je u jeku, a kada se predsednik Buš početkom januara vrati u Vašington iz Teksasa, u regionu će se već nalaziti oko 120.000 vojnika. Njih oko 60.000 već je razmešteno u okolini Iraka, a dodatnih 50.000 već putuje ratnim krstaricama i nosačima aviona.

Nakon rasprave u UN-u više se niko ne pita da li će, već samo kada će Amerika krenuti u rat protiv Iraka. Kao nezvaničan datum pominje se kraj januara jer je Bliks sa svojim saradnicima dužan da podnese izveštaj o radu misije UNMOVIC 27. januara. Ostaje da se vidi da li će SAD u rat krenuti sa ili bez blagoslova UN-a.