Pucanje prividnog mira

U luci u centru Bejruta 4. avgusta uveče najpre se podigao veliki oblak belo-sivog dima. Onda se uz detonacije podigla i zlokobna braon-narandžasta pečurka koja je oku znalaca govorila da je došlo do razorne eksplozije 2750 tona amonijum-nitrata, koji je šest godina bio smešten u Hangaru broj 12, u okviru lučkih skladišta.

Oblak vrelog, otrovnog azot-dioksida, jednog od produkata raspadanja amonijum-nitrata, brzo se podizao ubrzavajući razorne udarne talase u radijusu od deset kilometara širom gradskog jezgra. Zgrade su se urušavale, zidovi padali, prozori i vrata izletali iz okvira, stakla se kršila u paramparčad.

Oko 300.000 ljudi ostalo je bez kuće ili sa kućama bez prozora i vrata, a 10.000 bez radnje ili posla. To se najbolje vidi u ruiniranom kvartu Mar Mišel, koji je pre eksplozije bio vibrantna četvrt sa kafeima, restoranima, umetničkim galerijama, pekarama i prodavnicama haj-teh i luksuzne robe.

Luka Bejrut je potpuno uništena. Na mestu eksplozijom raznetog skladišta nastao je krater dubok 47 metara, koji je ispunjen vodom. Brodovi u luci su ozbiljno oštećeni. Uništeni su silosi sa rezervama 15.000 tona pšenice i 10.000 tona kukuruza. Pšenice ima samo u privatnim pekarama i specijalizovanim prodavnicama, a vlasti procenjuju da će rezerve trajati manje od mesec dana.

Prema zvaničnim podacima libanske vlade, poginulo je 220 ljudi, 110 ljudi se vodi kao nestalo, a oko 6000 je povređeno. U četiri bolnice teško oštećene eksplozijom, u kojima je struje bilo zahvaljujući priručnim generatorima, doktori su pokušavali da pruže pomoć ljudima ozleđenima razbijenim staklom i šutom, sa slomljenim kostima, povređenim unutrašnjim organima, oštećenim plućima i otvorenim ranama.

foto: ap

UKLETI BROD

Uzroci takvih tragedija najčešće predstavljaju kombinaciju socijalnih okolnosti, kriminalnog nehata, đavolskih prstiju slučaja – i naročito loše procene rizika.

Hronika nesreće u Bejrutu osvetljava ne samo haotično stanje u Libanu, već i sliku „divljeg kapitalizma“ u prekomorskoj trgovini opasnim materijama.

Prema informacijama petrogradskog „Komersanta“, najverovatnije je da je tih 2750 tona amonijum-nitrata proizvedeno u fabrici „Azot“ u gruzijskom gradu Rustavi. „Njujork tajms“ piše da je taj amonijum-nitrat kupila Međunarodna banka Mozambika za firmu koja proizvodi komercijalni eksploziv Fabrica de Ekplosivos de Mozambique.

Brod „Rhosus“, kojim je amonijum-nitrat za milion dolara trebalo da se preveze od Batumija u Gruziji do luke Beira u Mozambiku, plovio je pod moldavskom zastavom. Bio je u vlasništvu biznismena iz Habarovska na ruskom Dalekom istoku Igora Grečuškina, a na njemu je bila posada sastavljena od Rusa i Ukrajinaca.

Kapetan Boris Prokošev se ukrcao na brod u Turskoj nakon pobune zbog neisplaćenih zarada prethodne posade. „Rhosus“ se radi ukrcavanja potrepština za put zaustavio u grčkoj luci Pireju, ali je utovar keteringa prekinut zbog nedostatka para.

Grečuškin, koji je u to vreme bio na Kipru, telefonom je rekao kapetanu da nema dovoljno sredstava za prolazak kroz Suecki kanal, pa je poslao brod u Bejrut radi ukrcavanja nekih teških mašina kako bi se dopunskim prihodima obezbedila sredstva za nastavak plovidbe.

U Bejrutu prva teška mašina nije mogla da bude ukrcana na taj oronuli brod proizveden u Japanu 1986, koji je nekoliko puta menjao vlasnike i zastave (Japan, Belize, Hongkong, Gruzija, Moldavija), a 26 godina nije održavan. Libanski zvaničnici su „Rhosusu“ zabranili dalju plovidbu zbog toga što dobavljači nisu uspeli da dođu do Grečuškina kako bi platio vez, gorivo, hranu i ostale potrepštine.

Kasnije su lučke vlasti u Bejrutu blokirale „Rhosus“ i zbog grubih kršenja pravila plovidbe pošto je, kako piše „Njujork tajms“, otkriveno da je brod kroz malu rupu u trupu propuštao vodu koja se morala neprestano ispumpavati.

TAOCI NA PLUTAJUĆOJ BOMBI

Prema rečima kapetana Prokoševa, kompanija u vlasništvu Igora Grečuškina Teto Shipping Ltd. registrovana na Kipru, bankrotirala je. Kada je kasnije kapetan pokušao da u Habarovsku podigne tužbu protiv Grečuškina za naplatu duga od 200.000 dolara za plate posadi, saopšteno mu je da je sud nenadležan jer je tuženi postao državljanin Kipra. Kada je nakon tragedije u Libanu pokrenuta istraga, kiparske vlasti saopštile su da Grečuškin nema pasoš te zemlje.

Inspektori lučke kontrole u Bejrutu dozvolili su nekim članovima posade da se posle dugog diplomatskog natezanja vrate kući u Ukrajinu. Kapetan broda Boris Prokošev i trojica Ukrajinaca zadržani su da brod ne bi ostao bez nadzora dok dug prema luci ne bude izmiren. Prokošev je u očajanju prodao nešto brodskog goriva da nabavi hranu i druge zalihe za posadu, kao i za angažovanje pravnog tima preko koga je u julu 2014. upozorio libanske vlasti da će brod u svakom trenutku „potonuti ili biti raznet“. Kasnije će pričati da su se zvaničnici libanske luke sažalili na gladnu posadu, obezbedili im hranu, ali nisu pokazali nikakvu zabrinutost zbog opasnog tereta na brodu: „Oni su samo želeli novac koji smo dugovali“, rekao je kasnije kapetan.

„Njujork tajms“ piše da su i u apelu Međunarodnoj federaciji saobraćajnih radnika mornari saopštili da se u brodskim skladištima nalazi posebno opasan teret. Ruski i ukrajinski listovi su članove posade opisivali kao „taoce na plutajućoj bombi“. Kapetan Prokošev se kao ruski državljanin za pomoć obratio i ruskoj ambasadi u Libanu, a kako je kasnije pričao novinarima, nekoliko puta je pisao i predsedniku Putinu, pa je navodno dobio samo šokantne komentare činovnika poput: „Da li očekujete da predsednik Putin pošalje specijalne snage da vas izvuku?!“

Preostala posada uspela je da se iskrca tek u leto 2014. na osnovu odluke libanskog suda donete nakon desetomesečnog preganjanja i tromesečnog suđenja. „Zatvorili smo brod, sve sobe zaključali bravama, dao sam ključeve migracionoj službi, sva dokumenta su bila u kabini i odleteli smo. A onda sam pisao advokatu, on mi je rekao da je brod istovaren „, pričao je kasnije Prokošev, kome su kolege docnije rekle da je brod „Rhosus“ potonuo 2018. u severnom delu bejrutske luke. Nije ometao plovidbu u luci. Amonijum-nitrat je bio smešten 450 metara od mesta na kojem je „Rhosus“ potonuo, u skladištu zvanom Hangar 12, gde je ostao do eksplozije 4. avgusta 2020.

foto: ap

ČIJA JE NADLEŽNOST

Viši carinici pisali su sudovima najmanje šest puta u periodu od 2014. do 2017. godine tražeći smernice o tome kako da se odloži amonijum-nitrat. Govorilo se o tome da se konfiskovani teret pošalje na reciklažu, da se ustupi libanskoj armiji ili da se preda na preradu fabrici privrednog eksploziva u Mozambiku. Nedonošenje odluke o opasnoj materiji u libanskom političkom usijanju pada na teret vladi optuživanoj za korupciju, a izveštaji ništa ne govore o tome u čije je vlasništvo prešla ta roba – spasilaca napuštenog broda, proizvođača, naručioca, bankrotiranog prevoznika ili njegovih poverilaca, koliko roba vredi, koliki je dug, a kolika ležarina.

„Rustavi Azot LLC“, jedan od najvećih gruzijskih izvoznika amonijum-nitrata, saopštio je da je ta kompanija bila pod drugim menadžmentom u vreme kada se amonijum-nitrat „možda izvozio u Liban“, a i da nema tačne informacije gde i kada je predmetna hemikalija proizvedena. Šef bejrutske luke je tvrdio da lučke vlasti, kojima je amonijum-nitrat sudskom odlukom poveren na čuvanje, nisu znale da je ta supstanca toliko opasna.

Postupanje s amonijum-nitratom (AN) je, inače, u mnogim zemljama posebno regulisano. U SAD je strogo propisan promet tom materijom. U Britaniji propisi nalažu da u jednom skladištu ne bi trebalo da bude više od 300 tona AN. Mnoge evropske zemlje zahtevaju da se AN meša sa drugim supstancama kako bi bio manje moćan. Pominje se u takozvanoj Seveso direktivi Evropske unije, koja reguliše skladištenje i rukovanje svim opasnim hemikalijama širom EU.

Britanski bivši inspektor za požare i eksplozije Martin Guse u anketi britanskog Naučnog medija centra podseća da se eksplozija jednog kilograma amonijum-nitrata poredi sa eksplozijom 0,42 kilograma trinitrotoluola (TNT). To bi trebalo da znači da je eksplozija 2750 tona AN mogla po razornoj moći da bude jednaka razornoj moći eksplozije jedne kilotone TNT-a, dakle, četvrtini snage bombe Little boy (četiri kilotone TNT), koja je razorila Hirošimu.

NADZVUČNI ŠOK

Amonijum-nitrat koji većina običnih ljudi, kao i pomenuti lučki funkcioner, povezuje sa azotnim veštačkim đubrivom, nije klasifikovan kao eksploziv – ako se pravilno skladišti i ako se održava u čistom stanju i podalje od goriva, cinka, aluminijuma i zapaljivih materija i naročito eksploziva – jer eksplozije amonijum-nitrata po pravilu potpaljuje neka inicijalna eksplozija.

Tada se ubrzava proces ekspanzivnog razlaganja AN (2NH4NO3) tokom koga se oslobađa azot (2N2), voda (4H2O) i, što je najvažnije, kiseonik (O2). Zbog toga što obezbeđuje kiseonik za sagorevanje „iznutra“, amonijum-nitrat se i koristi kao takozvani oksidacioni agens u privrednim eksplozivima. Dok amonijum-nitrat sagoreva, nastali gasovi i vodena para se u početku ne oslobađaju, već pojačavaju unutrašnji pritisak u gomili i ubrzavaju ekspanzivno sagorevanje.

U vlažnom okruženju u bejrutskom pristaništu, amonijum-nitrat je verovatno s vremenom otvrdnuo, a zbog toga što brzina detonacije raste sa gustinom, sagorevanje se brže širilo u stvrdnutom AN nego što bi to bio slučaj da je ostao u prahu. Kada je brzina širenja sagorevanja postala veća od brzine zvuka, zaliha amonijum-nitrata je detonirala, što je rezultiralo nadzvučnim šokom, objašnjava u anketi britanskog Naučnog medijskog centra prof. Žaklin Ahavan iz Centra za hemiju odbrane, odbranu i sigurnost britanskog Univerziteta Kranfild. Ona je izračunala da je talas eksplozije na licu mesta mogao da dostigne temperaturu od oko 3000 stepeni Celzijusa i pritisak meren giga paskalima od 1.000.000.000 njutna po kvadratnom metru.

Po svemu sudeći, velika količina zaplenjenog amonijum-nitrata eksplodirala je zbog skladištenja na lošem mestu, s lošim bezbednosnim procedurama i nepravilno kontrolisanim održavanjem. Uhapšeno je devetnaest osoba u istrazi koja je u vezi s tim pokrenuta, a objavljeno je mnogo detalja o tome da su o opasnom skladištu znale i više instance.

TEORIJE I OPTUŽBE

U Libanu su se čule i optužbe da je odlaganje rešenja vezanog za amonijum-nitrat odgovaralo Hezbolahu, kao politički i vojno najuticajnijoj grupi u zemlji, jer mu je time stavljana na raspolaganje eksplozivna sirovina. Hezbolah je to oštro negirao, tvrdeći da ni na koji način ne upravlja lučkim postrojenjima koja se, inače, nalaze u „hrišćanskoj“ četvrti Bejruta.

Vesti su najpre govorile da je „inicijalnu kapislu“ za tragediju predstavljala eksplozija sredstva za vatromet. Međutim, šef luke je tvrdio da nije bilo pirotehničkih sredstava u blizini Hangara 12, u kome je došlo do eksplozije. Jedna od pretpostavki glasila je da je početna varnica, koja je pokrenula lanac eksplozija u Hangaru 12, pala na zapaljivu materiju kada su varioci pokušali da zakrpe neku rupu kroz koju su nepozvani mogli da uđu u lučka skladišta.

Ruski vojni stručnjak, penzionisani pukovnik Viktor Murahovski koji je član Komiteta za vojnoindustrijsku proizvodnju, u ruskom listu „Komsomolskaja pravda“ je, međutim, procenio da bi Bejrut bio izbrisan sa mape da je eksplodiralo svih 2750 tona amonijum-nitrata. Smatra kako je mnogo verovatnije da su tokom godina ukradene velike količine AN iz tog skladišta.

UMOR OD SAOSEĆANJA

Ta eksplozija, koju je jordanska seizmološka opservatorija registrovala kao zemljotres magnitude 4,5 stepeni po Merkaliju, izaziva znatno jači socijalni potres u Libanu, koji „Fajnenšel tajms“ opisuje kao „državu na kolenima“, koja je i pre pandemije virusa korona početkom ove godine bila pred slomom.

Skoro trećina Libanaca živi ispod granice siromaštva i nosi se sa svakodnevnim prekidima struje, nedostatkom vode za piće, ograničenim javnim zdravstvom. Bi-Bi-Si izveštava da je krajem prošle godine raskrinkavana takozvana Ponci šema, koju je sponzorisala centralna banka.

Saosećanje Zapada sa libanskim tegobama moglo bi biti vrlo tanko na terenu, procenjuje dopisnik „Indipendenta“ i dobar poznavalac Libana i Bliskog Istoka Robert Fisk. On ukazuje na zapadni „umor od saosećanja“ prema patnjama Bliskog istoka, koji postoji još od prvog rata u Iraku 1990. godine. Fisk ocenjuje kako je jedna od najupečatljivijih ironija bila izjava francuskog predsednika Emanuela Makrona, neposredno nakon apokaliptične eksplozije u Bejrutu, da će Francuska „uvek biti“ uz osakaćenu naciju – koju je „stvorila sa carskom arogancijom pre stotinu godina“. On navodi da je francuski ministar inostranih poslova, na primer, samo nekoliko dana ranije pokazivao pomenuti „umor od saosećanja“ i „prao ruke“ ignorišući krizu libanske ekonomije.

Neposredno posle eksplozije, libanske vlasti su materijalnu štetu procenjivale na tri milijarde dolara, ali se kasnije govorilo da će u Bejrutu šteta dostići 15 milijardi, dakle, biće pet puta veća od prvobitne procene. Kancelarija francuskog predsednika saopštila je da se na video-konferenciji međunarodni konzorcijum donatora saglasio kako će unesrećenom Libanu, uz oštar nadzor, dati 298 miliona dolara, što je pedeseti deo procenjene štete.

foto: ap

SEKTAŠKA PODELA VLASTI

Hiljade demonstranata se u subotu 8. avgusta na Trgu mučenika u centralnom Bejrutu sukobilo s policijom. Pokušali su da uđu u parlament, a zatim su upali u nekoliko vladinih zgrada, u Ministarstvo spoljnih poslova, Ministarstvo ekonomije i Ministarstvo vode i energetike. Napadnut je i štab udruženja banaka. Ljuti su na predsednika Mišela Auna i na vladu čiju smenu su tražili, zahtevali su pravdu za žrtve. Premijer Hasan Dijab najavio je raspisivanje vanrednih izbora i podneo ostavku, govoreći da je korupcija postala veća od države.

U jednoj analizi Bi-Bi-Sija se, međutim, kaže da su od završetka građanskog rata politički lideri iz svake grupe održavali svoju moć i uticaj kroz sistem patronatskih mreža, štiteći interese verskih zajednica koje predstavljaju i nudeći – i pravne i ilegalne – finansijske podsticaje, i da je upravo taj sistem sektaške podele vlasti i mreža patronata ometao libanski sistem upravljanja.

I šiiti i suniti i hrišćani uzvikuju iste parole protiv korumpirane vlasti, ali teško je predvideti da li će taj cunami nezadovoljstva promeniti pomenuti sistem podele vlasti u Libanu ili će zapaliti inicijalnu varnicu novog sektaškog sukoba, kako se dešavalo tokom „Arapskog proleća“ od Tripolija do Damaska.

Na testu je libanski politički sistem koji je uspostavljen sporazumom iz 1943. godine, a obnovljen sporazumom sukobljenih frakcija na kraju građanskog rata (1975–1990). Taj sistem je, kako-tako, održavao ravnotežu osamnaest verskih zajednica – četiri muslimanske, Druza (sekte koju mnoge muslimanske zajednice ne priznaju kao članove islamskog sveta), dvanaest hrišćanskih i jedne judaističke. Glavne političke funkcije – predsednik, predsednik parlamenta i premijer – podeljene su među trima najvećim zajednicama (hrišćani maroniti, muslimani šiiti i sunitski muslimani). Takođe, ravnomerno je između hrišćana i muslimana (uključujući Druze) podeljeno i 128 mesta u parlamentu.

Robert Fisk je svojevremeno opisivao Liban kao sektašku naciju koja izbegava građanski rat kroz sektaški sistem u kome Libanci, hrišćani, suniti i šiiti žive u zajedničkoj ljubavi i strahu jedni od drugih. Navodio je primer bivšeg sunitskog premijera Sa’ada Haririja koji je podržavao libanskog predsednika Mišela Auna, hrišćanina koji je saveznik sirijskog režima, za koji Hariri veruje da je ubio njegovog oca Rafika Haririja (takođe bivšeg libanskog premijera).

Sada dijagnoza Roberta Fiska odiše kako pijetetom prema kvalitetima Libanaca, tako i pesimizmom: „Ovo je jedna od najobrazovanijih nacija u regionu, sa najtalentovanijim i najhrabrijim – i velikodušnim i najljubaznijim narodima, blagoslovljenim snegom i planinama, rimskim ruševinama i najboljom hranom, najvećim intelektom i milenijumskom istorijom. A ipak, ona ne može upravljati svojom valutom, obezbediti električnu energiju, lečiti bolesne ili štititi svoje ljude…“