Proslava na sahrani dosadašnje EU

Bilo je proleće. Evropa se oporavljala od Drugog svetskog rata. I ušla u Hladni rat. Tek što se ujedinio u borbi protiv nacizma i fašizma, svet se podelio na Zapad i na Istok. Masovno ubijanje, razaranje i strah još su bili sveprisutni, prva posleratna generacija još nije stasala, a već je u bipolarnom svetu počela trka u naoružavanju. Počele su da se javljaju ideje o ujedinjenoj Evropi, Evropi kao privrednom, ali i mirovnom projektu, ideje o ujedinjenim, ravnopravnim, slobodnim evropskim narodima. Imale su prizvuk utopije. Nemačka je bila podeljena, Sovjetski Savez zacementirao je staljinistički socijalizam u Poljskoj, Čehoslovačkoj, Mađarskoj, Bugarskoj, Rumuniji.

U takvim okolnostima Francuska, Savezna Republika Nemačka, Italija, Belgija, Holandija i Luksemburg 18. aprila 1951. osnovali su Evropsku zajednicu za ugalj i čelik. Zajedničko tržište bez carina trebalo je da omogući brži razvoj teške industrije. I veće zarade. Inicijator projekta bio je francuski ministar spoljnih poslova Robert Šuman, koji je još tada vizionarski pisao o Evropskoj zajednici, federaciji evropskih naroda. Oberučke ga je prihvatio kancelar Nemačke Konrad Adenauer.

Šest godina kasnije, 25. marta 1957, predstavnici istih šest zemalja potpisali su u Rimu ugovor koji je Zajednicu za ugalj i čelik unapredio u Evropsku ekonomsku zajednicu (EEZ). „Rimski ugovori“ slove za krštenicu, za kamen temeljac političke integracije Evrope, današnje Evropske unije. Države članice EEZ prvi put su se tada odrekle dela svog suvereniteta i prenele ga na zajedničke institucije, sa ciljem „stvaranja zajedničkog tržišta i postepenog približavanja privredne politike država članica, harmoničnog razvoja i stabilnosti“.

foto: ap

SEDAMDESET GODINA KASNIJE: Na šezdeseti rođendan Evropske unije u Rimu su prošle subote predstavnici 27 država članica, bez Velike Britanije, potpisali Deklaraciju o budućnosti Unije, smernice o razvoju narednih deset godina. Delegacije su se svojski trudile da rasplamsaju slavljeničko raspoloženje. Jedna od parola bila je da Bregzit nije tragedija, već upozorenje i šansa da EU ojača, zbije redove, da se više integriše, više osloni na sopstvene snage i bori za zajedničke vrednosti između Trampove Amerike, Putinove Rusije i Erdoganove Turske. Da bude bastion ravnopravnosti, jednakosti, demokratije i socijalne pravde. Mnogo je jakih i lepih i dirljivih reči izrečeno na temu jedinstva Evrope po principu „zajedno smo jači“.

Pre sedamdeset godina gledali smo čežnjivo u pravcu Zapada, rekao je predsednik Evropskog saveta, Poljak Donald Tusk i nastavio: „Instiktivno smo osećali da je tamo naša budućnost“, tamo gde su osnovne vrednosti sloboda i demokratija, sve dok nije pala Gvozdena zavesa i Poljska 2004. postala članica EU. „Zašto bismo izgubili naše jedinstvo? Zašto smo umorni i zašto nam je dosta toga?“, upitao je Tusk i odgovorio: „Zato što se ništa ne podrazumeva samo po sebi, pa ni to da u Evropi vlada mir“, i zaključio: „Evropa mora da bude jedinstvena, ili je više neće biti.“

Cilj slavlja u Rimu bio je da odagna duh Bregzita, ublaži činjenicu da je prvi put u istoriji jedna članica izašla, to jest na putu je da izađe, iz Unije, da bez Velike Britanije kompletno pitanje bezbednosne politike EU mora da se redefiniše, da se prvi put zajedničko tržište smanjilo, da postoje velike privredne i socijalne, pa i ideološke razlike unutar Unije koje se čine nepremostivim.

TESANJE DEKLARACIJE: Pred slavljenički samit postojala je čak i bojazan da neće biti potpisana zajednička deklaracija. Poljska se protivila nemačkom predlogu Unije „dveju brzina“, dok je premijer Grčke Aleksis Cipras insistirao na jakim elementima zajedničke socijalne politike. Valjalo je sastaviti deklaraciju dovoljno neutralnu da je prihvatljiva i za prezaduženi jug i za bogatiji sever Unije i za Višegradsku grupu (Mađarska, Poljska, Češka i Slovačka), koja odbija da primi izbeglice sa Bliskog istoka i severa Afrike, pa i za Nemačku, koja zbog svoje privredne snage ima jedinstven položaj unutar Evrope.

„Evropska unija se suočava sa nezapamćenim izazovima, kako globalnim tako i domaćim: regionalnim sukobima, terorizmom, sve većim migracijskim pritiskom, protekcionizmom i društvenim i privrednim nejednakostima. Odlučni smo u nameri da se zajedno uhvatimo u koštac sa izazovima u svetu koji se brzo menja i da svojim građanima ponudimo bezbednost i nove mogućnosti. Evropsku uniju ćemo učiniti jačom i otpornijom tako što ćemo podići nivo jedinstva i solidarnosti među nama i poštovati zajednička pravila“, stoji tako u deklaraciji, ko bi se tome usprotivio.

Što se tiče EU koja se razvija u dve različite brzine, Poljska je umirena kompromisnom formulacijom: „Delovaćemo zajedno, uz menjanje ritma i intenziteta prema potrebi, ali u istom smeru, kao što smo radili u prošlosti, u skladu sa Ugovorima i držeći otvorena vrata svima koji žele da nam se pridruže. Naša Unija je nepodeljena i nedeljiva.“ Držeći otvorena vrata svima koji žele da nam se pridruže, uzgred, jedna je jedina rečenica u Deklaraciji koja se tiče proširenja EU. Toliko o tome koliko je to prioritet.

Grčka je umirena tekstom da će se raditi na „Uniji koja u obzir uzima raznolikost nacionalnih sistema i ključnu ulogu socijalnih partnera; Uniji koja unapređuje ravnopravnost muškaraca i žena i prava i jednake mogućnosti za sve; Uniji koja se bori protiv nezaposlenosti, diskriminacije, socijalne isključenosti i siromaštva…“

Mađari su dobili da će se raditi na „Uniji u kojoj se svi građani osećaju bezbedno i u kojoj mogu da se slobodno kreću, u kojoj su naše spoljne granice zaštićene; Uniji sa delotvornom, odgovornom i održivom migracijskom politikom koja poštuje međunarodne standarde…“

Na kraju Deklaracije stoji: „Ujedinili smo se da bi nam bilo bolje. Evropa je naša zajednička budućnost.“

BOLESTI EVROPSKE UNIJE: Direktor Centra za evropske studije pri univerzitetu Oksford Timoti Garton Eš napisao je u komentaru povodom šezdesetogodišnjice EU: „Evropa koja se u Rimu sprema za proslavu svog šezdesetog rođendana nalazi se u lošem stanju. Nedavni sistematski pregled pokazao je da joj uskoro predstoji amputacija ruke (Gangraena brexitosa), da ima strašnu upalu stopala (Putinisma ukrainica), bolest kože nastalu zbog opasne alergijske reakcije (Xenophobia populistica) koja se proširila na mnoge delove tela, da ima čir u stomaku (Eurozonitis), kao i da pati od gubitka pamćenja. Lekar se pribojava i zastoja srca (aritmični sindrom Le–Pen)“. Rimska proslava pokazala je volju evropske političke elite da se zalaže za i da veruje u Uniju celovitu, tolerantnu, socijalnu i humanu. Što reče papa Franja, treba prevazići „uskogrudost sopstvenog mišljenja“. Spisak lepih želja je tu. Sada samo treba da se realizuje. Za sve to nije bilo potrebno da se čeka proslava šezdesetogodišnjice Evropske unije. Kriza traje već dugo.