Pola maslinove grančice

Spuštanje rampi na ulaze u jevrejska naselja u ponedeljak uveče obeležilo je početak izraelskog povlačenja iz pojasa Gaze. Ovaj istorijski trenutak u bliskoistočnom mirovnom procesu Izrael je dočekao podeljeniji nego ikad. S jedne strane, nalaze se kolone onih koji dobrovoljno odlaze, a nasuprot njima stoje tvrdi protivnici povlačenja, mahom ortodoksni Jevreji koji, kako najavljuju, nemaju nameru da se povuku. U vreme nastanka ovog teksta (utorak) još nije istekao rok od 48 sati koji je izraelska vlada dala naseljenicima da mirno napuste svoje domove. Neki od njih već uništavaju sve što ne nameravaju da ponesu, kako ništa ne bi prepustili Palestincima, iako za to nema potrebe jer je izraelska vojska već najavila da će srušiti svaku kuću, u skladu sa odlukom izraelske vlade. Tako izgleda prva od ukupno četiri faze izraelskog povlačenja, koje bi trebalo da traju ukupno četiri nedelje. Za to vreme biće ispražnjeno ukupno 21 naselje u pojasu Gaze i četiri na Zapadnoj obali, koje je Izrael izgradio od 1976. do 2001.

MISIJA: Ovo nije prvi put da se Izrael povlači sa teritorija koje je okupirao. Posle mira u Kemp Dejvidu sledilo je povlačenje sa Sinajskog poluostrva 1982, ali to tada nije prihvaćeno tako teško. Smatralo se tada da je mir sa Egiptom cena koju Izrael mora da plati, kako bi osigurao svoju zapadnu granicu i izbegao neki novi rat na dva fronta. Ipak, to je bilo povlačenje koje nije imalo mnogo veze sa biblijskim granicama jevrejske države, od Sredozemnog mora do reke Jordan.

Gaza je ipak nešto drugo. Od oko 9000 Jevreja koji treba da odu, polovina još nije ni počela da se pakuje. Oni misle da žive na svetoj zemlji koja se ne sme napustiti ni po koju cenu. Zajedno sa svojim pristalicama širom Izraela, oni još uvek čekaju da se desi neko čudo koje će im omogućiti da ostanu na posedima koje smatraju bogomdanim. Teško im je da prihvate da im ta ista vlada koja ih je posle napuštanja naselja Jamit na severu Sinajskog poluostrva ohrabrivala da se baš tu nasele, sada naređuje da odu. Kako sada izgleda, za čudo više nema vremena.

Ni većina sunarodnika ne može da ih razume. Život u jevrejskim naseljima u Gazi nije bio nimalo primamljiv, u malim naseljima, unutar visokih ograda, na koja je od palestinske prve intifade palo oko 6000 raketa, gotovo po jedna za svakog naseljenika. Kao i dobar deo Izraelaca, i oni misle da nema dokaza da povlačenje sa palestinskih teritorija automatski znači i mir.

Ipak, i pored velikog otpora, izraelski premijer Arijel Šaron odlučan je u nameri da ispuni svoju istorijsku misiju i da pojas Gaze, posle 38 godina izraelske okupacije, preda na upravu Palestincima. Sprovodeći plan o unilateralnom izraelskom povlačenju sa palestinskih teritorija, on je došao u sukob sa ortodoksnim Jevrejima, jer se nijedan izraelski premijer do sada nije odlučio da preda ono što oni smatraju svetom zemljom. Kao lider desničarske partije Likud, imao je mnogo problema i u sopstvenoj stranci, gde mu je trećina njenih poslanika u parlamentu okrenula leđa. Ni on sam kao da se nije trudio da obezbedi podršku svom planu u redovima sopstvenih pristalica. Čini se da je odluke često donosio samostalno i bez pristanka najbližeg okruženja, dok je svako odbijanje kažnjavao smenjivanjima.

OKRUŽENjE: Ipak, čini se da Arijel Šaron nije imao drugi izbor. Kada je posle vojne karijere, koju je završio sa generalskim činom, ušao u politiku i postao ministar poljoprivrede, još 1977, Arijel Šaron je obećavao da će se dva miliona Jevreja naseliti na okupiranim teritorijama do kraja milenijuma. Da je uspeo da ispuni obećanje, povlačenja sada najverovatnije ne bi ni bilo. Izrael na povlačenje nisu primorali ni terorizam ni strani pritisak, već neumoljiva demografija. U pojasu Gaze oko 8000 Jevreja živelo je u okruženju blizu 1,4 milona Palestinaca. Na Zapadnoj obali situacija je nešto povoljnija po Izrael. Oko 400.000 Izraelaca živi pored 2,3 miliona Palestinaca. Prema procenama, ukoliko se računaju i okupirane teritorije, do 2025. Izraelci bi bili manjina u sopstvenoj zemlji, što bi vodilo aparthejdu i na kraju možda i nestanku jevrejske države. Između te mogućnosti i jevrejske države na nešto manjoj teritoriji od one biblijske, Arijel Šaron je izbrao drugu varijantu. U obraćanju naciji povodom izraelskog povlačenja izjavio je da je ta odluka njemu lično ’’veoma teško pala’’, ali da ga je ’’promena situacije u okruženju, regionu, i u svetu naterala da promeni stav’’. On takođe smatra i da je njegova odluka dobra za Izrael u ’’bilo kom budućem scenariju’’, jer će tako ’’biti smanjene tenzije i žrtve na obe strane’’.

Njegovi protivnici, poput Benjamina Netanjahua, koji je do pre dve nedelje bio ministar finansija, tvrde da nema nikakvih garancija da će sukobi prestati, kao i da je povlačenjem otvorena mogućnost da Gaza postane uporište islamskog terorizma. Izrael od palestinskih vlasti zahteva punu odgovornost za sprečavanje terorističkih napada, kao i garancije o razoružavanju terorističkih organizacija, poput Hamasa i Islamskog džihada. U operaciji povlačenja obe strane sarađuju tako što Izrael nadgleda i štiti iseljavanje svojih građana, dok je na palestinskim snagama bezbednosti odgovornost za sprečavanje terorističkih napada, koji bi mogli da ometu povlačenje.

Arijel Šaron tvrdi da povlačenje znači i kraj okupacije. Iako većina Palestinaca slavi odlazak izraelskih naseljenika i vojske, postoji strahovanje da se njihova situacija neće bitnije promeniti posle povlačenja, jer Izrael namerava i dalje da kontroliše njihove luke, granice i vazdušni prostor. Paradoksalno, upravo izraelsko povlačenje može otvoriti novi prostor za sukobe unutar palestinskih frakcija. Hamas i Islamski džihad i dalje ostaju glavna politička snaga među Palestincima i za sada odbijaju i ulazak u vladu nacionalnog jedinstva, koji im je ponudio palestinski premijer Ahmed Kurei, kao i predaju oružja. Hamas je već najavio da ne odustaje od oružane borbe sve dok se ’’ne okonča okupacija njihove zemlje’’, kako je u subotu izjavio Ismail Hanija, jedan od lidera Hamasa.

Osnovno pitanje je da li će izraelsko povlačenje doprineti mirovnom procesu. Iako je Izrael prihvatio plan bliskoistočne mirovne četvorke koju čine SAD, UN, EU i Rusija i u kome takođe stoji da je izraelsko povlačenje jedan od najvažnijih koraka na putu ka razrešenju krize, povlačenje iz Gaze je ipak unilateralni korak. Što se Zapadne obale tiče, Izrael će prema Šaronovom planu povući samo najisturenija naselja, dok će još više osigurati postojeće velike blokove sa izraelskim stanovništvom, kao što su Ariel, Maale Adumim i ostale, koje je i prihvatila i američka administracija i za koja ne postoji nikakva politička volja da budu napušteni. Veliki problem je i sigurnosni zid koji je Izrael podigao na Zapadnoj obali i kojim je smanjio palestinsku teritoriju za oko deset procenata od tzv. Zelene linije do koje je prema rezolucija ima SB UN-a obavezan da se povuče. Palestinci imaju viziju buduće palestinske države sa Istočnim Jerusalimom kao glavnim gradom, ali se prema planu Arijela Šarona i taj deo grada nalazi u okviru Izraela.

TEST: Šaronovim planom samo se nazire stvaranje buduće palestinske države, iako se u ovom trenutku ne može reći kada će i da li će ona uopšte nastati. Garancije koje Izrael traži od palestinskih vlasti za sada su nedostižne za Mahmuda Abasa i njegov tim, a one su uslov za dalje izraelsko povlačenje sa okupiranih teritorija. Pozicija palestinskog predsednika Mahmuda Abasa i garniture u Fatahu koje ga podržavaju, kao i svaki budući napredak u mirovnom procesu zavisiće od njihove sposobnosti da izađu na kraj s militantima u sopstvenim redovima, i da obezbede posao i sigurniju budućnost svom stanovništvu. Palestincima je već stavljeno u izgled dobijanje oko devet milijardi dolara kredita za obnavljanje uništene privrede, naravno, ukoliko odustanu od vojnih akcija i terorističkih napada. Gaza je veliki test za palestinske vlasti, ali i velika prilika da pokažu da mogu biti sigurni partneri u mirovnom procesu. Povlačenjem iz Gaze Izrael im je pružio samo polovinu maslinove grančice. Za drugu polovinu je neophodno da se Izraelci osećaju bezbedno, a da Palestinci jednoga dana vide stvaranje sopstvene države, sa uslovima za normalan život.