Podanici Minhauzena, Lenjina i Šerifa

„Sanitarna kontrola!“, u naš kupe u spavaćim kolima voza na relaciji Bukurešt–Kišinjev proturila je glavu sredovečna žena u svetloplavoj uniformi. Potvrdili smo joj da smo zdravi i pravi i ona je bez reči produžila dalje. Na rumunsko-moldavskoj granici dešava se već legendarno prebacivanje točkova voza na širi, „ruski kolosek“. Naime, 1520 milimetara je širina koloseka na prugama Rusije, članica ZND, baltičkih država, Mongolije i Finske i to je tako od 19. veka kada je Rusko carstvo uvodilo železnice širom svoje tadašnje „imperije u kojoj sunce nikad ne zalazi“. „Uski“ kolosek se koristi u zemljama Severne Amerike, Evrope, Kine i širok je 1435 milimetara.

Nekih pola sata kasnije sišli smo na glavnoj železničkoj stanici u Kišinjevu, glavnom gradu Moldavije, jedne od najsiromašnijih zemalja Evrope. Moldavija deli sa Ukrajinom poslednje mesto u Evropi po visini BDP-a po glavi stanovnika.

Zgrada Železničke stanice u Kišinjevu tog subotnjeg jutra u 7 sati izgledala je čistije i lepše od većine stanica u Evropi u kojima sam bio, o našim zapuštenim stanicama da ne govorim: saksije sa egzotičnim cvećem i akvarijumi sa tropskim ribicama deluju pomalo bizarno u zgradi iz vremena Ruskog carstva ali sve je besprekorno čisto i uređeno.

Nas šestorica uputili smo se na putovanje od Bukurešta do Odese u želji da vidimo ovaj egzotični deo Evrope u koji se ređe ide i o kojem većina ljudi „na Zapadu“ ima velike predrasude. Nakon vožnje do stana i jednosatne šetnje do centra grada – prvi je zaključak da je ceo Kišinjev čistiji i uređeniji od većine istočnoevropskih prestonica. Putevi su loši, slično kao kod nas u Srbiji ali oko njih je gotovo nemoguće videti jedan bačeni opušak, kamoli kesu ili plastičnu ambalažu. Moldavici jesu siromašni, ali je svest o komunalnom redu na znatno višem nivou nego u balkanskim državama.

Vlasnica stana u kojem smo smešteni dok se vozimo liftom pita kakva je situacija u Srbiji i da li je još rat. Kada je pitamo za rat u Moldaviji iz 1990, nakon kojeg se otcepilo Pridnjestrovlje, uzak pojas uz granicu sa Ukrajinom, žena kaže da su borbe trajale samo tri meseca ali su bile jako krvave i surove. Krsti se i mrmlja sebi u bradu: „Samo da više nikad ne bude rata!“

RIMSKA VUČICA I „PAIN TRAIN“

U centru grada je sve bilo mirno, ali se osećala neka tenzija, policijske patrole na svakom koraku. Dan kasnije, Moldavski sud je smenio s dužnosti predsednika Igora Dodona i postavio bivšeg premijera Pavela Filipa za prelaznog predsednika. Sud je objasnio da Dodon nije raspustio parlament, što je morao da učini u skladu sa ranijom odlukom Ustavnog suda. Filip je u nedelju 9. juna, nakon što ga je sud imenovao prelaznim predsednikom, raspisao vanredne izbore za septembar. Moldavski parlament je odobrio sastav koalicione vlade, sastavljene nakon višemesečnih pregovora u kojoj učestvuju Socijalistička stranka proruskog Igora Dodona i proevropski savez ACUM, premijerke Maje Sandu. Zvanična Moskva ocenila je poslednje događaje u Moldaviji „kriminalnim“. U kom pravcu će krenuti ova siromašna država, koju svega nekoliko kilometara deli od izlaska na Crno more, ka EU ili prema Rusiji, ostaje da vidimo u skoroj budućnosti.

Zgrada Nacionalnog istorijskog muzeja Moldavije nalazi se u raskošnoj vili eklektičnog stila koja je sagrađena na mestu identične zgrade gotovo potpuno srušene u zemljotresu 1977. Ispred zgrade, još jedan bizaran detalj: replika Rimske vučice sa Romulom i Remom. Zanimljiva je priča o ovoj skulpturi. Naime, Musolinijeva Italija poklonila je dvadesetih godina pet kopija Vučice za pet rumunskih gradova. Jednu od njih dobio je Kišinjev, tada u sastavu Rumunije, drugi po veličini grad u državi. Godine 1940. Paktom između Hitlera i Staljina Moldavija pada u ruke Sovjetima, godinu dana kasnije Nemci je vraćaju Rumuniji a posle Drugog svetskog rata – postaje jedna od republika u sastavu SSSR. Vučica je tada nestala da bi po sticanju nezavisnosti Moldavije 1990, „bratska Rumunija“ poslala Kišinjevu novu kopiju simbola grada Rima.

Još jedan spomenik privlači pažnju: „Pain Train“, gigantska skulptura otkrivena 1990. posvećena je žrtvama masovnih Staljinovih deportacija tokom kojih je od 1940. do 1951. u Sibir i u Kazahstan proterano preko 50.000 stanovnika Moldavije.

„Lovac na bizarnosti došao je u svoju zemlju snova“, prokomentarisao je kolega Žikica kada smo naišli na dečiju priredbu koja se održava između tenkova, topova, raketnih bacača i MiG-ova u dvorištu Vojnog muzeja. Deca su pevala o Isusu i njegovom ponovnom povratku na ovaj svet, a kasnije smo čuli da je reč o učenicima neke verske škole koja je odabrala zanimljivu lokaciju za svoju priredbu.

NAJVEĆI VINSKI PODRUM NA SVETU

Širom zapadnog sveta Moldavija je postala poznata kada su autori serije „Dinastija“ odlučili da u nju smeste fiktivnu kraljevinu u kojoj se dešava venčanje Amande, ćerke Blejka i Aleksis. U kapelu tokom venčanja upadaju teroristi i sledi masakr. Zavesa pada, kraj serije. Ta epizoda bila je najgledanija u dotadašnjoj istoriji televizije, sa 60 miliona gledalaca u SAD. Producentkinja Ester Šapiro izjavila je tada: „Bio je to jedan bajkovit teroristički napad, prelepo snimljen, kao Gojina slika!“

Dogodine će biti 35. godišnjica „moldavskog masakra“, Džon Forsajt (Blejk) više nije među živima, princeza Katarina Oksenberg koja je glumila Amandu preživela je brojne životne drame, poslednju sa ćerkom Indijom i njenim ulaskom u sektu, a Ester Šapiro (91) i Džoan Kolins (86) i dalje se odlično drže.

Osim po „masakru iz Dinastije“, Moldavija je postala poznata i po vrhunskim vinima a na njenoj teritoriji nalazi se i Milešti Mici, zvanično najveći vinski podrum na svetu (200 kilometara hodnika bivšeg rudnika) u kojem se nalazi i najveća kolekcija vina na svetu (preko dva miliona flaša).

U Milešti Mici se ulazi automobilom, temperatura se preko cele godine kreće između idealnih 12 i 14 stepeni Celzijusa. Dok u dva taksija naša ekipa prolazi nepreglednim hodnicima vinarije, sa obe strane promiče na hiljade buradi i stotine hiljada flaša vina. Dobili smo i vodiča na engleskom jeziku, šarmantnu Dorinu, koja nam sa tipično sovjetskim smislom za humor objašnjava neke od brojki koje su Milešti Mici dovele u Ginisovu knjigu rekorda. Vinarija pripada državi, najveći kupci su, pogađate – Kinezi, a postoji i mogućnost da zakupite udubljenje u steni i tu pod ključem čuvate svoja vredna vina. Na kraju ture degustirali smo belo, crno i crno desertno vino i uz lokalne muzičare koji su se tu stvorili, u čast skorog odlaska u Ukrajinu, otpevali Jihav kozak za Dunaj.

Autobus za Tiraspolj pun je do poslednjeg mesta. Zavese su bordo boje kao u nekom bordelu iz Nju Orleansa a vozač vlasnik impozantnog stomaka koji promalja kroz raskopčanu košulju. Poput filmskog Pavla Vujisića u Ko to tamo peva, lično naplaćuje ulaznice i kontroliše ponašanje putnika.

SVETO TROJSTVO PRIDNJESTROVLJA

Posle nešto više od sat vremena vožnje od Kišinjeva – stižemo na granicu, to jest „administrativni prelaz“ kako mi to ovde u Srbiji volimo da kažemo, između Moldavije i otcepljenog Pridnjestrovlja. Svi izlazimo iz autobusa, visoko iznad glava je grb Pridnjestrovlja sa dominantnim srpom i čekićem, zvezdom petokrakom i grozdom na dnu. Sa druge strane šaltera – mlada žena u uniformi, ne baš tako lepa kao Nikita u spotu Eltona Džona ali ipak lepa. Bučni udarac pečata u pasošu i papirić na kojem piše da imamo pravo boravka sedam dana na ovoj teritoriji: „Dobro došli u Pridnjestrovlje!“

Za pola sata stižemo od granice do autobuske stanice u Tiraspolju, prestonici otcepljenog Pridnjestrovlja, države koju nije priznala nijedna članica UN. Tačnije, priznale su je tri takođe nepriznate države – Južna Osetija, Nagorno Karabah i Abhazija, pa se zastave ove tri teritorije vijore u centru Tiraspolja, tik uz zastavu Pridnjestrovlja. Na putu do centra pored baze Ruske armije i brojnih obeležja SSSR koji jasno govore o ideološkoj orijentaciji ove teritorije, nailazimo i na natpis „Sheriff“ gotovo na svakom koraku: Sheriff stadion, Sheriff sportska hala, Sheriff benzinska pumpa, Sheriff supermarket. Oni koji prate fudbal setiće se da su FK Vojvodina i FK Partizan pre nekoliko godina igrali sa Sheriffom u Ligi Evrope i kvalifikacijama za Ligu šampiona.

Iza sveprisutnog brenda „Sheriff“ stoji lokalni šerif Viktor Gusan, preduzetnik čiji „prvi milion“ potiče iz vremena rata za Pridnjestrovlje 1990. a danas je vlasnik gotovo kompletne ekonomije ove državice. Nakon ruske aneksije Krima 2014. objavljeno je da je Gusan postao vlasnik licence za mobilnu telefoniju na ovom poluostrvu što ukazuje i na njegove očekivano bliske veze sa Kremljom.

Taksista koji nas vozi priča da je bio Gusanov kolega na fakultetu, ali je ovaj napustio studije tokom rata 1990. i upustio se u „biznise“. Pored volana u taksi vozilu nalaze se značka sa likom Lenjina, mali medaljon sa ikonom Svetog Nikole i dve male kockice. Sveto trojstvo savremenog Pridnjestrovlja.

ĐULE „BARONA LAŽOVA“

Letnjim pljuskom oprane ulice Tiraspolja izgledaju još čistije od onih u Kišinjevu, stižemo pred Dom Sovjeta ispred kojeg je impozantni spomenik Lenjinu, sličan onom berlinskom iz filma Gorila se kupa u podne. Preko puta je memorijalni kompleks posvećen žrtvama ratova od 1941. do danas. Najviše imena uklesano u kamen nalazi se u sektoru posvećenom tromesečnom ratu sa Moldavijom 1990. kada su građani Pridnjestrovlja uz pomoć 14. divizije Armije SSSR koja je imala bazu na ovoj teritoriji porazili Armiju Moldavije ojačanu dobrovoljcima iz Rumunije i od tada do danas je to „zamrznut konflikt“. Tu su i imena poginulih u Drugom svetskom ratu kao i u sovjetskoj invaziji na Avganistan (1979–1989).

U kontekstu trenutno popularne HBO serije, posebno zanimljiv je i deo posvećen Černobilju, tačnije ljudima iz Tiraspolja koji su bili deo operacije sanacije katastrofe na nuklearnoj elektrani i kasnije preminuli od posledica zračenja. U sklopu kompleksa nalazi se i jedan sovjetski tenk T-34 iz Drugog svetskog rata a odmah pored njega mala pravoslavna crkva čiji se pozlaćeni krov presijavao na predvečernjem suncu. Iako su se delimično vratili religiji, žitelji Pridnjestrovlja se ne odriču svoje lenjinističke prošlosti i simbola pa je ovo jedina od bivših republika i pokrajina SSSR u kojoj nije promenjen nijedan naziv trga ili ulice iz vremena socijalizma. Za razliku od nas na Balkanu, koji smo izabrali najgoru kombinaciju: deklarativno se vratili religiji (veronauk u školama, gradovi, vojska, policija, stranke imaju svoju slavu, neki se krste u autobusu kad prođu pored crkve, mnogi poste…), ali smo svoju socijalističku prošlost u vidu spomenika i ulica izbrisali, sačuvavši njene najgore tekovine u mentalitetu.

Sutradan smo taksijem otišli do obližnjeg gradića Bender u kojem se nalazi srednjovekovna tvrđava koju su Turci dogradili i pretvorili je u ozbiljno utvrđenje. Tokom rusko-turskih ratova u 18. veka u opsadi Tvrđave Bender učestvovao je na ruskoj strani i nemački aristokrata i oficir Hijeronim Karl Fridrih fon Minhauzen. Avanturističke ispovesti barona Minhauzena o njegovim ratnim pohodima donele su mu reputaciju „najvećeg lažova“ svog vremena i njegov lik u romanima i pozorišnim predstavama opisali su brojni autori 18, 19. i 20. veka. „Baron lažov“, kako su ga zvali, ostao je upamćen po navodnoj priči kako je u izviđanje turskih položaja oko Bendera išao na topovskom đuletu. U njegovu čast, pored tvrđave postavljeno je veliko topovsko đule koje posetilac može da „uzjaše“ i bar na minut se oseti kao baron Minhauzen.

Odlazimo u pravcu Odese. Na izlasku iz Pridnjestrovlja dočekuje nas zajednička moldavsko-ukrajinska policijska i carinska kontrola (kao kada bi na granici Kosova i Crne Gore bila srpsko-crnogorska kontrola). Zarobljeni u zamrznutom konfliktu iz 1990, bez izlaska na more, siromašni i na raskrsnici između EU (Rumunija), nestabilne Ukrajine i Rusije, sa siromaštvom, korupcijom, lokalnim šerifima i Lenjinovom zaostavštinom, Moldavija i Pridnjestrovlje danas ipak ostavljaju utisak regiona koji može da očekuje svetliju budućnost od našeg.