Nezadovoljan radnom etikom na Vol stritu (blefiranje, prevare, halapljivost), Luis se povlači s berze i 1989. godine objavljuje poluautobiografsku knjigu pod nazivom Liar’s Poker u kojoj opisuje svoje berzansko iskustvo. Knjiga je postala bestseler. Od tada piše odlične knjige o ekonomiji i finansijama i o primeni ekonomske racionalnosti na neke druge oblasti života.
Opklada veka je zapravo serija intervjua adaptiranih u monografiju pisanu jezikom popularne nauke. Radi se o desetak brokera i finansijskih analitičara sa Vol strita koji su, nezavisno jedni od drugih, „provalili“ berzanski sistem trgovanja zasnovan na hipotekarnim obveznicama, kolateralizovanim dužničkim obveznicama (colateralized debt obligation) i razmeni kreditnih neizvršenja (credit default swaps), a onda se kladili na njegovu propast. Kada je sistem propao, stekli su ogromno bogatstvo. U dve reči, glavni protagonisti ove knjige videli su ono što 99,99 odsto brokera, analitičara, ekonomista i političara nisu. Kako su uspeli?
HIPOTEKARNE I DUŽNIČKE OBVEZNICE: Na početku milenijuma cene nekretnina u Americi su počele ubrzano da rastu. To je dovelo do popuštanja kreditne politike u privatnim i paradržavnim bankama. Uslovi za kreditiranje bili su sve labaviji. Banke su prestale da proveravaju nivo dohotka kod klijenata, tako da je skoro svako mogao da podigne kredit za kuću ili stan. To je dodatno podiglo tražnju za nekretninama. Tržište je bujalo.
A onda do izražaja dolaze dve značajne inovacije koje su dovele do sloma finansijskog tržišta. Prva su hipotekarne obveznice (mortgage bonds), koje su nastale još osamdesetih godina, ali tada nisu bile naročito popularne. To nisu bile obične obveznice, već finansijski derivati sastavljeni od stotina hipotekarnih kredita koje su banke prethodno izdale. Recimo, najpre izdam 100 hipotekarnih kredita za kupovinu stanova, a onda na osnovu njih izdam jednu obveznicu koju prodam trećem licu. Čime garantujem isplatu obveznice? Kamatama na kredite koje sam izdao. Kada obveznica dođe na naplatu, ja sakupim kamate pomenutih 100 kredita, pa njima isplatim obavezu.
Kolateralizovane dužničke obveznice su bile isto to, samo sastavljene od hipotekarnih obveznica, umesto od hipotekarnih kredita. I jednim i drugim vrstama obveznica je bezbedno trgovati na berzi sve dok su bezbedni krediti na kojima se zasnivaju. U početku je to zaista bilo tako. Svi su pretpostavljali da će cene nekretnina neprekidno rasti i da će mušterije biti sposobne da uredno otplaćuju stambene kredite. Ako neko baš i nije imao dovoljno novca da nastavi otplaćivanje kredita, on bi vratio kuću banci, a banka bi je – budući da je tražnja za nekretninama stalno rasla – kasnije lako prodala nekom drugom klijentu.
LANAC POVEZANIH OSIGURANJA: Prvi je celu stvar provalio Majk Beri, glavni protagonista Velike opklade. On je jednostavno analizirao strukturu kolateralizovanih dužničkih obligacija i shvatio da su pune „đubreta“ – kredita koji neće moći da se vrate jer imaju promenjivu kamatnu stopu (kamata je najpre niska, a onda raste i postaje sve teža za otplatu). Onda mu je pala na pamet sjajna ideja: zašto ne bi zatražio od neke banke ili osiguravajućeg društva da mu prodaju osiguranje od propasti dužničkih obligacija?
Zašto je to bilo kobno? Evo jednog primera lakšeg za razumevanje. Zamislite da ste načuli da će Paja da proda Jaretu polovan automobil koji nije baš u najboljem stanju (možda može da ide još 500 kilometara). Odlazite u osiguravajuću kuću i tražite od njih da kupite osiguranje na taj automobil. I oni vam ga prodaju. Kada se automobil pokvari, osiguranje mora da vam kupi isti takav, ali potpuno nov automobil.
Sada se sigurno pitate: ali zašto bi vam osiguravajuće društvo prodalo osiguranje na polovan automobil koji pritom uopšte nije vaš? Pa, recimo, pretpostavite da država to ne sprečava, a da se pojavila rejting agencija za polovne automobile koja vam garantuje da je taj auto kao nov.
A sada zamislite da je neko čuo da ste vi kupili osiguranje, pa je onda kupio osiguranje na vašu opkladu, odnosno osiguranje od propasti vašeg osiguranja. Ni to nije bio kraj. Nekom četvrtom bi bilo omogućeno da kupi osiguranje na opkladu protiv vaše opklade, i tako unedogled.
Ovaj lanac povezanih opklada zavisio je samo od jedne stvari – da li će građani koji su masovno počeli da se zadužuju na prelomu milenijuma uspeti da redovno izmiruju svoje obaveze i vraćaju stambene kredite. Ako oni zakažu, ne propadaju samo oni i banke koje su im izdale kredite, već svi koji su uključeni u ovaj lanac osiguranja od propasti osiguranja od propasti osiguranja od propasti osiguranja…
Zastupnici osiguravajućih kuća su se smejali Majku Beriju dok je kupovao stotine i stotine polisa. Mislili su da su naišli na naivčinu, a on je strpljivo sedeo i čekao. Sve dok u kasno leto 2007. mediji nisu počeli da javljaju da klijenti više ne mogu da vraćaju stambene kredite. Potom su 2008. usledile vesti o propasti Lehman Brothersa, Bear Sterna, Merryl Lyncha, AIG-a itd. Najviše su propala osiguravajuća društva koja su polise osiguranja na ove hartije od vrednosti prodali Stivu Ajzmenu, Majku Beriju, Gregu Lipmanu i ostalima koji se pominju u ovoj knjizi.
Do sada su već dve Luisove knjige pretvorene u film. Godine 2011. snimljen je Moneyball sa Bredom Pitom u glavnoj ulozi. Opklada veka je snimljena 2015. godine, sa Kristijanom Bejlom, Rajanom Goslingom i (ponovo) Bredom Pitom u glavnim ulogama. Vredi čitati Luisove knjige (i gledati filmove nastale po njegovim knjigama), ako ni zbog čega drugog, a ono da bismo lakše razumeli (iz prve ruke) kako funkcioniše ekonomski sistem.
