Opasni život Džona Mekafija

Džon Mekafi je imao nesrećno detinjstvo. Njegov otac je bio američki vojnik koji je služio u Škotskoj, gde se oženio Škotlanđankom, vratio se u po vešticama poznati Salem u Viržiniji, mnogo je pio i takođe mnogo tukao suprugu i sina. Ubio se kada je Džon imao 14 godina.

Kada se upisao na koledž Roanok, Džon se izdržavao prodajom pretplata na časopise od vrata do vrata. Pokucao bi, nasmešio se, fiksirao bi domaćine svojim prodornim plavookim pogledom, objavio da su baš oni srećni dobitnici apsolutno besplatne pretplate i da treba da plate samo malu naknadu za dostavu. Varka je uspevala. Dobar deo zarađenog novca trošio je na cugu, pošto je počeo žestoko da pije već tokom prve godine studija.

Diplomirao je matematiku 1967. godine. Želeo je da doktorira na državnom koledžu severoistočne Luizijane 1968, ali je izbačen zbog seksualnog odnosa sa maloletnom studentkinjom, s kojom će se kasnije oženiti. Džonu je ipak dodeljen počasni doktorat, mada mnogo kasnije, 2008. godine na koledžu Roanok.

Njegova karijera IT stručnjaka liči na teturanje ukletog pesnika ili rok zvezde sa tamne strane šezdesetih. Nakon diplomiranja, od 1968. do 1970. radio je kao programer u Nasinom Institutu za svemirska istraživanja u Njujorku, ali NASA nije tolerisala što je već u to vreme bio zavisnik od alkohola i što je uhapšen dok je kupovao marihuanu.

Zbog korišćenja LSD-a i psihodelika dimetiltriptamin (DMT) najurili su ga iz Misuri Pacifik reilroda u Sent Luisu, kompanije koja je od 1969. godine pokušavala da koristi IBM računar za planiranje putovanja vozova. Na korak od potpunog sloma našao se 1983. kada je imao 38 godina i bio direktor inženjeringa u kompaniji Omek, koja je izgradila sisteme za skladištenje informacija u Santa Klari. Napustio je Omek i zatvoren u svojoj kući, bez prijatelja, danima se drogirao i pitao se da li bi trebalo da se ubije, baš kao i njegov otac.

Žena ga je napustila. Dao je nekome svog psa. Na kraju je ipak otišao kod terapeuta, pa kada je počeo da jeca tokom grupne terapiju Anonimnih alkoholičara, neko ga je zagrlio i rekao mu da nije sam. Kasnije je pričao da je za njega život tada zaista počeo…

PRVI ANTIVIRUS

Mekafi je posle toga bio priseban četiri godine i dobio je bezbednosnu dozvolu za rad na poverljivom programu za prepoznavanje glasa u jednom od svetskih lidera u vazduhoplovnoj i odbrambenoj industriji – u Lokidu u Sanivejlu (Kalifornija). A onda je 1986. naišao na članak u časopisu „San Hoze merkjuri njuz“ o širenju prvog kompjuterskog virusa na svetu u SAD, koji su stvorila dva brata u Pakistanu i nazvali ga „brain“, po prodavnici računarskih usluga u Lahoru.

Džon Mekafi je programirao prvi antivirus. Godine 1987. osnovao je McAfee associates u svojoj kući od 700 kvadratnih metara u Santa Klari; kupio je dugački autobus vinebago, napunio ga računarima i objavio da je formirao prvu „antivirusnu bolničarsku jedinicu“.

Kako piše američki mesečnik „Vajerd“ (Wired), koji se fokusira na to kako nove tehnologije utiču na kulturu i ekonomiju, Mekafija je ta pojava relativno bezopasnog virusa, o kome su svi pričali kao o velikoj opasnosti, podsećala na one trenutke u detinjstvu kada bi ga otac bez razloga udario, a on nije znao zašto je otac to učinio, samo je znao da bi premlaćivanje moglo da se dogodi u bilo kom trenutku. Njegova deviza je glasila: samo će paranoični preživeti. Sposobnost da zarazi druge sopstvenom paranojom kako je uvek neko spreman da napadne, učinila je Mekafija bogatim.

Poput dobrog prodavca od vrata do vrata, uspevao je da natera ljude da misle kako im je njegov softver neophodan za samoodbranu. U oktobru 1992. akcije njegove kompanije vredele su 80 miliona dolara.

BOGATAŠ KOME DOSADI ŽIVOT

Ali, kako se približavao penzionerskom dobu krajem 2000-ih, počeo je da oseća da mu je dosadio život tradicionalnog bogataša u Sjedinjenim Državama, tokom koga je zaradio mnogo i svašta pokušao. Međutim, prema „Njujork tajmsu“, postojao je jači razlog za bekstvo: Mekafijevo bogatstvo u jeku finansijske krize 2008. godine je, zbog njegovih neuspešnih ulaganja, palo sa 100 na četiri miliona dolara.

Do 2009. prodao je na aukciji gotovo sve što je posedovao, uključujući više od hiljadu hektara zemlje na Havajima, u Koloradu i Teksasu, privatni aerodrom u Novom Meksiku, kao i svoj avion za 10 putnika. Nakon što je u avgustu 2010. njegovu kompaniju kupio Intel, a 2014. najavio da će proizvodi povezani sa njegovim brendom biti na tržištu pod brendom Intel Securiti, Džon Mekafi je izrazio zadovoljstvo što njegovo ime više nije povezano sa softverom. Požalio se kako ga već petnaest godina zasipaju pitanjima kako da deinstaliraju njegov antivirus program, koji su drugi upropastili. Pa daje dijabolični video-savet: puca u laptop i odlazi da šmrče beli prah dok ga nekoliko devojaka različite boje kože mazi i ljubi ostavljajući trag karmina na njegovom naboranom obrazu. Skoro kao u filmu Lice sa ožiljkom…

BELIZE, OPASNI RAJ

U potrazi za nečim rustičnim, za „dalekim horizontima“ i zemljom u kojoj se govori engleski jezik, koja je u blizini SAD, a sa prelepim plažama, Mekafi je našao vilu na Karibima, na ostrvu Ambergris Kiju u Belizeu.

Reporter veb-sajta gizmondo.com, koji piše o dizajnu, tehnologiji, nauci i naučnoj fantastici, tu sreće Džona Makafija. Dovozi se kolicima za golf do zadnjeg ulaza u njegov dom i zatiče ga kako sedi pored bazena s pogledom na okean – preplanuo i opušten u japankama, gaćicama, u majici bez rukava tako da su se videle tetovaže koje su mu prelazile preko ruku i leđa. Dve mlade žene iz Belizea izležavale su se u blizini.

Nije izgledalo, međutim, da je Džon Mekafi u Belizeu uživao u mirnoj penziji. Jedan čovek u uniformi se pojavio u blizini nespretno mašući pištoljem, što je nerviralo reportera. „Pa, on je obezbeđenje!“, poskočio je Mekafi i pozvao žene unutra. „Devojke, bile ste kod moje kuće u Orandž Voku, zar ne? Koliko telohranitelja imam tamo?“ „Pet.“ „Da li su nosili puške?“ „Da.“ „Ozbiljne puške?“ „Je!“

Mekafi je pričao kako je samo u poslednjih godinu dana bilo jedanaest pokušaja da ga kidnapuju ili ubiju. „Ekonomija ide na jug. Kako ekonomija odlazi na jug, počinju sitne krađe. A onda velika krađa. I sledeće što znate je da ubijete nekoga za dvadeset dolara.“

Mekafi će ispričati priču o gangsteru Ediju Mekoju, zvanom Mek 10 (po marki automata, naravno), koji je želeo da ga ubije, ali pošto je Mekafi zaključio da je stariji i nešto pametniji od njega, našao ga je i naterao za pregovarački sto – i dogovorili su se da mu plaća za zaštitu. Grupa napadača, uključujući dva policajca, planirala je da jedne noći izbaci Mekafijev automobil sa puta. Namera im je bila da ga zarobe i pištoljem uperenim u njegovu glavu primoraju stražare da otvore kapiju, a potom da ubiju i Mekafija i stražare i uzmu gotovinu od 100.000 dolara, za koje se pričalo da ih drži na svom imanju. Srećom, gangster Mek 10 znao je za poštovanje, odbranio je Mekafija od policajaca.

„Svi koji su pokušali da me opljačkaju, ubiju, sada rade za mene“, hvalio se Mekafi. Kada se nakon dugog razgovora reporter zahvalio na gostoprimstvu i pitao može li da mu uzvrati večerom u restoranu, Mekafi ga je pogledao s nevericom: „Zar me nisi slušao? Ne mogu da napustim svoj dom po mraku…“

GRINGO U DŽUNGLI

U februaru 2010. kupio je oko hektar močvarnog zemljišta duž Nove reke, deset milja uzvodno od ruševina hrama Maja, koje su ga oduševile kada su se on i vodič, vozeći se prvi put rekom koja je ušla u džunglu, zaustavili na improvizovanom pristaništu koje je štrčalo iz guste vegetacije.

On, koji je u Belizeu pokretao razne poslove (proizvodnju cigara, kompaniju za distribuciju kafe, taksi službu na vodi koja je povezivala delove Ambergris Keja), tokom naredne godine potrošio je više od milion dolara isušujući močvaru i gradeći niz luksuzno opremljenih bungalova sa slamnatim krovom. Nije bilo interneta. Noću, kada bi gradnja prestala, čuo se samo tihi žubor reke. Seo je za klavir i svirao iako nikada nije išao na časove muzike. „Bilo je čarobno!“ Skoro kao u filmu Fickaraldo Vernera Hercoga…

Džon Mekafi je jednog dana te 2010. godine pozvao na ručak na obali Alison Adonizio (31), koja je na Harvardu radila mikrobiološka istraživanja kako neka biljna jedinjenja sprečavaju bakterije da uzrokuju infekcije. Rekla je Mekafiju da se možda može napraviti nova vrsta antibiotika od biljaka (ili je bar tako mislila), čime je on bio oduševljen i odmah joj predložio da pokrenu biznis. Transformisaće farmaceutsku industriju i čitav svet.

Adonizio je bila zapanjena: „Ponudio mi je posao iz snova…“ Dala je otkaz u Bostonu, prodala kuću koju je upravo kupila i preselila se u Belize. Mekafi je ubrzo sagradio laboratoriju na svom imanju sa opremom vrednom desetine hiljada dolara. Rođen je startap Kvorumeks.

Američki veb-sajt vesti „Dejli bist“ (Daily beast) pisao je 2017. da je u eksplozivnom novom dokumentarcu Gringo: Ppasni život Džona Mekafija, snimljenom prethodne godine, rediteljka Nane Berštajn pokazala kako je Alison Adonizio bila uhvaćena Mekafijevim čarima i fiskalnom velikodušnošću, a na kraju bila drogirana i napastvovana. Dok je razgovarala s njim o tome da bi se vratila u Ameriku i rekla mu da je boli glava, on je otišao u drugu sobu, doneo joj dve tablete i čašu soka od pomorandže. Ukus je bio gorak. Kaže da se seća samo bleskova onoga što se dalje događalo. „Stajao je nada mnom go… Probudila sam se sledećeg jutra. Bila sam bolesna. Vrtelo mi se u glavi. Zgrabila sam odeću – ne sećam se ni da sam je skinula. Vratila sam se kući, zaključala vrata i sedela pod tušem dok se voda nije ohladila… i plakala sam i krvarila…“

Kada se suočila sa Mekafijem zbog toga, tvrdi da se „ponašao kao da se ništa nije dogodilo“. Kada je zatražila da otkupi njen deo kompanije, on se razbesneo „od nule na ludost za dve sekunde“. Nazvao ju je svakakvim imenima i gurnuo kroz vrata.

LOVER’S BAR

Magazin „Vajerd“ piše da je Mekafi bio fasciniran supkulturom izopštenika, prostitutki, lopova i hendikepiranih koje je sretao u salonu zvanom Lover’s Bar u Orindž Voku, gradu sa oko 13.000 ljudi, osam kilometara daleko od njegovog kompleksa, koji je elektronskoj poruci prijateljima opisao kao dupe sveta – prljav, vruć, siv i oronuo.

To mesto je bila javna kuća sa „razbijajuće lošom dijabolično disharmoničnom meksičkom karaoke muzikom, u koju zalaze terenski radnici, ulični prodavci, ribari, poljoprivrednici – svako ko je uspeo da uštedi 15 dolara da bi se dobro proveo.“ Devojke iz bara dobijale su jedan belizanski dolar za svako pivo koje im je kupio „patron“. Da bi povećale zaradu, neke žene bi povraćale u toaletu i vraćale se da naruče još. Evaristo „Paz“ Novelo, gojazni vlasnik Lover’s–a, sedeo je za stolom u uglu, škiljio podbulih očiju i ponosio se sposobnošću da shvati čime će tačno ugoditi gostima. Pitao je da li Mekafi traži ženu. Kada je Mekafi rekao ne, Novelo je pitao da li želi dečaka. Mekafi je ponovo odbio.

Kasnije se Novelo pojavio u Mekafijevom kompleksu sa 16-godišnjakinjom po imenu Emi Emšviler, koja je rekla Mekafiju da je bila zlostavljana kao dete i da ju je majka zbog novca prisilila da spava sa desetinama muškaraca. „Ne zaljubljujem se. To nije moj posao.“ Nosila je pištolj, pilotske sunčane naočare i imala je košulju s dekolteom. Mekafi je osetio kovitlac osećanja: požude, saosećanja i sažaljenja: „Ja sam muška verzija Em. Imao sam rezonancu sa njenom pričom jer sam je živeo“, pričao je kasnije.

Emšviler, međutim, nije osećala ništa prema njemu: „Znam kako da kontrolišem muškarce. Ispričala sam mu svoju priču jer sam želela da me sažaljeva i uspelo je. Milioner u jebenom Belizeu, gde ljudi rade po ceo dan samo da bi zaradili novac? Ko ne bi želeo da ga opljačka?“ Jedne noći Emšviler se iskrala iz kreveta i izvukla Mekafijev smit&veson iz futrole koja je visila kod drevnog tibetanskog gonga u njegovoj spavaćoj sobi. Prišunjala se do podnožja kreveta, nanišanila, zažmurila – i metak je prošao kroz jastuk. Mekafi je skočio iz kreveta i zgrabio pištolj pre nego što je Emi ponovo uspela da povuče obarač. Zbog pucnja je ogluveo na levo uvo i pokušavao je da se orijentiše. Emi je otrčala u kupatilo, zaključala se i pitala da li će je upucati.

Džonova tadašnja partnerka Dženifer Irvin tražila je od njega da kaže toj devojci da ode, a kada je on odbio, Irvin je napustila zemlju. Mekafi je jedva krivi: „Ono što sam uradio je solidna veza za ludnicu. Ali, iskreno sam se zaljubio.“

Mekafi je za Emšviler početkom 2011. godine sagradio kuću kilometar dalje, u selu Karmelita, u kome su mnoge kuće napravljene od ogoljenih stabala drveća, prekrivene listovima valovitog gvožđa, a deset odsto nema ni struju. Najveći izvor prihoda u selu bio je pesak iz jame pored reke koji meštani prodaju građevinskim kompanijama. Kada je jedan reporter pričao da su mu seljaci Karmelitu opisivali kao tiho i mirno mesto u kome je kriminal ograničen samo na krađu bicikala i na pijane tuče, Mekafi mu odgovara da devedeset devet odsto svih zločina nikada nije prijavljeno policiji. „Jer ako banda ubije vašu sestru i vi to prijavite, banda će se vratiti i ubiti vas.“

Naizgled mirno selo Karmelita je u stvari bilo puno narko-krijumčara koji otpremaju drogu kopnom u Meksiko, 35 milja severnije.

MORA DA STE VAŽAN ČOVEK, ŠEFE…

Džon Mekafi koji se, prema sopstvenim rečima, zaljubio u reku, a onda otkrio strahote Karmelite, tvrdi da je počeo da sponzoriše lokalnu policiju i kupuje joj oružje, koje bi policajci dizali u vis u znak pozdrava kada bi ga sreli. Ona glavna policija se pitala šta to Gringo čuva sa toliko oružja tamo u džungli.

U ponedeljak 30. aprila 2012, oko 4.50 ujutru, dok je kraj imanja tiho tekla mutna reka, krokodili vrebali na suprotnoj obali, majmuni vrištali, a stražar na DVD-ju gledao snimak Madoninog koncerta, na imanje su upala 42 pripadnika jedinice Belizea za suzbijanje bandi, elitnih snaga koje je delimično obučavao FBI.

Mekafi je izašao iz bungalova na sojenicama 20 metara iznad zemlje. Bio je go i držao je revolver. Videvši da se tridesetak komandosa približava, vratio se unutra do 17-godišnjakinje koja je sedela na njegovom krevetu. Dok su specijalci jurili stepenicama, obukao je kratke pantalone, odložio pištolj i izašao sa podignutim rukama. „Zadržani ste pod sumnjom da proizvodite metamfetamin,“ rekao je jedan od policajaca kada su ga tresnuli o zid i stavili mu lisice. „To je zapanjujuća hipoteza, gospodine. Ja nisam prodavao drogu od 1983“, odgovorio je Mekafi.

Kada se Madonin koncert završio, pijani čuvar je konačno izašao iz svoje kućice da vidi šta se dešava. Policija ga je brzo opkolila. Znali su ko je on: Ostin Tino Alen je 28 puta osuđivan za zločine u rasponu od pljačke do napada, a veći deo života proveo je u zatvoru. Kada je policija završila pretres, ubivši usput Mekafijevog psa koji je zarežao, Džon i Alen utovareni su u zadnji deo kamioneta koji je krenuo prema gradu Belizeu. Alen se privukao blizu Mekafija da bi ga ovaj mogao čuti od huka vetra: „Šefe, samo želim da kažem da mi je čast biti ovde sa vama. Mora da ste zaista važna osoba kad šalju sve ove ljude po vas.“

foto: ap photo / za uvećanu sliku desni klik pa »open image...«

REPUTACIJA PARANOIKA

Nakon toga Mekafi u svojoj vili na Ambergris Kiju pozdravlja reportera „Vajerda“ noseći pištolj privezan na golim grudima. Stražari patroliraju plažom ispred njih. Kaže da dane provodi prebacujući se iz bungalova u bungalov, pokušavajući da posreduje među pet žena koje izgledaju da imaju između 17 i 20 godina, sa kojima je tvrdio da tada živi.

Mekafi je inače uživao reputaciju paranoika, koji je neprestano osećao da ga špijuniraju i dozvolio je svojim psima čuvarima da slobodno lutaju plažom u blizini njegove kuće. Njegov sezonski komšija Greg Fols mu je prigovarao zbog tih pasa. Jednog dana u novembru 2012. godine neko ih je otrovao. Malo potom Fols je pronađen mrtav – ustreljen je u svom domu. „Dejli bist“ piše kako je rediteljka filma Gringo Nane Berštajn navodno otkrila indicije o tome da je Mekafi platio 5.000 dolara da Mek 10 ubije komšiju Folsa zbog trovanja njegovih pasa.

Mekafi je pak sumnjao da mu policija „pakuje“ optužnicu za ubistvo. Posle skrivanja od policije u napuštenim štalama, uz neprestano menjanje brojeva telefona, sačekao je jedan kišni dan kada graničari ne vole baš dugo da se petljaju sa automobilima i pobegao u susednu Gvatemalu. Tamo je nakon hapšenja lažirao srčani udar kako bi kupio vreme za svog advokata da isposluju odluku vlade da ga pošalje natrag u Sjedinjene Države.

foto: ap photo

DO POSLEDNJEG DAHA

Po povratku u SAD, Džon Mekafi nije stao. Našao je novu suprugu – bivšu striptiz igračicu i prostitutku Dženis Dizon. Uglavnom su na jahti išli iz luke u luku. Hapšen je više puta i oslobađan.

Najavio je u septembru 2015. godine da će se na predsedničkim izborima u SAD naredne godine boriti za nominaciju u novoj Sajber partiji, pa je onda bezuspešno pokušao da se izbori za nominaciju u Libertarijanskoj stranci 2016, a isto je bez uspeha pokušao i 2020. godine.

Na tviter nalogu na kojem je imao oko milion pratilaca, jednako vedro i ubedljivo kao početkom devedesetih o virusima, sada je raspravljao o budućnosti bitkoina i drugih kriptovaluta. O njima je držao predavanja, naravno ne besplatno.

Za njegove aktivnosti su se zainteresovali američka Komisija za hartije od vrednosti i Federalne rezerve, koje su svakako opasnije nego Mek 10. Rojters javlja da je u Tenesiju optužen za utaju poreza (koji on inače smatra generalno neustavnim) i za slučaj prevare sa kriptovalutom u Njujorku. Mediji pišu da mu je pretila kazna od 30 godina robije.

Mekafi je zadržan 3. oktobra prošle godine na aerodromu u Barseloni, kada je u bekstvu od američkih vlasti krenuo za Istanbul. Nekoliko dana kasnije, iz zatvora je tvitovao: „Sve je u redu. Znajte da ako se obesim, a la Epštajn, to neće biti moja krivica.“ (Mislio je na registrovanog seksualnog prestupnika Džefija Epštajna, koji se ubio u američkom zatvoru 2019. godine).

Džon Mekafi je pronađen 23. juna obešen u svojoj ćeliji u zatvoru Brians 2 u Barseloni. Policija veruje da je u pitanju samoubistvo. U tvitu poslanom nedelju dana pre smrti Mekafi se žalio kako su svi njegovi prijatelji „isparili“ zbog straha od druženja s njim: „Nemam ništa. Ipak, ne žalim ni za čim…“