Odiseja Vladimira Nabokova koji je voleo leptire

Nakon što je 1919. godine zauvek pobegao iz Rusije, Vladimir Nabokov se nakratko zadržao u Istanbulu, u Peri, koja mu se činila ružnom, da bi na grčku obalu stigao na svoj dvadeseti rođendan. Publicista Aleksej But nalazi da praznina nije dugo ostala u srcu mladog Nabokova. Već na brodu “Nadežda”, započeo je “roman” sa nekom pesnikinjom Alom, a u Grčkoj sa izvesnom Nadeždom Gorodkovskom.

Akropolju je posvetio nekoliko pesama, ali ga je Grčka razočarala. Dosađivao mu je lavež pastirskih pasa, dok je dva prolećna meseca uzalud tragao za žutim leptirom Heldriha i belim leptirom Krupera.

U maju 1919. porodica Nabokov se preselila u London i nastanila u Stenhoup Gardensu 55. Od izvesne pomoći Vladimiru Nabokovu bilo je to što je njegov otac uživao ugled među evropskim liberalima, posebno u Engleskoj i Francuskoj, između ostalog i zbog toga što su kadeti u vreme Privremene vlade 1917. podržavali parolu “rat do pobedonosnog kraja”.

Vladimir i njegov brat Sergej su se u jesen 1919. upisali na Kembridž. U početku je studirao zoologiju, ali je ubrzo odustao od seciranja riba da bi se posvetio ruskoj i francuskoj književnosti.

Pisao je poeziju na ruskom, prevodio je, objavio je pesmu u časopisu “Triniti”. Osnovao je Slovensko (kasnije Rusko) društvo. Igrao je tenis i bio golman univerzitetskog fudbalskog tima.

Za oko mu je zapala atraktivna konobarica po imenu Elizabet, a sa plesačicom Marinom Šrajber je bio i veren, ali ga je kasnije ostavila.

KAD BI STIGLI DO ULICE BULOV, VIKALI SU “RUSIJA!”

Nakon godinu dana provedenih u Engleskoj, njegov otac Vladimir Dmitrijevič Nabokov preselio se sa suprugom i troje mlađe dece u Berlin.

U trenutku kada je vest o Vrangelovom porazu stigla u Berlin, pojavio se prvi broj lista “Rulj”, koji je Vladimir Dmitrijevič uređivao zajedno sa jevrejskim publicistom i advokatom iz Odese Josifom Gesenom, dugogodišnjim poslanikom kadeta u ruskoj Dumi.

Ruski istoričar Konstantinu D. Kotelnikov piše da su beli emigranti u Berlin, geografski najbližu prestonicu izvan Ruskog carstva, stizali iz Sankt Peterburga i Moskve preko Poljske, vozom, kolima i svim mogućim sredstvima.

U Berlinu je između 1920. i 1924. po evidenciji policije bilo više od 100.000 ruskih izbeglica.

Vozači tramvaja su, kad bi stigli do ulice Bulov, vikali: “Rusija!”

“Na svakom koraku čuo se ruski. Ako bi čuli nemački, to bi izazvalo veliku nevericu: kako nemački? Šta oni traže u našem gradu? Vlasnici radnji svakodnevno su menjali cene, marka je padala. Krda stranaca valjaju se po Kurfurstendamu: kupuju ostatke nekadašnjeg luksuza za bagatelu”, sećao se pesnik Ilja Erenburg, koji je u jesen 1921. stigao iz Moskve.

“Ispred raskošnih radnji sedeli su prosjaci bez ruku, nogu, invalidi iz prethodnog rata, mnogi od njih odlikovani gvozdenim krstovima… pokazivali su patrljke prolaznicima”, svedočio je pesnik Andrej Beli. Otvarale su se desetine ruskih restorana s balalajkama i zurlama, Ciganima, blinima, šašljikom i, naravno, nezaobilaznom тоском (tugom, setom, čamom, čežnjom; Nabokov je, kažu, teško nalazio adekvatan izraz na engleskom).

Berlin je u to vreme postao stecište intelektualne elite ruske migracije – postojalo je oko stotinu ruskih izdavačkih kuća, mnogo knjižara. Kako piše Tom Rajs u odeljku “Berlinski zid” knjige Orijentalista, rusku gimnaziju u Šarlotenburgu, jednu od dve ruske srednje škole u Berlinu, pohađala su uglavnom emigrantska deca, a pomagale su je emigrantske zajednice iz Berlina i Pariza.

Među devojkama u toj gimnaziji bile su Lidija i Žozefina, sestre pisca i pesnika Borisa Pasternaka. Tu je bila i crnokosa Valentina Brodskaja, koja je pod imenom Vava Brodskaja postala druga žena Marka Šagala. Vavina najbolja prijateljica bila je Jelena Nabokov, mlađa sestra Vladimira Vladimiroviča Nabokova, po opisu pijaniste Aleksandra Brajlovskog – “plavooka i ružičastih obraza (ono što bi se rečima ruskog folklora moglo opisati kao ten od krvi i mleka) s prćastim nosićem, raskošnim usnama, dugom i teškom plavom kosom i grešnim telom”.

UBISTVO VLADIMIRA DMITRIJEVIČA NABOKOVA

Uveče 28. marta 1922. oko hiljadu i po ljudi došlo je u Berlinsku filharmoniju da čuje predavanje bivšeg ruskog ministra inostranih poslova Pavela Miljukova “Amerika i obnova Rusije”.

foto: arhiv nabokov

Čim je u 10 sati uveče Miljukov završio prvi deo predavanja, iz publike je izleteo Petar Šabeljski-Bork, sitan čovek u tamnom sakou, i nekoliko puta pucao u njegovom pravcu vičući: “Za carsku porodicu i za Rusiju!”

Vladimir Dmitrijevič Nabokov je skočio sa mesta, zgrabio napadača za ruku i, pokušavajući da ga razoruža, oborio ga na pod. U sledećem trenutku, na scenu je izleteo drugi napadač, Sergej Taboricki, visok mladić, pomalo ćelav, i tri puta pucao u Vladimira Dmitrijeviča Nabokova. Dva metka pogodila su ga u kičmu, treći je prošao kroz levo plućno krilo i srce. Smrt je nastupila trenutno.

Pre nego što su atentatore razoružali i uhapsili, ranjeno je još sedam osoba.

Biograf Brajan Bojd u knjizi Vladimir Nabokov: ruske godine piše da se pretpostavlja kako je atentat na Miljukova, koji je ostao nepovređen, organizovao pukovnik Vinberg, vođa ruskih ultradesničara u Bavarskoj, ali da on nikada nije izveden pred sud zbog nedostatka dokaza.

Fjodor Vinberg, ruski general nemačkog porekla, mračna figura negde na sredini između crno-stotinaškog pokreta i nacista, zalagao se za povratak ruskog cara uz nemačku podršku i širio sadržaj tzv. “Protokola sionskih mudraca”, falsifikovanih izveštaja koje je krajem XIX veka stvorilo parisko odeljenje ruske tajne službe Ohrana. Navodno je uticao i na Hitlera pre kaplarskog puča u Minhenu, pre nego što je pobegao u Francusku, gde je umro 1927.

Na sudu je utvrđeno da atentatori, koji su živeli i radili u Minhenu, centru ruskih monarhista u Nemačkoj, nisu ništa znali o Vladimiru Dmitrijeviču Nabokovu, ali se nisu kajali kad su saznali da je on bio jedan od vođa kadetske stranke.

U martu 1917. kao sekretar Državne dume (tačnije, sekretar njene “časne komisije” – odnosno Predsedništva), Vladimir Dmitrijevič Nabokov je nakon abdikacije cara Nikolaja II učestvovao u redigovanju teksta abdikacije carevog brata velikog kneza Mihaila Aleksandroviča, koji nije odbio već je, na sugestiju Nabokova, odložio prihvatanje krune, “dok Ustavotvorna skupština, na osnovu narodnog glasanja, ne ustanovi oblik vlasti i ne izabere novog vrhovnog vladara…”

Petar Šabelski-Bor, koji se ranije zaklinjao da će se osvetiti Miljukovu kao krivcu za Februarsku revoluciju, osuđen je na 12, a Sergej Taboricki na 14 godina teškog rada. Pruska vlada je, međutim, preinačila presudu na osam, odnosno devet godina, uz mogućnost uslovnog otpusta po odsluženju polovine kazne. Već u proleće 1927. obojica su puštena zbog dobrog vladanja. Kružile su glasine da se Šabelski tokom izdržavanja zatvorske kazne oženio nekom Nemicom i da je oslobođen zahvaljujući kauciji koju su položili roditelji njegove supruge.

...

SAMRTNO PROLEĆE 1924.

Između 1918. i 1922. radikalna desnica u Nemačkoj ubila je 376 ljudi, uključujući pripadnike levice, Jevreje i liberale. Paravojne grupe frajkora, koje je sponzorisala ili tolerisala koaliciona vlada socijaldemokrate Fridriha Ebarta, bile su posebno brutalne, odgovorne za otmice, mučenja i pogubljenja, kao što su slučajevi Rose Luksemburg i Karla Libknehta, ugušenih nakon Spartakovskog ustanka.

U talasu narastanja desne opasnosti u Vajmarskoj republici 24. juna 1924. ubijen je Valter Ratenau, jedan od vodećih nemačkih industrijalaca koji je tokom Prvog svetskog rata vodio Odeljenje za ratne sirovine od avgusta 1914. do marta 1915. godine, bezuspešno opominjući generale da će Nemačka izgubiti rat zbog iscrpljivanja materijalnih resursa. Godine 1921. imenovan je za ministra za obnovu, a godinu dana kasnije postao je ministar spoljnih poslova Vajmarske republike.

Sve što mu je majka tada rekla bilo je: “Zašto si mi to učinio?”

“Zaista sam morao, mama”, odgovorio je Ratenau, “nisu mogli naći nikog drugog za taj posao”.

Njegovu smrt pratila je nacionalna žalost, kao i široko rasprostranjene demonstracije protiv kontrarevolucionarnog terorizma.

“Kakav motiv ću navesti ako nas uhvate?”, pitao se Ernst fon Salomon, jedan od terorista, koji će kasnije postati heroj frajkora. “Što se mene tiče, možeš reći kako je bio jedan od sionskih mudraca ili… šta god ti padne na pamet”, oglasio se jedan od zaverenika. “Nikada neće shvatiti naše prave motive.”

Tadašnje desničarske nacionalističke grupe (uključujući novonastalu Nacističku partiju) su Ratenaua proglasile delom jevrejsko-komunističke zavere i “sionskim starešinom”. Nakon što su nacisti došli na vlast 1933. godine, sve komemoracije u čast Ratenaua kao demokratskog mučenika bile su zabranjene. Tom Rajs u knjizi Orijentalist piše da se ubijeni Ratenau zalagao da se u pregovorima u Rapalu uspostave specijalni odnosi između Nemačke i sovjetske Rusije, kako bi se zaobišla ograničenja nametnuta Versajskim ugovorom.

Vajmarska Nemačka jeste SSSR-u otvarala škole za pilote kod Lipecka, tenkiste kod Kazanja i poligon za hemijsko oružje kod Saratova, što dokumentuje i nemački istoričar Manfred Cajdler (Reichswehr und Rote Armee 1920–1933).

Džonatan Haslam, profesor na Kembridžu, na primer dokazuje da Rapalski ugovor iz 1922. nije imao nikakve skrivene vojne klauzule, ali da Nemci tada nisu vežbali blickrig u podmoskovlju, kako to, na primer, revizionistički tvrdi Tom Rajs u knjizi Orijentalist.

Inače, u vreme primene Rapalskih ugovora i privredne politike NEP-a u SSSR-u (1921–1928), manji broj Rusa vratio se u SSSR. Među njima je bio i teoretičar ruskog Srebrnog veka pesnik Andrej Beli (pravim imenom Boris Bugajev), koji se posle nekoliko godina provedenih u Švajcarskoj i Berlinu, 1923. godine vratio u Moskvu, gde je radio na romanu-epopeji Moskva, kao i na studijama o Aleksandru Bloku i umro 1934. godine. U dodatku svog engleskog prevoda Evgenija Onjegina, Nabokov piše da su “teorije ritma Andreja Belog jednako maglovito mistične kao i njegova proza, ali pokazuju izuzetnu osetljivost za puls ruskog stiha”.

MLADI VLADIMIR U BERLINU

Nakon ubistva oca mladi Vladimir Nabokov se preselio u Berlin. Pre dolaska, završio je studije francuske i ruske književnosti na Kembridžu. Imao je tada 20 godina.

“Očeva smrt”, zapisao je kasnije, “postala je ne samo granica mog detinjstva, nego i najdublji izvor svih mojih moralnih zaključaka.”

Berlin dvadesetih bio je drugačiji od onog koji je Vladimir prvi put video kada je kao jedanaestogodišnjak tamo odlazio Nord ekspresom zbog dobrih zubara. Nemačka više nije bila “zemlja pesnika i mislilaca”, kako su ga učili nastavnici-sanjari u Sankt Peterburgu.

Publicista Tom Rajs podseća da je Berlin svojevremeno stekao nadimak “Atina na Špreji” zbog kulturnih inicijativa Fridriha Velikog, ali da je u suštini bio “Sparta na Špreji, prestonica jedne krute, militarističke države”.

Smrt oca označila je i kraj porodičnog blagostanja i gubitak materijalnog oslonca. Vladimir Nabokov će zapisati u Drugim obalama da su udeli u uralskim rudnicima, alapajevskim fabrikama propali kada su, 1930-ih, u Berlinu, brojni potomci nasledili, nakon svih devalvacija, delić gomilanih prihoda od dragocenih tabakera njegovog pretka Karla Hajnriha Grauna (1701–1759), talentovanog karijeriste, autora oratorijuma Isusova smrt i pomoćnika Fridriha Velikog u pisanju opera.

Njegova majka Jelena Ivanovna, koja je živela rasprodajući poslednje komade nakita, ubrzo se sa ćerkom Jelenom preselila u Prag gde joj je kao udovici dodeljena državna penzija.

U vreme kada su Nemci inflatorne plate nosili kući u kantama, do posla se teško dolazilo, ali su ušteđevine emigranata i pomoć dobrotvornih organizacija pokrivale osnovne izdatke.

Za Vladimira Nabokova, Berlin je 1922. bio ruski grad u nemačkom okruženju: ruske knjige, novine, krug prijatelja. Pisao je: “Vidim sebe i hiljade drugih ruskih ljudi kako vode pomalo čudan, ali ne i lišen zadovoljstva život u materijalnom siromaštvu i duhovnom blaženstvu, među fantomskim strancima koji ne igraju apsolutno nikakvu ulogu, u čijim smo gradovima mi, prognanici, morali fizički da postojimo”.

Pod pseudonimom Vladimir Sirin objavljivao je pesme u listu svog oca “Rulj”. A za život je zarađivao držeći časove jezika deci bogatih roditelja ili prevodeći. Bio je i teniski i bokserski trener. Strastveno je voleo fudbal, kao i francuski filozof Alber Kami, i igrao ga je sve do 1932. godine kada je, tokom utakmice jednog od ruskih emigrantskih timova sa nemačkim klubom fabričkih radnika, lopta, njega, golmana još iz petrogradskih dana, toliko snažno pogodila u glavu da su ga, prema njegovom sećanju, “izneli mrtvog sa terena”.

Vladimir Nabokov je u Nemačkoj bio čovek bez državljanstva, s Nansenovim pasošem (sertifikat Nansen), putnom ispravom nazvanom po norveškom polarnom istraživaču dr Fritjofu Nansenu koga je Savet Društva naroda 1921. imenovao za visokog komesara sa zadatkom da pronađe rešenje za ruske izbeglice u Evropi. To znači da je kao podstanar ili podnosilac zahteva za apatridski status bio u ponižavajućem položaju u svakodnevnim susretima s nemačkim buržujima i činovnicima.

Mnogi ruski beli emigranti, potekli iz viših slojeva društva, osećali su slična poniženja. Pesnikinja Marina Cvetajeva, ćerka poznatog moskovskog naučnika, odrasla u bogatoj porodici, stalno se žalila na uvrede i grdnje koje je morala da trpi kao siromašna emigrantkinja.

Nabokov je tvrdio da nemački nikada nije naučio: “Moji američki prijatelji očigledno mi nisu verovali kada sam im rekao da za petnaest godina života u Nemačkoj nikada nisam blisko upoznao nijednog Nemca, nikada nisam pročitao nijedne nemačke novine ili knjigu i nikada nisam osetio ni najmanju neprijatnost zbog nepoznavanja nemačkog jezika”.

Neki od biografa u tu tvrdnju Vladimira Nabokova ne veruju. Na primer, profesor savremene književnosti na Univerzitetu Grifit u Brizbejnu Endrju Fild, autor dveju osporavanih Nabokovljevih biografija, dokazivao je da je Nabokov preuzeo odlomak iz jednog romana nemačkog ekspresionističkog pisca Leonarda Franka, što implicira da mora da je dobro znao i nemački.

Ili je imao odličnog prevodioca?

TIHI PARTNER VERA SLONIM

foto: heritage images

Vladimir Nabokov je u vajmarskom Berlinu izgubio oca, koji je bio njegov uzor i oslonac, ali je 8. maja 1923. na maskenbalu upoznao Veru Evsejevnu Slonim, svoju buduću suprugu. Rođena 5. januara 1902. u Sankt Peterburgu, u bogatoj jevrejskoj porodici, Vera je sa porodicom emigrirala preko Kijeva, Odese, Istanbula i Sofije do Berlina. Verin otac, advokat, u Berlinu je osnovao izdavačku kuću, jednu od 86 koje su služile ruskim emigrantima. Vera je držala časove engleskog i prevodila s nekoliko jezika.

Bila je bleda i sitna, s ogromnim očima koje su joj davale izgled sirotice, a od malena je vaspitavana da bude “savršena”, što je za nju i njene sestre značilo dobro se udati. Njen izbor pao je na mladog aristokratu, šahistu, dendija i lepidopterologa – Vladimira Nabokova, koji je zarađivao kao privatni tutor i pisao poeziju pod pseudonimom V. Sirin.

Vladimir Nabokov je kasnije priznao sestri da je Vera uredila susret s njim 8. maja 1923. tokom maskenbala, na mostu preko kanala sa kestenovima, skrivajući lice iza crne harlekinske maske vuka, koju nije podigla dok su lutali gradom do Hoencolernplaca. Ona je, kako je sama priznala, učila napamet Sirinovu poeziju, uključujući ljubavne pesme posvećene drugoj ženi, i recitovala ih glasom koji je Nabokovu bio “izuzetan”.

Vera je znala da Vladimir voli žene skoro kao što voli leptire: na početku njihovog udvaranja on joj je navodno predočio spisak od čak tridesetak svojih ljubavnica.

Kako piše britanski književni kritičar profesor Džon Saterland (John Sutherland, London Review of Books, 21 May 1987), kontroverzni biograf Endrju Fild izazvao je gnev Vladimira Nabokova zato što je sugerisao da je Vladimir u svom lutajućem boemskom životu nakon revolucije nasledio karakteristike svog oca snoba, koji se oženio zbog novca.

Vera je znala da je neko vreme bio veren sa Svetlanom Zivert “Svet” (tako ju je zvao), jednom od lepotica ruske kolonije u Berlinu. Ona je navodno rekla roditeljima nešto o tome da joj Vladimir predložio neku vrstu “čudnog poljupca”, a oni su udvarača odmah proglasili “perverznjakom”. Veridba je raskinuta.

Njegova sestra Elena je sagovorniku iz časopisa “Novij mir” mnogo kasnije objasnila: “Njeni roditelji su odlučili da njoj takav siromašan čovek ne odgovara”.

Pre venčanja 15. aprila 1925, Vladimir je Veri izdiktirao niz veština koje nikada neće savladati: razgovor telefonom, vožnja automobila, nošenje otvorenog kišobrana, Geteov jezik i kucanje na pisaćoj mašini.

Napustivši svoju književnu karijeru, Vera je postala njegova verna saradnica, sekretarica, arhivarka, prevodilac i prva čitateljka njegovih dela, njegov lični sekretar. Odgovarala je na pisma koja su mu bila upućena, pa i na telefonske pozive, dok je on stajao pored i šaputao šta da kaže umesto njega. Čuvala je rukopise, prekucavala ih i spasla mnoge tekstove od gubitka u ratnim previranjima. Po eleganciji i stilu bila je rival mužu i njegova stilistkinja. Nabokov je govorio da je njen karakter sačinjen od “sitnih oštrih strelica”.

“Nema sumnje da je gospođa Nabokov bila zainteresovana za svaki muževljev uspeh, zubobolju i prženo jaje”, piše Džudit Tuman u “Njujorkeru”, ali može se zamisliti da je, u tmurnim momentima, bila umorna od njegovih nežnosti (“moje malo sunce”) i ljutila se na nadimke (“lumpikin”, ma šta to značilo). “Kad mislim na tebe, postajem tako srećan i lagan”, uzvikuje Vladimir Veri 1926, “a pošto mislim na tebe stalno, uvek sam srećan i lagan.” Predaje se tom transu radosti i u trenutku kada je Vera, mlada nevesta, poslata u sanatorijum, protiv svoje volje, izgleda, da se oporavi od depresije i gubitka težine.

MAŠENJKA KOJE NEMA

Nabokov, tada tek oženjen, u romanu o egzilu i nostalgiji Mašenjka (1926) ne oseća veliku simpatiju prema svom junaku, mladom emigrantu Ganinu, koji isprva samouvereno veruje da će njegova prva ljubav napustiti muža i s njim krenuti na kraj sveta, ali odustaje od namere da je sretne, tako da ne znamo da li je ona uopšte i stigla u Berlin. Pre toga, u pesmi pod naslovom V. Š. 29. aprila 1922. pisao je o hipotetično mogućem susretu “ako vetar sudbine, radi šale” pomogne da jedno drugo nađemo.

U liku Mašenjke, koja je imala “vatrene tatarske oči”, Bojd prepoznaje Ljusi Šuljginu, alijas Tamaru, kod koje je, prema opisu u Drugim obalama, “dašak tatarske ili čerkeske krvi verovatno objašnjavao karakterističan izrez njenih veselih, crnih očiju”.

Predstavljajući englesko izdanje Mašenjke, Nabokov je rekao da je pomoću tog romana “oslobodio samoga sebe”, ali da to nikako ne znači da je na stranice romana “izlio svu svoju dušu”. Bojd primećuje da u prvim proznim tekstovima objavljenim pod pseudonimom Sirin neki kritičari nalaze izvesne sličnosti s Dostojevskim – koga Nabokov nje podnosio.

U romanu Mašenjka Nabokov slika berlinsku svakodnevicu ruskih izbeglica: jeftin ruski pansion kraj železničke stanice u Berlinu; gazdarica, udovica nemačkog trgovca koji ju je svojevremeno odveo iz Rusije; stari pesnik koji više nema kome da piše; par baletskih igrača–homoseksualaca, čija sudbina nije toliko tužna jer je njihova umetnost oslobođena jezičkih ograničenja, kao umetnost Stravinskog, Šagala i Pavlove; čovek koji sanja o karijeri preduzetnika i spreman je da zaboravi staru Rusiju, za koju veruje da je zauvek nestala; drugi koji bezuspešno pokušava da dobije vizu i sva potrebna odobrenja da bi se preselio u Pariz.

NOVI EGZODUS RUSKE DIJASPORE

Između 1924. i 1926. počeo je egzodus ruskih izbeglica iz Berlina, jer su mnogi Rusi zbog ekonomskih i političkih pritisaka tražili stabilnije utočište. Filozofi, pisci, političari, naučnici, umetnici i muzičari, “ko god je mogao, odlazio je u Pariz, Prag, London ili Ameriku”, piše Roman Gul u knjizi Oteo sam Rusiju. Izvinjenje ruske emigracije.

Iz Berlina su se u Pariz, među ostalima, preselili filozof Nikolaj Berđajev, autor dela o duhovnoj krizi inteligencije koji je 1922. proteran iz SSSR-a, filozof i egzistencijalista Lev Šestov, istoričar filozofije prava profesor Pavel Novgorodcev, pesnik ruskog Srebrnog veka Saša Černi, modernistički pisac Aleksej Remizov, kompozitor i dirigent Aleksandar Glazunov i niz drugih umetnika. Preko Pariza ili Hamburga, mnogi su odlazili u Kanadu, Argentinu i Brazil. U Sjedinjene Države odlaze sociolog Pitirim Sorokin, pijanista Vladimir Horovic… Zahvaljujući raznim programima međunarodne pomoći i inicijativama (neke su podržale i čehoslovačke vlasti i nevladine organizacije), mnogi studenti i intelektualci preselili su se početkom 1920-ih iz Berlina u Prag. Prava na prevod njegovih knjiga počela su da donose pristojnu količinu novca i 1929. godine Vladimir Nabokov sa suprugom Verom 1929. putuje prvo u Pariz, a zatim u istočne Pirineje – da hvataju leptire.

MALO RETUŠIRANE SLIKE POGUBLJENJA

“Pitam se”, piše Nabokov u Drugim obalama, “šta bi ti moralisti koji preziru sakupljače leptira rekli o hobiju jednog mladog Nemca, koga sam 1930. uhvatio u skupljanju fotografija pogubljenja.”

Već pri drugom susretu taj ljubazni, bledunjavi čovek izvadio je fasciklu sa serijom snimaka, uz opasku: “Ein bisschen retouschiert” (“malo retuširano”), naboravši pegavi nos. Fotografije su prikazivale razne trenutke običnog odsecanja glave u Kini. Sa gotovo stručnim znanjem ukazivao je na “lepotu kobne sablje” i na “divnu atmosferu potpune saradnje između dželata i pacijenta”, koja se – na jednoj od posebno jasnih fotografija – završavala “fenomenalnim gejzirom kao dim sive krvi”.

Na Balkanu je, rekao je, prisustvovao dvama ili trima “osrednjim” vešanjima. Na Bulevaru Arago u Parizu – na “široko reklamiranoj, ali bednoj i mehaničkoj giljotinadi”, nije uspeo da zabeleži “ništa zanimljivo” skupim fotoaparatom skrivenim u rukavu kabanice.

U Regenzburgu, gde su se pogubljenja još uvek obavljala na staromodan način – sekirom, na njegovo veliko razočaranje, osuđenik je “bio drogiran”, pa je scena izgubila “svu živost”: budala se jedva pomerila, samo se srušila na zemlju dok su se nespretni pomoćnici saplitali oko nje…

NACISTI I NABOKOV

Verovatno da bi sačuvao Verin mir, Vladimir u pismima iz tog doba Hitlera inače veoma retko pominje. A više je nego verovatno kako Vladimiru i Veri nije promakla činjenica da su se prva spaljivanja knjiga dogodila u maju 1933. godine, kao ni to da je u oktobru iste godine 88 pisaca javno položilo zakletvu na vernost Hitleru, a da su istovremeno zemlju napustile i eminentne književne ličnosti poput Tomasa Mana ili Bertolta Brehta.

Nabokov se u četrnaestoj glavi Drugih obala obraća Veri: “Vratimo se na jedno majsko jutro 1934. godine, u Berlinu. Očekivali smo dete. Odveo sam te u bolnicu blizu Bajrišer placa i u pet sati ujutru išao pešice kući, u Grunevald. Prolećno cveće kitilo je obojene fotografije Hindenburga i Hitlera u izlozima radnji za ramove i cvećara. Levičarske grupe vrabaca održavale su bučne skupove u jorgovanima baštica i u drvoredu lipa uz trotoare… Oko podneva se rodio Dmitrij. Kad sam ti došao s cvećem, ležala si u bolničkoj sobi, bleda ali ozarena, i na trenutak mi se učinilo da si devojčica iz nekog drugog života, koju sam nekada video u snežnom Carskom Selu. Naš sin, umotan u pelenu, stezao je pesnicu kao da je već spreman da nešto dokaže ovom svetu. Gledao sam ga i mislio kako se u ovom čudnom gradu, gde prolećni vazduh miriše i na jorgovan i na garež, rodila moja budućnost”.

U priči Oblak, jezero, kula, koju je završio kasnije, u Parizu, Nabokov piše o Nemcima koji su doveli naciste na vlast i oduševljeno ih dočekali.

U poslednjem delu knjige Poklon takođe završenoj u Parizu, protagonista Fjodor naziva Nemačku zemljom “teškom kao glavobolja”. Zbog te knjige napale su ga berlinske novine “Novoje slovo” (1933–1944) koje su uređivali ruski emigranti iz kruga tzv. “nacionalnih radikala”, koji su verovali da će Hitlerova Nemačka uništiti boljševički režim u Rusiji. Finansiralo ih je i kontrolisalo Gebelsovo nacističko Ministarstvo propagande.

Mnogi ruski emigrantski pisci (uključujući Nabokova i Bunjina) javno su odbijali bilo kakvu saradnju s tim listom.

U romanu Poziv na odsecanje glave, glavni lik je osuđen na smrt zbog toga što je drugačiji od drugih – “gnoseološka gnusoba”.

Znatno kasnije Vladimir Nabokov će saznati da je njegov brat Sergej završio u koncentracionom logoru tokom rata. Bio je homoseksualac, a prema Nabokovljevim rečima, u krugu svojih kolega u Berlinu – radio je u prevodilačkoj agenciji – kritikovao je nacističko rukovodstvo, što je jedan Nemac dojavio.

Antisemitska atmosfera u Nemačkoj se pogoršala. Vera Nabokova, Jevrejka po nacionalnosti, otpuštena je s posla. U Berlinu je njen dalji opstanak bio neizvestan.

Prijatelj, budući pravoslavni mitropolit u San Francisku, video je Veru kako priprema svoj odlazak. Objasnila je da grad više nije bezbedan za Jevreje. Sugerisao je da bi trebalo “ostati i trpeti”. Trpela je tako do 1937.

A Vladimir Nabokov je zbog književnih večeri i potrage za izdavačem često odlazio u Pariz.

(nastaviće se)