Ne smemo dozvoliti samoizolaciju

Dve najuticajnije pravoslavne Crkve – jedna po brojnosti, druga po ugledu – Ruska pravoslavna crkva (RPC) i Vaseljenska patrijaršija nalaze se danas u ozbiljnom sukobu koji potresa čitav pravoslavni svet. Najbolnija i najkompleksnija situacija postoji u Ukrajini. Tamo trenutno deluju Ukrajinska pravoslavna crkva (UPC), koja je kanonski (bila) vezana za RPC, i Pravoslavna crkva Ukrajine (PCU), nastala nakon što je 2018. godine carigradski patrijarh Vartolomej izdao tomos o autokefalnosti. U novu crkvenu strukturu uključeni su tada i nekadašnji pripadnici nekanonskih crkava, što je, kako po načinu tako i po posledicama, izazvalo snažan potres u pravoslavnom svetu. I danas većina pravoslavnih pomesnih Crkava ne priznaje PCU.

Od početka rata, Ukrajinska pravoslavna crkva se distancirala od Moskve. Na Saboru održanom 27. maja 2022. godine, UPC je unela izmene u svoj Ustav, promenivši i sam naziv: iz njega je uklonjen dodatak “Moskovske patrijaršije”. Odnosi sa Vaseljenskom patrijaršijom prekinuti su još 2018. godine, a ta odluka potvrđena je 2022. Istovremeno, ukrajinske vlasti prema UPC primenjuju, blago rečeno, diskriminatorne mere – hramovi im se oduzimaju, a normalan crkveni život ozbiljno im je otežan.

Kako izaći iz takve pozicije? Postoji li razrešenje ove duboke razapetosti? Unutar same UPC postoje različiti stavovi i viđenja mogućih izlaza. O tome i, uopšte, o nijansama koje ne možemo da vidimo sa strane, razgovaramo sa arhiepiskopom Silvesterom (Stojčevim), rektorom Kijevske duhovne akademije.

“VREME”: Kako danas izgleda vaš svakodnevni život i kako funkcioniše Ukrajinska pravoslavna crkva u celini, a posebno Kijevska duhovna akademija?

ARHIEPISKOP SILVESTER STOJČEV: Hristova Crkva je pozvana da ovom svetu nosi Blagu vest, bez obzira na spoljašnje okolnosti. Zato i UPC nastoji da ispunjava svoju misiju, uprkos izuzetno teškim uslovima rata. U našim hramovima se služe bogosluženja, rukopolažu se novi sveštenici, u manastirima i duhovnim školama obavljaju se monaški postrizi. Vidimo mnogo vernika koji dolaze sa iskrenom molitvom. Jasno je da se čovek, kada se na njega sruče teška iskušenja, okreće Bogu. Mi nastojimo da ljudima pružimo duhovnu podršku.

Kao rektor Kijevske duhovne akademije mogu da kažem da ni u Akademiji život ne zamire. Nastavljaju se nastavni proces, naučni rad i izdavačka delatnost. Tokom svih ratnih godina, redovno se mladi ljudi upisuju u Akademiju. Naravno, interesovanje je sada manje nego pre početka (punog) ruskog napada, ali svake godine imamo više prijava nego što možemo da primimo, što ohrabruje.

Ako govorimo o svakodnevici, ona je tokom poslednje četiri godine značajno i duboko drugačija. Tragične promene dogodile su se u životima svih Ukrajinaca. I Crkva nosi isto breme koje je na plećima naših sunarodnika – stalne raketne napade i napade dronovima, višesatne nestanke struje, vode i grejanja…

Ipak, smatram da moramo da, koliko god je moguće, očuvamo živ nastavni proces. Za duhovno obrazovanje naročito je važno lično prisustvo studenata i njihov neposredni kontakt sa profesorima, kao i lično učešće u bogosluženju. Mi ne prenosimo samo znanje, već oblikujemo buduće pastire. Zato samo u krajnjim situacijama prelazimo na onlajn nastavu, kao što je bio slučaj januara 2026, tokom brutalnih napada na energetsku infrastrukturu Ukrajine.

Ne znam koliko je uopšte moguće imati tačne podatke, ali koliko danas vernika ima UPC?

Za početak, u Ukrajini ne postoji zvanična statistika o broju pripadnika pojedinih verskih zajednica. Tokom popisa stanovništva ne postavljaju se to pitanje, što je praksa koja potiče još iz sovjetskog perioda. I zato, svako ko danas iznosi precizne brojke zapravo manipuliše. Drugo, postoji državna statistika o broju registrovanih verskih zajednica, a objavljuje je Državna služba za etnopolitiku i slobodu savesti. Međutim, ni ti podaci nisu potpuni, jer tokom rata nije moguće prikupiti pouzdane informacije sa okupiranih teritorija, pre svega iz delova Donjecke, Luganske, Hersonske i Zaporoške oblasti, kao i sa Krima. Treće, tokom rata došlo je do brojnih prelazaka parohija iz UPC u PCU, ali su mnogi od tih slučajeva zapravo bili nasilna preuzimanja hramova. Na papiru se registruje nova zajednica, dok zajednica UPC faktički nastavlja da postoji. Sve to čini gotovo nemogućim pouzdano utvrđivanje stvarnog broja pravoslavnih zajednica u Ukrajini.

Prema poslednjem predratnom izveštaju iz 2022. godine, u Ukrajini je delovalo 12.069 zajednica UPC i 6.981 zajednica PCU. UPC je imala 215 manastira sa 4.681 monahom, dok je PCU imala 79 manastira sa svega 233 monaha. Od 2022. do 2025. godine, prema državnim podacima, 1.754 zajednice su prešle iz UPC u PCU. Međutim, u većini slučajeva radilo se o faktičnim podelama, a ne o stvarnim prelascima. Deo vernika, najčešće sa sveštenikom, ostajao je u UPC, ali im se nije dozvoljavala nova registracija. Stoga, na primer, u nekim zapadnim regionima Ukrajine danas nije registrovana nijedna zajednica UPC. Ali istovremeno, naši vernici i sveštenici nastavljaju da žive tamo, okupljaju se i obavljaju službe kod kuće. Jasno je da niko ne može reći koliko takvih zajednica zapravo postoji. Dakle, situacija je izuzetno teška. Ne može se uklopiti u suve brojke statističkih izveštaja…

foto: privatna arhiva

Kakvi su trenutni odnosi između UPC i PCU?

Veoma složeni. Između nas ne postoji zvaničan dijalog. Istovremeno, naravno, u pojedinim slučajevima postoji neformalna komunikacija.

Glavni problem koji opterećuje naše odnose jeste nasilje na verskoj osnovi. Od trenutka osnivanja PCU, a naročito nakon početka punog obima ruske vojne agresije, svedočili smo brojnim slučajevima nasilnog preuzimanja hramova naše Crkve, u kojima su neposredno učestvovali predstavnici PCU. Na internetu se lako mogu pronaći video-snimci zauzimanja hramova u Ivano-Frankivsku, Hmeljnickom, Čerkasima i na drugim mestima. Na njima su zabeleženi očigledni akti nasilja nad našim sveštenstvom i vernicima. Pri tom, rukovodstvo PCU nije dalo odgovarajuću ocenu ovih događaja, niti je ijedan sveštenik PCU koji je neposredno učestvovao u nasilju snosio kanonske sankcije. Sve to ozbiljno opterećuje naše odnose i čini zvaničan dijalog praktično nemogućim…

A kakvi su odnosi sa Moskovskom patrijaršijom, a sa druge strane, sa Vaseljenskom patrijaršijom?

Danas UPC nema nikakve kontakte sa Moskvom, ali istovremeno nemamo ni kontakte sa Carigradskom crkvom. Lično smatram da je to veoma opasna situacija, jer nam preti postepena samoizolacija. To se ni u kom slučaju ne sme dozvoliti. Zato sam već više puta javno govorio da bi naša Crkva sasvim mogla da započne crkveno-diplomatski dijalog sa Carigradskom crkvom, kako bismo makar naučili da se međusobno čujemo i razumemo, i započeli potragu za izlazom iz ovog ćorsokaka. Smatram da se upravo crkveni odnos prema složenim crkveno-kanonskim pitanjima sastoji u traženju izlaza iz podela, a ne u njihovom produbljivanju i cementiranju.

Kako vidite konkretno razrešenje?

Pre svega, za mene je očigledno da smo u odnosima sa Moskovskom patrijaršijom već prošli “tačku bez povratka” i o povratku naše Crkve pod jurisdikciju Moskovske patrijaršije ne može biti ni govora. Ne treba biti prorok da bi se shvatilo da je RPC, podržavši rat protiv Ukrajine, izgubila poštovanje u očima Ukrajinaca. A ako je tako, onda, drugo, smatram da UPC, kao samostalna Crkva, mora da razmišlja o izgradnji novog tipa odnosa sa drugim pomesnim Crkvama. Drugog puta jednostavno nemamo.

Danas naša Crkva postoji kao potpuno nezavisna. Samostalno otvaramo eparhije i rukopolažemo episkope, samostalno spravljamo sveto miro, otvaramo parohije u inostranstvu, gde su se danas našli milioni Ukrajinaca. Već imamo iskustvo samostalnog rešavanja svih pitanja unutrašnjeg crkvenog života. Potrebno je samo da tu nezavisnost priznaju i druge pomesne Crkve.

Jasno je da ovde postoji ozbiljan problem, budući da Carigradska crkva, kao i još nekoliko pomesnih Crkava, smatraju da u Ukrajini već postoji autokefalna Crkva – PCU. Ali upravo zato, kako bismo u budućnosti pronašli održiv oblik postojanja pravoslavlja u Ukrajini, neophodno je započeti smirenu i otvorenu raspravu o ovom pitanju sa drugim pomesnim Crkvama. Što duže svi zajedno odbijamo takav razgovor, to će rešavanje ovog problema u budućnosti biti složenije.

Postoje li različite struje ili unutrašnje podele unutar same UPC?

Mislim da u svakoj pomesnoj Crkvi postoje različite idejne struje i različite grupe među episkopima, sveštenstvom, monasima i vernicima. To je normalna situacija, pa ni Ukrajinska pravoslavna crkva u tom smislu nije izuzetak. I u vreme blaženopočivšeg mitropolita Vladimira, koji je preminuo 2014. godine, kao i za vreme sadašnjeg poglavara, mitropolita Onufrija, u našoj Crkvi su se uvek vodile unutrašnje rasprave. Veoma je važno to što pristalice različitih stavova mogu otvoreno da iznose svoje mišljenje.

Nedavno, u jesen 2025. godine, unutar naše Crkve razvila se javna rasprava o našem sadašnjem kanonskom statusu i o budućim pravcima razvoja UPC. Episkopi su iznosili svoje stavove u intervjuima, u tekstovima, kao i na društvenim mrežama. Tokom te polemike postalo je jasno da među episkopima UPC postoje veoma različiti pogledi na budućnost naše Crkve. S jedne strane, postoje oni koji više ne vide našu Crkvu u sastavu Moskovske patrijaršije. S druge strane, postoje i oni koji insistiraju na tome da i danas ostajemo deo Ruske pravoslavne crkve i da sve odluke donete na Saboru UPC u maju 2022. godine nemaju pravnu snagu. Međutim, ta grupa je, po mom mišljenju, znatno manja od prve. Želim posebno da naglasim da ovde nije reč ni o kakvom raskolu. Svi smo mi članovi jedne Crkve i pričešćujemo se iz iste Čaše. Ali među nama postoji otvorena rasprava, i to je izuzetno važno. Apsolutno sam uveren da samo postojanje rasprave predstavlja svedočanstvo pojačanog interesovanja za ovu temu među sveštenstvom i vernicima. Prosto je nemoguće pokrenuti široku raspravu ukoliko za nju ne postoji odjek među vernicima. Nažalost, poznajemo primere iz života drugih pomesnih Crkava u kojima se svaka otvorena rasprava guši u samom začetku. Na sreću, u našoj UPC, čak i u najtežim uslovima rata, ne postoji nikakav “zaverenički muk”. Sačuvali smo sposobnost da otvoreno iznosimo svoja mišljenja i da vodimo dijalog.

Opet, UPC danas strada ne samo zbog ruske vojne agresije, već i zbog pritisaka ukrajinske države.

Zaista, tokom ratnih godina odnosi naše Crkve sa ukrajinskom državom značajno su se zakomplikovali. Vidljivo pogoršanje tih odnosa započelo je u jesen 2022. godine, a dostiglo je vrhunac usvajanjem zakona “O zaštiti ustavnog poretka u oblasti delovanja verskih organizacija”, u avgustu 2024. godine. Taj zakon novinari često nazivaju “zakonom o zabrani UPC”, ali to nije tačno. Ovim zakonom zabranjuje se delovanje RPC u Ukrajini, ali se istovremeno uspostavlja i procedura za zabranu rada onih verskih organizacija koje su povezane sa RPC i koje joj se potčinjavaju ili su njen sastavni deo. Upravo tu se stavovi državnih organa i UPC bitno razilaze.

Državna služba za etnopolitiku i slobodu savesti insistira na tome da je UPC i danas deo Ruske pravoslavne crkve. Međutim, sama UPC se sa tim ne slaže. To je glavni predmet našeg sukoba sa državom. Državna služba za etnopolitiku i slobodu savesti već je podnela tužbu sudu za likvidaciju Kijevske mitropolije UPC. Ovde treba pojasniti da je Kijevska mitropolija pravno-administrativni organ kojem su potčinjene sve eparhije UPC. Ukoliko bi mitropolija bila ukinuta, to bi znatno otežalo rad svih eparhija, manastira i duhovnih obrazovnih ustanova UPC, iako to ne bi automatski značilo ukidanje svih parohija.

Dakle, sukob između naše Crkve i države postoji. Ipak, lično ne smatram da se može govoriti o progonima UPC u režiji države. Pojam progona vraća nas u sovjetski period, kada je država otvoreno deklarisala svoj ateistički karakter i imala za cilj uništenje Crkve, pa i same religije, dok su sveštenici fizički istrebljivani kao društvena grupa. Savremena ukrajinska država ne vodi ateističku propagandu niti zabranjuje ispovedanje vere. Međutim, u sadašnjoj situaciji zategnutih odnosa između UPC i države, kao i usled formiranja negativne slike o UPC u delu javnosti, za šta su zaslužne pojedine političke snage, može se govoriti o diskriminaciji UPC. Sam sam već rekao da smatram da je dalja potčinjenost UPC Moskovskoj patrijaršiji postala jednostavno nemoguća. Zbog toga lično verujem da naša Crkva treba da traži konsenzus sa državom.

Nažalost, pored problema nastalih usvajanjem ovog zakona, postoje i brojni primeri u kojima lokalne vlasti u različitim regionima Ukrajine direktno učestvuju u organizovanju nasilnih zauzimanja hramova naše Crkve i u nezakonitim preregistracijama parohija. U suštini, u takvim slučajevima dolazi do pravnog bezakonja. Postoje brojni primeri policijskog nečinjenja tokom akata nasilja nad zajednicama UPC. Još jedan bolan problem jesu slučajevi mobilizacije i slanja na front sveštenika naše Crkve. Sveštenik koji je položio kanonsku zakletvu ne može uzeti oružje u ruke i proliti krv (videti: Apostolska pravila 59 i 66; Vaseljenski sabor, pravilo 7; Trulski sabor, pravilo 83). Danas, međutim, ne postoji zakonski mehanizam koji bi zaštitio pravo sveštenika UPC da ne nose oružje. I to se neretko koristi kao sredstvo pritiska lokalnih vlasti na sveštenike, kako bi napustili UPC i prešli u PCU, budući da se njeni klirici ne mobilišu.

Dakle, u odnosima naše Crkve i države postoji mnogo otvorenih i teških pitanja. Ipak, još jednom želim da naglasim da treba tražiti ne konfrontaciju, već puteve ka međusobnom razumevanju, iako je komunikacija sa državnim zvaničnicima često izuzetno teška i napeta.

Kako vidite stanje pravoslavlja danas?

Čini mi se da sistem svetskog pravoslavlja danas prolazi kroz ozbiljno iskušenje svoje unutrašnje čvrstine. Unutar porodice pomesnih pravoslavnih Crkava postoji niz konflikata koji zahtevaju promišljenu raspravu i pažljivo odmerena rešenja. U istoriji Crkve, ovakvi konflikti su se rešavali na saborima. Nažalost, čini mi se da danas u savremenom pravoslavlju svedočimo dubokoj krizi saborne svesti. Ponekad se stiče utisak da više ne doživljavamo sebe kao Jednu Crkvu. Živimo kao da je svaka pomesna Crkva samodovoljna. Upravo zato je izuzetno teško organizovati istinski saborno razmatranje problema koji ugrožavaju jedinstvo pravoslavlja. Već sam govorio da nedostatak komunikacije vodi pomesne Crkve ka samoizolaciji. A to se ne sme dopustiti.

Na Svepravoslavnom saboru na Kritu 2016. godine govorilo se o tome da bi ovakvi sabori trebalo da se održavaju redovno, na primer, jednom u pet ili sedam godina. Takav saborski proces sprečio bi naše razdvajanje u izolovane crkvene zajednice. Međutim, kao što vidimo, te inicijative zasad nisu sprovedene u život…

foto: privatna arhiva

Kako razumete odnos između nacionalnog i religijskog? Da li je moguće taj odnos transformisati više u korist vere, a manje u korist nacionalnog identiteta?

Problem odnosa između religijske vere i nacionalne svesti nije nov. O njemu se u Pravoslavnoj crkvi intenzivno raspravlja još od 19. veka. Upravo tada se počeo oblikovati fenomen “nacionalnih Crkava” u savremenom smislu te reči. Međutim, kao što piše apostol Pavle, u Crkvi nema ni Jelina ni Judejca, ni varvarina ni Skita (Kol 3,11). Drugim rečima, u Crkvi nema mesta nacionalnoj podeljenosti. Ipak, u praksi često vidimo kako nacionalna svest kod hrišćana zasenjuje taj hrišćanski univerzalizam. Takvo iskrivljenje crkvene svesti osuđeno je 1872. godine kao etnofiletizam.

Naravno, tekstove Svetog pisma treba čitati u kontekstu celokupnog Božanskog otkrivenja. Tako se, na primer, u Knjizi Otkrivenja kaže da će u Nebesni Jerusalim biti doneti slava i čast naroda (Otk 21,26). Smatram da je to izuzetno važan tekst, jer jasno pokazuje da su zemaljska dostignuća, ne samo pojedinaca, već i ljudskih zajednica, odnosno naroda, dostojna da budu uneta u Carstvo slave.

Dakle, s jedne strane, nacionalni identitet ne sme zaseniti hrišćanski univerzalizam. Ali, s druge strane, to ne znači odbacivanje nacionalnog osećanja kao takvog.

Pored toga, danas sam pojam nacije često nema isto značenje kakvo je imao u 19. veku, niti isto značenje koje pojam narod ima u Svetom pismu. Danas se, na primer, govori o formiranju političkih nacija. Tako se ukrajinskom političkom nacijom smatraju svi građani Ukrajine, bez obzira na njihovo etničko poreklo. U tom smislu, savremeno razumevanje nacije može biti bliže hrišćanskom identitetu nego strogo etničko shvatanje tog pojma.

Opšte je poznato da je Crkva uvek podržavala narode u borbi za nezavisnost ili u otporu spoljašnjoj agresiji. Brojni su primeri za to u istoriji Srbije, Grčke, Bugarske i Rumunije. I danas je Crkva u Ukrajini zajedno sa svojim narodom.