Ovaj poklič kojim počinje refren Marseljeze – za mnoge, pa i same Francuze, jedne od najkrvoločnijih himni na svetu – možda najbolje odražava stanje duha francuskog političkog i vojnog rukovodstva od kada je rat u Ukrajini ukazao ne samo na izvesne manjkavosti francuskog odbrambenog modela, nego i na potencijalne pukotine u koheziji na nivou NATO i EU (nepredvidivi Tramp). I sve to usred radikalno izmenjenih neposrednih pretnji po mir na evropskom kontinentu (nepredvidivi Putin)
Osim što je doneo mnoge revolucionarne promene u savremeni način ratovanja, računajući nova tehnička sredstva – pre svega masovnu upotrebu dronova – rat u Ukrajini ukazao je na silne manjkavosti iz domena odbrane brojnih zapadnih zemalja (uglavnom članica NATO), među kojima i u Francuskoj. Od onda je usledila vidna “militarizacija” političkog diskursa, praćena naglim povećanjem budžeta za odbranu, a u cilju modernizacije francuske vojske i njenog prilagođavanja trenutnim geostrateškim okolnostima.
KONVENCIONALNA I NUKLEARNA NUMEROLOGIJA
Pre nego što zađemo u delikatnija razmatranja politike i budžeta, a donekle i same francuske vojne doktrine, pođimo od uvek zgodne numerologije. Shodno zvaničnim podacima iz 2024, francuska vojska broji 200.000 aktivnih vojnika i oficira i 41.000 rezervista – što je čini drugom najbrojnijom vojskom u Evropi (iza Poljske s malo više od 202.000, a ispred Nemačke s 181.000 aktivnih vojnika). Osim toga, od “sokoćala” koja se najčešće nabrajaju, Francuska raspolaže s 222 tenka “Lekler”, 196 borbenih aviona, 6 nuklearnih jurišnih podmornica, 4 strateške nuklearne podmornice za lansiranje nuklearnih projektila i jedan takođe nuklearni nosač aviona. Osim toga, podsetimo da Francuska jedina u EU raspolaže i strateškim nuklearnim vojnim arsenalom – kolokvijalno, nuklearnom silom odvraćanja – od oko 300 bojevih glava (koje nose avioni i podmornice).
Od kraja Hladnog rata naovamo i tadašnjih promena u “konstelaciji međunarodnih odnosa”, Francuska je odustala od nuklearnih proba (prešavši 1996. na simulacije) i gotovo prepolovila svoj nuklearni arsenal, shodno doktrini “striktno neophodnog” – koji je u međuvremenu modernizovan i koji je sasvim dovoljan da ozbiljno odvrati svakog ko bi se “drznuo” da dirne u francusku teritoriju.
Isto tako, a posebno od 2000-ih i početka “srećne ekonomske globalizacije”, osim drastičnih budžetskih ušteda Francuska je znatno smanjila vojne efektive i resurse (ukinuvši obavezni vojni rok još 1997. godine). S nestankom sovjetskog bloka, pretnje su postale znatno difuznije i neodređenije – pobunjeničke grupe, terorističke organizacije, velike transnacionalne kriminalne organizacije i slično, pa je i sam vojni aparat doživeo izmene kako u broju ljudi i tehnike, tako i u njihovoj nameni. Iako u samom svetskom vrhu po tehničkoj opremljenosti i kapacitetima – pre svega sopstvenim, dakle, u velikoj meri nezavisnih od američkog uticaja – i uvek spremnoj za “projekciju” na bilo koji punkt na planeti od vitalnog značaja za Francusku, u poređenju s drugim velikim silama (SAD, Rusija ili Kina, da pomenemo samo njih) francuska vojska predstavlja tek “ekspedicioni korpus” koji mnogi nazivaju i “bonsai” vojskom – po uzoru na drevnu japansku tradiciju uzgajanja minijaturnih stabala, jer ima sve što bi neko “normalno” stablo trebalo da ima, samo “u malom”. “Pomalo od svega, a podosta ničega”, dodao bi cinik.
Konačno, iako predstavlja svojevrsno “strateško ostrvo” – okružena je samo saveznicima, te joj ne preti “direktna invazija” (Rusije, na primer), Francuska je danas najviše izložena već poznatim “hibridnim” metodama ratovanja – uglavnom u sajber i informativnom prostoru (s katkad vidljivim posledicama u realnom svetu).
ODBRAMBENA POLITIKA I VOJNI BUDŽET
Sa striktno tehničko-tehnološkog aspekta, rat u Ukrajini ukazao je na veliki zaostatak Francuske kada je proizvodnja i upotreba dronova u pitanju, tako da će veliki deo budućih budžetskih sredstava biti usredsređen u prvom redu na taj vid ratovanja (a sve u nastojanju sticanja potpune autonomije u odnosu na SAD, čije dronove trenutno koristi francuska vojska). Ostatak uvećanih ulaganja biće usmeren na modernizaciju nuklearnog arsenala i prateće pomorsko-vazduhoplovne i svemirske tehnike, kao i na povećanje brojnosti ljudstva – pre svega rezerve na 80.000 do 2030. godine.
Međutim, višedecenijsko smanjenje ulaganja u odbranu neminovno je rezultiralo i drastičnim smanjenjem i slabljenjem industrijskih proizvodnih kapaciteta, što se danas najbolje očituje u činjenici da ukupni evropski kapaciteti proizvodnje municije nisu dovoljni da pokriju “dnevni” nivo utroška municije na ukrajinskom ratištu (o obnovi, popuni i modernizaciji sopstvenih resursa da i ne govorimo). Vojska i industrija svedeni su na nužni minimum, jedva dovoljan za sopstvene potrebe (i nadasve izvoz – Francuska je drugi svetski izvoznik oružja i vojne opreme, s prihodom od bezmalo 20 milijardi evra prošle godine), odnosno povremene “projekcije” na druga ratišta, a ne za rat “visokog intenziteta i dugog trajanja”, kakvim se pokazao rat u Ukrajini.
Shodno uvreženoj francuskoj praksi, vojni budžet predmet je posebnog zakona koji se donosi (i po potrebi dopunjava) na period od 4 do 6 godina. S pogoršanjem globalnih geostrateških okolnosti – rat u Ukrajini i na Bliskom istoku, kao i pretnje po stabilnost u indo-pacifičkoj regiji (relacija Kina-Tajvan-SAD) – primetan je i drastični porast francuskog vojnog budžeta, koji je za period 2014-19. iznosio 190 milijardi evra, od 2019. do 2025. godine 295 milijardi, da bi u najnovijoj verziji 2024-30. bilo predviđeno izdvajanje od ukupno 413 milijardi evra. No, shodno poslednjim najavama predsednika Emanuela Makrona, udvostručenje vojnog budžeta biće postignuto već 2027, dakle, do kraja njegovog aktuelnog, drugog mandata.
U zvaničnom obraćanju oružanim snagama Francuske 13. jula, predsednik Makron najavio je i dodatne tri i po milijarde evra za vojsku u narednom budžetu – za 2026. godinu – čije usvajanje je, međutim, i dalje više nego upitno, s obzirom na okolnost da premijer Bajru do septembra mora negde da “uštine” najmanje 40 milijardi. Bajru je već predložio ukidanje dva neradna dana, makar jednu “praznu godinu”, to jest čitavu godinu bez povećanja minimalca i drugih socijalnih davanja, drastično smanjenje broja zaposlenih u javnoj administraciji – pre svega u već ugroženom zdravstvu i prosveti kako veći deo Francuza sluti, pa čak i potencijalno oporezivanje pojedinih slojeva penzionera – sve samo ne povećanje poreza. Na fonu astronomskog javnog duga od tričavih 3350 milijardi evra (114% BDP) i ponornog budžetskog deficita od oko 170 milijardi (5,8% BDP), za uvećanje ulaganja u odbranu sve se više pominje raspisivanje neke vrste zajma (za preporod francuske vojske, dodao bi cinik), odnosno poziva francuskim građanima da dobrovoljno učestvuju u tom finansiranju, dakako, svako prema mogućnostima.
I EU I NATO
Drastično uvećanje vojnog budžeta takođe je potrebno sagledati i s dvojakog aspekta francuske pripadnosti i EU i NATO. Izvesne sumnje u čvrstinu unutrašnje kohezije NATO svakako je uzdrmao i sam Big boss Alijanse, Donald Tramp lično, svojim kolebljivim vruće-hladno stavovima i još nepredvidivijim potezima, kojima je zapadnoevropske partnere ucenio uslovljavajući potencijalnu američku podršku (u duhu Člana 5. osnivačkog Ugovora NATO) povećanjem vojnih budžeta, što se najbolje moglo videti na poslednjem samitu NATO krajem prošlog juna, kada su se Evropljani obavezali na povećanje vojnog budžeta na 3,5% BDP, odnosno 5% do 2035. godine. S druge strane, poljuljano poverenje u pouzdanost američkog partnera unutar NATO nateralo je EU da se obaveže da obezbedi ukupno 800 milijardi evra za ulaganje u odbranu do 2030. godine. Svemu tome, naravno, prethodila je i radikalna promena kursa Nemačke, nakon što je kancelar Merc odlučio da udvostruči nemački vojni budžet. Svim ovim tektonskim poremećajima na planu odbrambene politike pre svega unutar EU, te probuđene svesti o nužnoj promeni na svim nivoima – od budžeta do doktrine – prethodila je ruska invazija na Ukrajinu i sasvim nove pretnje po mir pre svega na tlu Evrope.
U tom ključu potrebno je čitati i najnoviju dimenziju zbližavanja između Francuske i Ujedinjenog Kraljevstva, a nakon Bregzita januara 2020. i složenih odnosa kroz koje su u međuvremenu ove dve zemlje prošle. Prilikom nedavne Makronove državne posete (od 8. do10. jula), to zbližavanje su, u Londonu, najavili premijer Kir Starmer i Emanuel Makron. Nakon prethodnog Lankasterskog ugovora o vojnoj saradnji dveju država još iz davne 2010, danas smo svedoci svojevrsne promene vojne doktrine jer su francuski i britanski partneri postigli dogovor o “koordinaciji svojih nezavisnih kapaciteta nuklearnog odvraćanja”, što u prevodu znači da se Francuska i Ujedinjeno Kraljevstvo obavezuju na koordinaciju svojih strategija nuklearnog odvraćanja i potencijalni zajednički nuklearni odgovor jednog ili oba partnera u slučaju “ekstremne pretnje po vitalne interese bilo kog od njih”, pri čemu svaki od partnera zadržava potpunu samostalnost i autonomiju u odlučivanju o angažovanju svoje nuklearne sile (bez obzira na odluku onog drugog partnera). Radi se, naravno, o jasnom signalu jedinstva i čvrstine jedine dve zapadnoevropske zemlje u posedu nuklearnog oružja, upućenih svakom potencijalnom agresoru, a naročito Putinovoj Rusiji ukoliko bi se odvažila na nove napade na tlu Evrope. Osim toga, britanski i francuski partneri izrazili su spremnost da u Ukrajinu pošalju i 40.000 vojnika za potrebe pozadinskog obezbeđenja kada jednom bude postignuto primirje između Rusije i Ukrajine.
Ovaj iskorak u vojnoj saradnji na evropskom tlu predstavlja radikalnu promenu u francuskoj doktrini nuklearnog odvraćanja, kojom se francuski vitalni interesi više ne zaustavljaju na nemačkoj granici kao u vreme De Gola, a francuski nuklearni kišobran potencijalno širi na čitavu EU/NATO samo ako tako Francuska odluči, što samo pridodaje moć novoj francuskoj “strateškoj dvosmislenosti/nedorečenosti”.
PUMPANJE NACIONALNOG JEDINSTVA
Svi nabrojani trendovi, odluke i potezi na jačanju francuske vojne spremnosti do sada je pratilo i konstantno jačanje političkog diskursa i javnog narativa (ponekad na granici kolektivne paranoje) o nužnosti nacionalnog jedinstva i kohezije koje je kulminiralo u prethodnih mesec dana, sukcesivnim istupima prvo Nikole Lernera, šefa francuske obaveštajne službe DGSE, u iscrpnom intervjuu datom 8. jula (prvi put nakon gotovo deset godina), potom zapaženoj konferenciji za štampu načelnika združenog generalštaba francuske vojske generala Tijerija Burkharda 10. jula (prvi put posle punih pet godina) i konačno Makronovog govora 13. jula, dan pred tradicionalnu vojnu paradu povodom 14. jula, francuskog Nacionalnog praznika. Obojica visokih oficira ukazali su na Rusiju kao prvu i najveću neposrednu pretnju po vitalne francuske interese, ukazujući na sve češće i sve složenije metode hibridnog rata usmerenog protiv Francuske – uz konstantno podsećanje na ključni značaj postizanja čvrste nacionalne kohezije francuskog društva, po mnogima podložnog unutrašnjim podelama u kojima perfidna ruska propaganda iznenađujuće lako nalazi plodno tle.
Francuski predsednik Makron otišao je korak dalje u oštrini sagledavanja situacije izjavom da “od Drugog svetskog rata naovamo sloboda i mir nikada nisu bili ugroženiji na evropskom tlu”, poentirajući da “ako hoćete da budete slobodni, moraju da vas se plaše. A da bi vas se plašili, morate biti moćni”, pozvavši Francuze na jedinstvo i brigu o “kognitivnoj bezbednosti” svakog francuskog građanina (aludiraći pre svega na slatkorečivu rusku propagandu).
Konačno, da li će politička odlučnost i voluntarizam, uz neumorno pumpanje patriotizma i nacionalne kohezije, uz sve drastična povećanja vojnog budžeta, biti dovoljni da se pokrene i ojača namah zanemoćala vojna industrija (čiji se proizvodni kapaciteti ne mogu pokrenuti prostim “pritiskom na dugme”, dok u kontekstu sveopšte zaduženosti obećane “sigurne” porudžbine za domaće oružane snage uporno izostaju), a svaki potencijalni protivnik odvrati od bilo kakvog udara na francuske vitalne interese, ili će se, pak, vatreni poklič iz naslova pretvoriti u prvi stih legendarne Genzburove rege-Marseljeze “Na oružje… i tako dalje”, neminovno će pokazati veoma bliska i nadasve neizvesna budućnost.
U sredu u dva sata ujutru po srednjeevropskom vremenu ističe ultimatum Donalda Trampa Iranu: ako „ludi gadovi“ ne budu otvorili Ormuski moreuz predsednik SAD će narediti razaranje mostova i energetske infrastrukture iranskih „životinja“. Sve više raste strah od potencijalne ubotrebe taktičke nuklearne bombe
Bivši američki ambasador pri NATO upozorava da je savez u najdubljoj krizi u istoriji, dok sukobi između Donalda Trampa i Evrope otvaraju pitanje – može li NATO bez SAD
Iako je još teško reći, postoji velika verovatnoća da novi „El Ninjo“ stiže, stručnjaci nagoveštavaju da će biti jedan od intenzivnijih ikada
Donald Tramp signalizirao je da želi brz kraj rata protiv Irana, iako se američka vojska gomila oko Persijskog zaliva. Teheran i dalje u Ormuskom moreuzu blokira značajan deo svetskog snabdevanja energentima
Navodni eksploziv pronađen u blizini gasovoda podiže temperaturu pred ključne izbora u Mađarskoj, piše CNN. Direktor VBA Đuro Jovanić tvrdi da je eksploziv proizveden u SAD i da je trabalo da ga aktivira nekakav migrant
Upisivanje Brenta Sadlera kao direktora medija Junajted grupe je pretposlednji korak u puzajućem davljenju kritičkih medija. Vlast to neće spasiti, ali je barem publika dobila važnu lekciju
Zašto režim nastoji da razvali Univerzitet u Beogradu? Koga i čega se boji? I kakve veze s tim ima poziv na politički dijalog?
Vršljanje policije po Rektoratu Univerziteta u Beogradu je čin ljudi nesvesnih da sami propadaju u rupu koju kopaju Vladanu Đokiću, da nastupaju kao zlo koje će izgubiti bitku protiv dobra, kao neuki jahači metle koje će na kraju pomesti studenti
Režimski Napad i odbrana Beogradskog univerziteta
Ne boje se kriminala, boje se obrazovanja Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
