Muke sa Jamajkom

Za „Vreme“ iz Bona

Ako pođemo od toga da je čaša polupuna, onda je Angela Merkel rutinski odbranila kancelarski tron. Sastaviće nekako novu vladajuću većinu i još četiri godine ubirati superlative međunarodne štampe kao „poslednja moćna braniteljka Evrope“ („Njujork tajms“). Onda će otići u penziju posle četiri mandata, koliko je u posleratnoj Nemačkoj imao samo još njen politički otac Helmut Kol.

Ako pođemo od toga da je čaša poluprazna, onda je izborna nedelja donela potop dvema najvećim strankama – demohrišćanima i socijaldemokratama. Zemlju čekaju godine neizvesnosti sa nestabilnom vladom. Radikalni desničari će svoje parole – često na granici nacizma i rasizma – moći da šalju i sa govornice parlamenta, Bundestaga, o trošku poreskih obveznika.

Prve reakcije ukazuju da je za politički i medijski mejnstrim čaša poluprazna. Nemci su potpali pod defetistički zanos i često se može čuti da je glavni zadatak svih „demokratskih partija“ da odbrane demokratiju od desničara. Ishod izbora (vidi grafikon) izazvao je šok, berze su zaštucale, počela je trka u „izražavanju zabrinutosti“. Sve se lepo sažima u preterano dramatičnom komentaru koji je dan posle izbora objavio „Rajniše post“: „24. septembar 2017. je datum koji označava kraj umerene posleratne Nemačke u kojoj je vladao konsenzus. Zemlja skreće udesno.“

Sve to je paradoksalno, jer dok su demoskopi sedmicama unapred najavljivali baš ovakav ishod – jedino su demohrišćanima davali dva, tri odsto više – štampa je pisala o dosadnoj kampanji, poznatom ishodu i „večitoj kancelarki“. Kako je primetio jedan kolega, „nemački establišment je zatvorio oči, zamislio kakav bi ishod izbora voleo, a onda je otvorio oči i šokirao se što su građani ipak glasali kako oni hoće“. U fiksaciji na nesumnjivi uspeh desničara mnogi previđaju da su na račun dve velike partije profitirali pomalo i Levica i Zeleni, a više liberali, koji se vraćaju u Bundestag.

KAKO JE ŠULC RODIO JAMAJKU: Milion glasača koji su na prošlim izborima zaokružili CDU/CSU sada je otišlo pod skute Alternative za Nemačku. Još više (1,3 miliona) glasača Angele Merkel otišlo je liberalima. „Nećemo okolišati, nadali smo se malo boljem rezultatu“, rekla je kancelarka eufemistički. Dodala je da se „mimo nas ne može formirati vladajuća većina“ i da ima „jasan zadatak da formira vladu“. Nije baš od sreće đuskala na bini kao pre četiri godine, ali je i jadikovke prepustila stranačkim ađutantima. Unija CDU/CSU izgubila je čak 8,5 odsto glasova u odnosu na prošle izbore.

Da ipak ne bude najveći gubitnik pobrinule su se socijaldemokrate, koje sa 20,5 odsto imaju najlošiji rezultat u posleratnoj istoriji. Njihov lider Martin Šulc je u nekoliko meseci odveo stranku od očaja do sjaja i nazad (vidi „Vreme“ 1361, „Harizma u medveđem krznu“), nije podneo ostavku posle fijaska već će kroz nekoliko meseci sazvati vanredne izbore u partiji koja ga je, ne tako davno, sa magičnih sto odsto glasova izabrala za novog predsedavajućeg.

Ne skrivajući zlovolju i jed, Šulc je odmah posle izbora seo u studio javnog servisa sa liderima ostalih stranaka koje su prešle cenzus. To je takozvana Elefantenrunde (doslovno: okrugli sto slonova, dakle krupnih, parlamentarnih partija) koja je ovog puta bila zanimljivija nego inače. Šulc je dva puta ogorčeno rekao da je Velika koalicija izgubila izbore i da je za to najviše kriva kancelarka Merkel. Ona je odvratila da je razočarana što Šulc kritikuje „dobar rad“ demohrišćana i socijaldemokrata u poslednje četiri godine. Tehnički, Velika koalicija je mogla da nastavi saradnju jer zajedno ipak imaju 53 odsto glasova. No, kakva bi to bila „velika koalicija“ sa malom parlamentarnom većinom.

Šulc je zato saopštio da njegov SPD ide u opoziciju uz obrazloženje da ne sme dozvoli da najjača opoziciona stranka bude desničarska AfD. Istina je, naravno, nešto drugo: SPD je propatio u zagrljaju „crne udovice“. Angela Merkel je nemilice prisvajala njihove teme, a pripisivala sva saplitanja. Teško je bilo Šulcu da u kampanji glumi opoziciju Vladi u kojoj učestvuje njegova stranka. Još četiri godine takve koalicije od SPD‑a ne bi ostavile ni kamen na kamenu.

Kako CDU ne može i neće da sarađuje sa Levicom i AfD, ostala je samo jedna matematički i politički moguća kombinacija – takozvana koalicija Jamajka. Boje partija koje bi je činile odgovaraju onima sa zastave karipske zemlje: crni demohrišćani, žuti liberali i Zeleni. U volju Merkelove da predvodi takvu eksperimentalnu koaliciju na saveznom nivou nije se ni sumnjalo, a lideri liberala i Zelenih su signalizirali spremnost da otpočnu razgovore uz ogradu da neće odstupati od svojih principa. „Nismo osuđeni na to da vladamo“, rekao je harizmatični šef liberala Kristijan Lindner, verovatno budući vicekancelar, koji je liberale vratio u parlament.

Šefovi svih stranaka koje bi činile Jamajku osudili su potez socijaldemokrata da su se „izvukli od odgovornosti“. Oni dobro znaju da je Šulc, priteran uza zid, ipak spretno pribegao aikidu: ako se kojim slučajem desi da Merkelova omane u pokušaju da pomiri liberale i Zelene, pa se bude išlo na nove izbore, građani za to neće moći da okrive SPD. Doduše, na ponavljanje izbora niko ne računa jer, kako piše „Frankfurter noje prese“, oni bi samo još više ojačali AfD. List ocenjuje da će koalicioni pregovori biti žestoki, ali da će morati da izrode makar formalne kompromise.

CRVENE LINIJE ROGOVA U VREĆI: Profesor Ivo Visković, bivši ambasador Srbije u Berlinu, spadao je u retke koji su i pre izbora davali veće šanse Jamajki nego novoj Velikoj koaliciji. On je za Televiziju N1 podsetio da pregovori o vladama u Nemačkoj inače traju nedeljama i da njihov ishod biva opširni koalicioni ugovor – odlazeća vladajuća koalicija imala je sporazum na 184 stranice. No ovi pregovori će biti još teži: „Problem tročlane koalicije je u tome što manji, po pravilu, dobijaju više nego što im pripada. Drugim rečima, Merkelova bi morala da dâ više nego socijaldemokratama. Osim toga, Zeleni i liberali imaju pitanja u kojima se sukobljavaju, a imati rogove u vreći nikome nije prijatno. Iako je Merkelova izvanredan politički taktičar, gubi se energija na takve stvari“, dodao je Visković.

Preblago je reći da se Zeleni i liberali „sukobljavaju“. Te dve stranke su dva različita univerzuma, a ne pomaže ni činjenica da konkurišu za slično biračko telo, urbano sa nešto debljim novčanicima. U kampanji su se povremeno svađali kao tetke na pijaci i na prvi pogled ima nekoliko tema o kojima kompromis deluje nemoguće. Zelene čeka gutanje većih žaba jer će sa druge strane stola imati stare drugare demohrišćane i liberale koji su već vladali od 2005. do 2009. Takođe, Zelene čeka kulminacija unutarstranačke borbe takozvanih realosa, koji odavno koketiraju sa CDU i smatraju da treba da uđu u vladu i da se sa te pozicije bore za svoje ciljeve, i levog krila koje bi da spase makar deo razbarušenog levičarskog identiteta zelenih.

Kako se sa liberalima, drvenim advokatima krupnog kapitala, dogovoriti o pravednijoj socijalnoj i penzionoj politici? Kako sa tim zagovornicima minimalne države govoriti o državnim investicijama? Kako insistirati na obnovljivoj energiji i prestanku upotrebe fosilnih goriva?

Ovo poslednje bi za Zelene mogla da bude crvena linija. Zeleni su tražili da od 2030. u Nemačkoj više ne budu dozvoljena vozila sa motorima na unutrašnje sagorevanje te da se zatvore elektrane na ugalj. „Čime ćeš 2030. da puniš bateriju svog ‘tesle’ ako više ne bude elektrana na ugalj?“, pitao je pak liberal Lindner u kampanji jednog od lidera Zelenih, Džema Ozdemira. Plan Zelenih je, smatra Lindner, „fizikalno nemoguć“.

Liberali će takođe imati svoje prohteve, osokoljeni dvocifrenim rezultatom. U kampanji su ponavljali da je Nemačka, što se tiče digitalizacije i dostupnosti širokopojasnog interneta, maltene zemlja trećeg sveta i tu bi im malo ko protivrečio. Ali će podgrejati Merkelovoj pakao koji je čeka na evropskom parketu, jer neće ni da čuju za uvođenje funkcije ministra finansija evrozone. To je kapitalna ideja novog francuskog predsednika Emanuela Makrona – evropski ministar finansija bi imao svoj budžet, a u njega bi, kao ekonomski najpotentnija zemlja, najviše uplaćivala upravo Nemačka. „To je za nas crvena linija“, rekao je Lindner. Ulazak liberala u vladu je ugledni francuski „Mond“ proglasio „Makronovom noćnom morom“. Ako Merkelova udovolji njihovim zahtevima, to će imati negativne posledica po odnose između Nemačke i Francuske, dve zemlje ključne za stabilnost krizama uzdrmane Evropske unije.

Na posletku, i bavarski CSU, sestrinska stranka CDU Angele Merkel, pitaće poput Mirka u Maratoncima „a koliki je moj deo“. Oni su u Bavarskoj pali ispod 39 odsto, što je za njih potop – u svojoj pokrajini su obično na oko 50 odsto, a za godinu dana ih čekaju pokrajinski izbori. Pomisao da bi prvi put u istoriji mogli da prepuste pokrajinsku vladu u Minhenu nekom drugom veoma je uzbudila stariju gospodu iz CSU. Šef stranke Horst Zehofer za neuspeh je okrivio „otvoreno desno krilo“, u prevodu: ostavili smo AfD‑u previše prostora. Za očekivati je da će CSU zbog toga zaokrenuti još više udesno i „zatvoriti“ svoje desno krilo.

Viđeni bavarski konzervativci su nakon izbora ponovili da će insistirati na gornjoj granici za prijem izbeglica. Prema njihovoj ideji, Nemačka ne bi smela da pusti više od 200.000 potražilaca azila godišnje u zemlju. Takvu gornju granicu ne poznaju ni nemački Ustav ni Ženevska konvencija, o njoj dobro ne misli ni Angela Merkel, a tek za Zelene ona ne dolazi u obzir.

DESNIČARI U POSLANIČKIM KLUPAMA: Sreća u nesreći za sve pobrojane „demokratske“

partije jeste to što će AfD isprva biti zabavljen sobom. Još se nije osušilo mastilo na naslovima o ogromnom usponu radikalne desnice, kad je košefica stranke Frauke Petri saopštila da neće biti deo novog poslaničkog kluba, a zatim i napustila AfD. Ona ulazi u Bundestag pošto je nadmoćno pobedila u svom izbornom okrugu u Saksoniji, bivšoj istočnonemačkoj pokrajini u kojoj je AfD bio najjača stranka. Samo troje od 94 poslanika AfD‑a uspelo je da osvoji direktan mandat, dok ostali ulaze sa partijske liste.

Petri je i tokom kampanje bila praktično izopštena i sve usamljenija. Njen suprug Markus Precel vodi pokrajinski odbor u najmnogoljudnijoj pokrajini Severnoj Rajni-Vestfaliji, pa će se narednih dana pokazati da li će i koliko poslanika AfD‑a krenuti za ovim dvojcem. Šuška se i o pravom cepanju stranke. Petri predstavlja umiveno lice krajnje desnice i htela je da Alternativi što pre pribavi koalicioni kapacitet, da stranku pacifikuje.

Većina u partijskom rukovodstvu radije je pravila nacističke ispade ili je takve ispade tolerisala, znajući da pet do sedam odsto Nemaca oseća nostalgiju prema tridesetim godinama. Tako smo od stranačkih prvaka poslednjih meseci čuli, recimo, da tamnoputog nemačkog fudbalera Džeroma Boatenga „niko ne želi za komšiju“, ili da „afrički tip čoveka“ koji se razmnožava ugrožava „evropski tip čoveka“. Takve je Petri pokušala da najuri iz stranke, a na kraju je najurena ona.

Malo je verovatno da će to na duži rok naštetiti desnici. Jedna anketa je pokazala da svega 28 odsto onih koji su im dali glas zaista veruje da AfD ima znanja i kapaciteta da reši probleme, za koje okrivljuje SPD i CDU. Čak 60 odsto glasača zaokružilo ih je iz protesta i jer „pokreću prave teme“. Mada bi tu možda bilo primerenije koristiti jedninu, jer tema je samo jedna: izbeglice. Poruka je stupidna, ali jasna: Merkelova je otvorila granice, došli su zatucani muslimani da vam uzmu posao, da vam siluju ćerke i dižu se u vazduh po trgovima. Plodno tlo za takve poruke bio je pre svega istok zemlje, teritorija nekadašnje Nemačke Demokratske Republike – tamo je AfD uzeo 20 odsto glasova, naspram 10 odsto na zapadu.

„Ovi izbori su pokazali da ne treba potceniti moć direktnog obraćanja AfD‑a narodu“, piše poznati publicista Jakob Augštajn za „Špigel“. Njihova vizija govori o čvrstim granicama nacionalne države koje će doneti blagostanje. To je laž, piše Augštajn, ali efektna laž. „U svetu u kojem se granice brišu to je jaka ponuda svima koji se boje atomiziranja i nestanka solidarnosti. Takozvane liberalne partije – u Nemačkoj su to CDU, Zeleni i FDP – na to nemaju odgovor osim onog idemo dalje u istom pravcu. Njihova postdemokratska, neoliberalno-individualistička ideologija ne dozvoljava nijedno drugo rešenje.“

Uprkos Augštajnovom pesimizmu, teško da će Merkelova prevideti u kakvoj vodi su desničarski ribari ljudskih duša upecali milione. Iza ružičastih makroekonomskih brojki moćne izvozničke zemlje kriju su sve nesigurnija radna mesta, agencija za iznajmljivanje zaposlenih „na lizing“, plate koje srednjoj i nižoj klasi realno nisu porasle od ujedinjenja (dok su bogatijima porasle za 17 odsto), ogromno raslojavanje i veliki izgledi da se uz postojeći penzioni sistem starost dočeka u siromaštvu.

Kada novinski hroničari pišu o karijeri Merkelove, često naglašavaju da joj fali neko remek-delo, kao što je kod Branta bila istočna politika, a kod Kola ujedinjenje Nemačke. I često kažu da ona mora da preuredi EU tako da joj obezbedi opstanak. To je možda isuviše krupno očekivanje. Ali, možda bi zaista mogla da učini veliku, poslednju uslugu svojoj zemlji – da bude levlja nego što je ikada sanjala da bi mogla da bude. Bila bi to uzvratna usluga Gerhardu Šrederu – taj socijaldemokrata je svojom Agendom 2010 radio za krupni kapital, a ona bi mogla da bude demohrišćanka koja se setila malog

čoveka.